Krilatica „Kosovo je Srbija“ je odnela isuviše života u poslednjih stotinu godina da bismo je i dalje prihvatali bez preispitivanja. Umesto što ponavljamo da je Kosovo srce, glava, kolevka i slično, bolje da temeljno preispitamo politiku koju smo tokom 20. veka vodili prema njegovom stanovništvu.
Naša istorija tvrdi da smo Kosovo oslobodili u balkanskim ratovima. Svesno se prećutkuje da je Kosovo pripojeno Srbiji protivno volji većinskog stanovništva. Naša vlast ga je decenijama držala silom. Njegove stanovnike nikada nije prihvatila kao svoje. Srbija je uz teške zločine došla na Kosovo 1912. i uz teške zločine sa njega otišla 1999.
Naša država je jasno pokazala da ne može držati Kosovo bez nasilja. Nasiljem nanosimo ogromnu štetu drugima ali i sebi. Bezakonje stvara moćne ubice koji ponašanje naučeno na Kosovu kasnije primenjuju širom Srbije. Svi smo bili svedoci bahatosti raznih „patriota“ i legionara u blindiranim džipovima, koji su imovinom otetom na Kosovu sticali prestiž u našem društvu. Postali su toliko moćni da su ubili i premijera.
Rezultat rđave politike je da Kosovo već neko vreme nije u zajednici sa Srbijom. Za mnoge od nas ovo nije željeno rešenje. Dugi niz godina smo živeli pod istim krovom. Očito da i Albanci i Srbi vole Kosovo. Naše oblasti i naši narodi su upućeni jedni na druge. Međutim, u srpsko-albanskim odnosima danas se suočavamo sa dve naizgled nepremostive prepreke:
- Kosovski Albanci ne žele pod vlast Srbije.
- Srbija ne želi da prizna nezavisno Kosovo.
Razumljivo je da Srbi ne žele da žive odvojeni od kolevke svoje kulture, ali adekvatan način da se to postigne nije nametanje vlasti drugom narodu. Razumljivo je da Albanci ne žele da žive pod srpskom vlašću, jer ni jedan narod ne želi da živi pod drugim narodom. Naučimo da živimo jedni uz druge a ne jedni pod drugima. Do sada smo imali rat. Imali smo viševekovnu krvnu osvetu. Nije upalilo. Moramo naučiti suživot.
Prilikom dogovaranja o zajedničkom životu treba uvažiti realnost. Situacija je takva da Srbija nema kontrolu nad Kosovom i ne treba ni razmišljati da je steknemo protiv volje kosovskog stanovništva. Razmotrimo neke od modela za zajednički život:
- Srpsko-albanska unija koja bi obuhvatila Srbiju, Albaniju i Kosovo; Srbija bi dobila izlaz na Jadransko more preko luke Drač i tako lepom rečju uspela da ostvari ono što Pašićeva vlada nije uspela zavojevačkom politikom.
- Obnovljena Jugoslavija koja bi imala Kosovo kao sedmu republiku, što se poklapa sa zahtevima kosovskih studenata iz 1981.
- Obnovljena Jugoslavija sa Albanijom kao jednom od republika, čime bi se ostvario posleratni Titov plan osujećen rezolucijom Informbiroa. Ovakva država bi mogla biti nazvana Ilirija ili Zapadni Balkan.
- Balkanska federacija koja bi obuhvatila sve zemlje i oblasti Balkana, čime bi se ostvarile težnje mnogih naprednih mislilaca u poslednja dva veka. Ujedinjenje Balkana se može ostvariti u okviru Evropske unije ali i nezavisno od njene sudbine.
Naša država nije ni prva ni poslednja koja se suočava sa gubitkom dela teritorije. Tokom čitave zabeležene istorije čovečanstva granice su se vazda menjale. Od naše pameti zavisi u kakvim ćemo odnosima nastaviti suživot. Možemo izabrati međusobno uvažavanje i neku vrstu komonvelta ili bezizlazan sukob. Srbija može priznati Kosovo za republiku i nastaviti da živi zajedno sa njim. Ili nastaviti da ignoriše realnost.
Srbija svoje pretenzije na Kosovo i dalje uporno pravda istorijskim i legalističkim argumentima. Ukoliko postoji nešto što se naziva „istorijsko pravo“ onda Kosovo pripada Turskoj, jer je u njenom sastavu provelo najduže vremena. Svako pozivanje na zakonitost je obično licemerje nakon što smo protivustavno i nasilno ukinuli kosovsku autonomiju 1989. Jedino pravo koje imamo je pravo da živimo tu. Pravo koje smo Albancima uskraćivali. U Srbiji je ljubav prema Kosovu vazda išla ruku pod ruku sa mržnjom prema njegovim stanovnicima. Za razliku od mnogih srpskih „kosovoljubaca“, ja zaista volim Kosovo. Sa svim njegovim stanovništvom i celokupnom njegovom istorijom. Kosovo je mesto susreta.
Srbija treba da gleda Kosovo kao svoje dete i da mu pruža bezuslovnu podršku i razumevanje. Kako god se stvari razvijale, bolje je da Beograd i Priština budu prijatelji. Ne možemo raditi protivu Kosova, istovremeno pričajući kako ga volimo. Politika međunacionalne mržnje se pokazala veoma razornom po kuće, stoku, ljude i tlo.
Kada shvatimo da je budućnost Srba i Albanaca, poput prošlosti, neraskidivo povezana, širenje mržnje će prestati da bude osnovno političko načelo. Valjalo bi da naša država pomogne narod Kosova, barem povodom neke prirodne nepogode. Naša politika prema Kosovu ne bi trebalo da isključuje našu humanost.
Krajnje je vreme da se prema Kosovu ponesemo prijateljski.
Peščanik.net, 14.05.2010.