Uprkos lažnom oduševljenju koje je izazvala u Beogradu, odluka Evropske komisije da uslovno preporuči kandidaturu Srbije za članstvo u EU označila je definitivan poraz besmislene politike “I Kosovo i Evropa” koju je Boris Tadić uspešno prodao srpskim biračima na izborima 2008. godine. Ironija sudbine je htela da pristajanje na Koštuničin Ustav iz 2006. godine i slepo insistiranje na politici odvojenih koloseka, Tadića dovede u šah-mat poziciju i to neposredno pred izbore na kojima će na naplatu dospeti računi za njegov višegodišnji projekat političkih laži i obmana. S druge strane, sama formulacija preporuke Komisije, u čije suštinsko značenje se malo ko u Srbiji istinski udubio, govori o odsustvu saglasnosti unutar same Unije po pitanju Srbije, a Beogradu je upravo ta saglasnost neophodna za dalje korake u evrointegracijama
Stepen razočarenja koje je uslovna preporuka Komisije izazvala među srbijanskim zvaničnicima možda je najbolje bio vidljiv po smrknutim licima predsednika Tadića i premijera Cvetkovića, koji su anemičnim frazama izrazili “oduševljenje” vestima iz Brisela. U trenucima dok su objašnjavali “istorijski značaj” preporuke, bilo je zanimljivo podsetiti se neinteligentnog razmetanja predsednika Tadića, koji je samo mesec i po dana ranije u prisustvu nemačke kancelarke Angele Merkel novinarima rekao kako smatra da “status kandidata nije dovoljan, imajući u vidu naše aspiracije da dobijemo i datum početka pregovora” što bi, kako je objasnio, predstavljalo sudbonosni korak na putu Srbije ka članstvu u EU. Kako se u međuvremenu dogodilo da uslovna preporuka o kandidaturi postane više nego dovoljna, poznato je jedino Borisu Tadiću koji je, očigledno, sve karte bacio na kratko pamćenje svojih potencijalnih glasača.
Verovatno hronično naviknuti na ustaljene manire srbijanskih političara, čijim rečima rok trajanja ističe posle nekoliko dana, medijski najeksponiranijim dežurnim analitičarima i posmatračima kao da je promaklo ono što je tog istog dana, 23. avgusta, u Beogradu izjavila nemačka kancelarka. Svesno ili ne, zanemarujući njenu eksplicitnu izjavu da se tri kosovska uslova odnose, ne na datum pregovora već na samu kandidaturu Srbije, oni su nedorečenu formulaciju iz Brisela slavljenički protumačili kao već odobrenu kandidaturu, dok su kosovski uslov vezali islključivo za početak pregovora. Naivno potcenjujući kredibilitet Angele Merkel oni su u potpunosti prevideli da nejasna i kreativnim tumačenjima podložna formulacija preporuke EK zapravo predstavlja diplomatski eufemizam za uslovljavanje odobravanja kandidature Beograda hitnim rešavanjem ključnih pitanja u odnosima sa Kosovom.
Da se javna poruka kancelarke Merkel neće tek tako zaboraviti možda najbolje svedoče brojni kritički intonirani tekstovi u nemačkoj štampi koji se svode na gotovo jednoglasnu osudu preporuke EK i poruku da bi umesto “kocki šećera” bič bio prigodnije sredstvo u komunikaciji sa zvaničnim Beogradom. U svakom slučaju, drama koja je u kabinetu Štefana Filea na kraju rezultirala dosta nejasnom formulacijom preporuke kandidature uz “razumevanje da će biti obnovljen dijalog s Kosovom i u dobroj veri primenjeni dosadašnji dogovori“ u najmanju ruku svedoči o odsustvu jedinstva unutar EU po tom pitanju, a Beogradu, kao što je opšte poznato, bez opšte saglasnosti zemalja članica kandidatura ne može biti odobrena. Birokratski kompromis oko formulacije očigledno je bio odraz nade unutar Komisije da će se u međuvremenu dogoditi nešto zahvaljujući čemu će se taj problem sam od sebe rešiti. U slučaju Srbije, međutim, za takvu nadu ne postoji gotovo nikakva realna osnova, što u odsustvu nekog dramatičnog zaokreta Beograda koji je uoči izbora malo verovatan, otvara mogućnost da preporuka Komisije ili bude odbačena ili da njeno razmatranje u nedogled bude odlagano. Čak i da sama kandidatura bude odobrena, ona neće predstavljati mnogo u situaciji kada početak pregovora nije precizno određen. Kao dobri primeri te tvrdnje mogle bi da posluže Turska koja je formalni kandidat još od 1999. godine i Makedonija koja je taj status stekla 2005. godine, od kojih obe još uvek stoje u mestu u procesu evrointegracija. U tom svetlu, odobravanje kandidature Srbiji predstavljalo bi puki formalni ustupak Beogradu s obzirom da bi dalje približavanje Uniji automatski bilo zaustavljeno već na narednom koraku neodređivanjem datuma početka pregovora.
Drugi bitan aspekt uslovne preporuke za kandidaturu jeste činjenica da se u Mišljenju EK prvi put formalno pominje kosovski uslov kao neophodan za dalji napredak Srbije u evrointegraciji. Ta činjenica je, kao kulu od karata, srušila uveravanja koja je prethodnih godina iznosio srpski šef diplomatije Vuk Jeremić koji je, ponesen nepriznavanjem kosovske nezavisnosti od strane pet zemalja članica, tvrdio da su Kosovo i EU dva odvojena pitanja. Jeremić je isti takav stav ponovio i nakon preporuke Komisije, naglašavajući da je to način na koji Beograd vidi stanje stvari, zanemarujući, po njega, bolnu istinu da o evropskoj sudbini Srbije ipak odlučuju zemlje koje imaju drugačije viđenje stvarnosti i koje Kosovo prizanju kao nezavisnu državu. Time je konačno srušena politika “I Kosovo i Evropa” a problem evropske budućnosti Srbije postao brutalno uprošćen. Još kada bi ta jednostavna činjenica dospela do svesti prostodušnih srpskih birača, oni bi napokon dobili mogućnost stvarnog izbora između evropske perspektive i žrtvovanja sopstvene budućnosti na oltaru poraženih nacionalnih mitova.
E-novine, 14.10.2011.
Peščanik.net, 14.10.2011.