Kosovo je nakon NATO intervencije 1999. postalo nezavisno od Srbije. Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti pripalo je upravi UN, dok je Srbija vremenom uspela da uspostavi delimičan neposredan uticaj na području severno od Ibra sa severnim delom Kosovske Mitrovice. Nastao u pregovorima o budućem državnom statusu Kosova, plan Martija Ahtisarija, naročitog predstavnika generalnog sekretara UN, potekao iz posredovanja Kontakt grupe pod pokroviteljstvom UN, predvideo je neku vrstu kompromisa. Inače Beograd i Priština, usredsređeni na radikalizovano stanje unutrašnje politike, nerado pominju pomirljivu prirodu tog dokumenta. Budući da je Ahtisarijev plan iskoristio prostor između očekivanja Albanaca da im se prizna puna nezavisnost, i zahteva zvanične Srbije za povratkom suvereniteta koji bi prepustio teritorijalnu autonomiju kosovskim Albancima, koja ne bi podrazumevala njihovo učešće u republičkoj administraciji. U tom smislu, naročito, Ahtisarijev plan ne odgovara dominantnoj srpskoj i albanskoj kosovskoj politici. Kojoj su verovatno zajednički nesklonost sporazumevanju i prezir u odnosu na vrednosti demokratske kulture.
Ahtisarijev plan između ostalog podseća da se i intervencija iz 1999. okončala kompromisom koji je konačni državni status Kosova prepustio odlučivanju u Savetu bezbednosti UN. Sve izrazitije razlike SAD i EU i Rusije, koje su se produbljivale u vremenu koje je nastupilo, to odlučivanje učinile su malo izvesnim. SAD su evropska pitanja unutrašnje politike i bezbednosti preneli na EU, gotovo u potpunosti. Nova autoritarna politika Rusije upotrebila je pregovore o budućnosti Kosova kako bi u Srbiji, koja se jedina u regionu koleba u odnosu na svoju evropsku budućnost, podstakla antievropska osećanja. Kohabitacija, u Srbiji, Tadića i Koštunice, koja je potonula u saglasje s radikalskom opozicijom, postala je postrana osnova ruskim interesima. Ubistvo prvog demokratskog premijera dr Zorana Điniđića zaista je odvelo Srbiju na antievropsku i antidemokratsku stranputicu. I dok je negde od vremena ubistva novinarke Ane Politkovskaje, kojom je najavljeno potpuno gušenje kolebljive i nejake demokratije u Rusiji, predsednik Putin počeo da se, u Srbiji, promalja u svetlosti obnovljene slavjanofilske mitologije, zvanična Srbija se počela sama podmetati nudeći svoju teritoriju, ekonomiju i kulturu kao neprijateljsku enklavu u evropskom okruženju.
I kao da je, kad se prelama na Kosovu, svaka politika neuspešna. Prvo je propala namera Rusije, time i Srbije, da se oko Kosova izazovu podele, u stavovima i odlukama, u samoj EU. Naročito je rusko uplitanje tu zamisao izvelo do njene suprotnosti. Slično tome, Rusija je pretnjom vetom u SB, i blokiranjem donošenja nove Rezolucije koja bi međunardonopravni status Kosova približila stvarnosti, samu sebe izolovala iz procesa odlučivanja koji će se odvijati bez obzira na neodlučnost u vrhu svetske politike.
Budući status Kosova jedno je od pitanja te politike koje je ukazalo na njeno ozbiljno raslojavanje. Liberalne demokratije suočavaju se sa sve odlučnijom opstrukcijom Kine i Rusije kao stalnih članica, i antidemokratskog karaktera neke od budućih nestalnih članica SB UN. Zasad je izvesno da, u takvoj odnosu snaga, SB UN neće opozvati Rezoluciju 1244 koja je priznala načelni suverenitet Srbije (takadanje SRJ) i uspostavila Misiju UN (UNMIK). Niti će odobriti Ahtisarijev plan koji predviđa uslovnu nezavisnost Kosova. U SB nema ni saglasnosti o autorizaciji misije EU koja bi plan primenila.
Kosovo je, ipak, samo simbilična tačka razlaza svetske politike. Kosovski presedan biće, pri tom, uobičajena etapa u budućem razvoju međunarodnog prava, koje ponekad u sebe uključuje naročite slučajeve, poput kosovskog, ali i važno raskršće koje će međunarodne odnose, sa globalnog odlučivanja, vratiti u sfere nesporednih interesa, tamo gde se oni mogu ostvariti. U političkom, institucionalnom i bezbednosnom domenu EU će, uz podršku SAD, najverovatnije primeniti Ahtisarijev plan na velikom delu kosovske teritorije. Pitanje je da li će biti uspostavljena i koliko će trajati podela Kosova, kojom će Srbija možda pokušati da kompenzuje gubitak pokrajine u celini. Na drugoj strani, koliko će snažni i uporni biti pritisci evropeizaciji kosovskog tradicionalnog društva, uključujući autoritarnu politiku, nacionalizam i organizovani kriminal. I u kojoj meri će se preostali Srbi i kosovske manjine integrisati u kosovsko društvo. Takođe se može pretpostaviti da će odluke EU imati pravnu snagu na osnovu jedinstvene evropske politike, koja je u toku usaglašavanja i u odnosu na kosovski presedan, i na podršci saveznika, pre svega SAD. EU će u tom smislu postati neka vrsta novog, alterntivnog domena međunarodnog prava, privremeno potisnutog, opstrukcijom Rusije, iz SB UN.
Kosovsko pitanje bilo je pokretač, i postalo poslednja etapa raspada Jugoslavije. Nimalo slučajno, budući status Kosova i odjeci tog procesa ostaviće dubok trag u regionu. Institucionalni i bezbednosni karakter buduće kosovske administracije biće određen, između ostalog, stavovima zvanične Srbije. Kosovska napetost, podvučena tokom pregovora obeleženih nepostojanjem jedinstva u stavovima posredničke trojke, odrazila se u susedstvu. Kao neka vrsta kolateralne štete, pojavile su se albanske napružane grupe u severnoj Makedoniji. Dok su trajali neposredni pregovori, Beograd i Moskva su pokušali da iskoriste kako bi destabilizovali region, pre svega Bosnu i Hercegovinu. Beograd i Priština iskoristili su priliku da ukažu na svoje prekogranične uticaje. Republika Srpska napustila je pregovore o reformi centralnih institucija Bosne i Hercegovine. U jednom renutku osetila se pretnja daljem sprovođenju Dejtonskog mirovnog sporazuma i jedinstvu zemlje. Kosovski presedan se u zvaničnim beogradskim krugovima, uključujući premijera, počeo tumačiti u svetlosti budućih istovetnih prava Republike Srpske, mada je Srbija potpisnica Dejtonskog sporazuma. Republika Srpska ipak nije nastavila da se određuje u smislu budućeg ostvarenja takvog načela, otkrivajući da u njoj ne postoji spremnost na takvu pustolovinu koja bi je udaljila od evropskih integracija i uvukla u prostor nove izolacije, naročito zapadni deo s Banjalukom. Ali je Rusija osporila pravo visokog predstavnika da u BiH rukovodi procesom evropskih integracija.
Pregovori Beograda i Prištine, okončani 9. decembra, prepustili su međunarodnopravni okvir odnosima Vašingtona i Moskve, da bi institucionalnu brigu, u stvari protektorat nad Kosovom, preuzela EU. Pošto je posrednička uloga trojke iscrpljena, na samitu Evropske unije 14. decembra doneta je odluka da se na Kosovo uputi civilna misije EU koja bi zamenila UNMIK. Nadgledana nezavisnost, predviđena Ahtisarijevim planom, podrazumeva obezbeđivanje vladavine prava i primenu Evropske bezbednosne i odbrambene politike (ESDP), i uspostavljanje Međunarodne civilne službe (ICO). Generalni sekretar UN je s Briselom u saglasnosti da misija EU zapravo radi na daljoj primeni Rezolucije 1244, ali je, kako bi se taj odnos konkretizovao, zbog protivljenja Rusije, neophodno usaglašavanje stavova svih članica EU. Premijer Srbije Vojislav Koštunica odgovorio je da je dolazak misije EU nelegalan i suprotan Rezoluciji 1244, založivši se za nastavak pregovora.
Budući da je albanska kosovska strana odbila da dalje pregovara, preostalo je da NATO, UNMIK i kosovske institucije donesu bezbednosni plan koji bi obezbedio mirnu tranziciju na osnovama Ahtisarijevog plana. U tom smislu je izvesna institucionalna nestabilnost, dvovlašće na Kosovu kao evropskom protektoratu, i nejasan međunarodni položaj. Nepristajanje Srbije da istovremeno uđe u roces svoje evropske integracije i sa EU sarađuje u smsislu ostvarenja svojih interesa na Kosovu, onemogućiće pristup Kosova međunarodnim institucijama a Srbiju vratiti u politku izolacionizma. Opstrukcija Rusije čini protektorat EU donekle ilegalnim, zaoštrava odnose u SB. Najzad, ispostavilo se da SAD, EU i NATO nisu u stanju da na nivou UN institucionalizuju politiku prema Kosovu koju su poveli 1998. i 1999, a da Rusija dovodi u pitanje svoj spoljnopolitički uticaj koji ne proističe neposredno iz energetske ili ucenjivačke moći.
Zvanična Srbija vratila se na političke vrednosti prethodnog režima. Predsednik SPS Ivica Dačić se o tome otvoreno izjasnio, komentarišući predlog Rezolucije Skupštine Srbije o Kosovu koja je usvojena većinom glasova 26. decembra 2007: “Rezolucija je verifikacija svega onoga što je državno rukovodstvo radilo pre 2000. godine”; “Kada vidim sve ovo što ste napisali, nije mi jasno zašto ste nas uopšte rušili.”
Nova kosovizacija srpske politike odigrala se u okvirima nedovršene države, usporene tranzicije, i nedostatka političke potrebe za suočavanjem s najnovijom prošlošću. Nisu reformisane obaveštajne službe koje su organizovale i sprovele ubistvo prvog demokratskog premijera. Nisu se odigrale denacifikacija, demilitarizacija, denacionalizacija i decentralizacija. Dominantni slojevi u vlasti i opoziciji ostali su složni u odnosu na ključna pitanja, poput budućnosti Kosova, Crne Gore, celovitosti Bosne i Hercegovine, uzajamne uloge Haškog tribunala i srpskog društva. Novi ustav, nastao iz kompromisa dominantnih elita, čiji važni slojevi u sebi nose zločinačku i kriminalnu prošlost, Srbiju je ostavio kao autoritarnu, centralizovanu i nedovršenu državu. U spoljnoj politici grotesknu i neefikasnu.
Na stvarnost u kojoj od 21. decembra više od 400 miliona Evropljana živi i slobodno se kreće u šengenskoj zoni koja obuhvata 24 zemlje bez kontrole na unutrašnjim granicama,
Srbija je deklaracijom skupštinske većine uslovila, priznanjem sopstvene celovitosti, potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, koji je već “parafirala”. Time s opredelila u smislu izolacije i zaoštravanja odnosa sa EU, uključujući sve svoje susede koji su ervopski opredeljeni, a Kosovo i svoje kosovske interese prepustila neizvesnosti zamrznutog konflikta. Na drugoj strani, EU je, pred potrebom da je integriše, kako se u regionu ne bi opterećivala Srbijom kao teritorijalnom i institucionalnom preprekom, i pretnjom stabilnosti i bezbednosti, ostala suočena s primenom kiparskog presedana, ali i nuždom da u srpskom političkom društvu podstiče one snage koje smatra demokratskim, ili manje zloćudnim i više sklonim saradnji. Inače se kiparski presedan ne odnosi samo na celovitost teritorije, dok je severni Kipar i dalje pod turskom okupacijom. I Kipar i Grčka, potom i Rumunija i Bugarska, uključeni su u evropske integracije, bez obzira na ivezne praznine i nedostatke u institucionalnom domenu i demokratskim kapacitetima.
Kako, bez obzira na nepostojanje dogovora u SB, zvanična Srbija ne može da računa na ozbiljno pogoršanje odnosa SAD, EU i Rusije, njoj je zasad preostalo da, na osnovu modela iz devedesetih, pre svega manipuliše kosovskim Srbima. Beograd je pozivanjem Srba na bojkot kosovskih izbora 17. novembra 2007. još jednom osporio legitimitet kosovskih institucija, a većinu u srpskoj zajednici ostavio u praznom institucionalnom i političkom prostoru. Na Kosovu južno od Ibra, u enklavama, time je stvorena mogućnost da se pokrene poslednji srpski egzodus, i time dovedu do usijanja nacionalna osećanja i strasti, naročito ukoliko pojedine grupe u albanskoj zajednici, uključujući naoružane bande, ili srpske službe bezbednosti, budu namerno izazivale pritiske i nasilje. Na severnom Kosovu Srbija je u međuvremenu utvrdila svoje paralelne institucije. Zaustavljanje evropskih integracija, spoljnopolitički oslonac na Rusiju i netransparentan priliv ruskih ulaganja, takođe su simptomi nove antidemokratske politike i njene putinizacije.
U takvom osvetljenju, neuspeh direktnih pregovora Beograda i Prištine nije potekao samo iz suviše međusobno udaljenih stavova. Beograd je zadržao etničku i kulturnu distancu u odnosu na kosovske Albance, nije ih pozvao na zajedničko odlučivanje o novom ustavu, a kosovske Srbe prisilom ostavio izvan kosovskih institucija, kažnjavajući neposlušne, kad je to bilo moguće. Na isti način, Priština nije spela da, u odnosu prema pregovorima i srpskoj zajednici, uverljivo potvrdi svoja evropska opredeljenja. Albanske političke partije imale su koristi od srpskog bojkota, a albanski ekstremisti ukazali da su spremi da iskoriste svaku priliku u kojoj bi vladajuća koalicija u Prištini iskazala nedovoljno odlučnosti ili snage. Ponovo su se organizovale, u Srbiji i na Kosovu, paravojne jedinice, mada, zasad, samo kao farsa koja podseća na nedavnu prošlost. Radikalni nacionalizam zatrovao je omladinu na obe strane. Albanski kosovski i srpski mediji drugu stranu označavaju ekstremističkom u svakom smislu. Preti se nasiljem. Ministar spoljnih poslova Srbije podsetio je da bi bilo “teško očekivati …neprekinut protok robe i usluga” u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti. Nova kosovska vlada imaće teškoće da objasni odlaganje nezavisnosti duže od prve četvetine 2008, i mogla bi se izložiti izazovima oružanih grupa.
Kosovo je postalo globalno i regionalno raskršće. Srpska nacionalna mitologija je, u tom smislu, pokazala nesumnjivu sposobnost dalekog predviđanja. Na samom pragu institucionalne i kulturne evropeizacije, raspolućeno je srpsko političko društvo. Podvučene su sve albansko-srpske razlike, tradicionalne i indukovane: obostranog doživljaja prošlosti i kolektivnog identiteta, razumevanju međunarodne politike, oživljeni su stari mentaliteti i predrasude, etničke, rasne, bezbednosne. Svaka od strana doživaljava onu drugu kao arhetipski manje vrednu i opasnu. U svetskoj politici, igledno je da će rezolucija 1244 ostati na snazi, i postaviće se pitanje na koji će način SAD, Rusija, EU, NATO i Generalni sekretar UN biti politički opredeljeni da rezoluciju smatraju pravnim osnovom evropske misije. Rusija je u stanju da zaustavi pokušaj povlačenja rezolucije 1244, ali ne i reinterpretaciju koja Generalnom sekretaru UN dopušta da na Kosovu pošalje novu misiju. Inače rezolucija 1244 ne garantuje trajni suverenitet Srbije nad Kosovom, nego ga ograničava do nove rezolucije koja će odrediti konačni status. Na taj način će nezavisnost Kosova ući u međunarodno pravo, koje se sastoji i od presedana, po samom osnovu priznanja na koje se budu odlučile neke države. Mada će takvim priznanjem ostati bez određenih državnih atributa, poput stolice u UN, o čemu odlučuje SB, s pravom veta kojim raspolažu pet stalnih članica. Smatrajući Kosovo neodgovarajućim presedanom, pojedine značajne države, uključujući Rusiju, odbijaće da priznaju stvarnost kosovske nezavisnosti. Sticajem okolnosti, ili upravo zato, svejedno, sve države koje će odbijati da prihvate kosovsku nezavisnost pripadaće antidemokratskom, autoritanom i manje uspešnom delu sveta. Srbija se i u tom smislu približila svojoj nedavnoj prošlosti.
Helsinška povelja 113-114, novembar-decembar 2007.
Peščanik.net, 09.12.2007.