Kroz ulicu Kneza Miloša ovih dana prolazi autobus GSP, na kome samo polovično radi elektronski displej. Umesto punog naziva početnih stanica, piše KOVAC i BURMA. Bez obzira na političku i drugu pripadnost, kao građani složićete se da svi stranci i gosti iz drugih gradova, treba da vide pun naziv početnih stanica. Složićete se da i mi koji znamo kuda ide linija 23 i kojima ne treba objašnjavati da je KOVAC u stvari Vidikovac, a BURMA u stvari Karaburma treba da vidimo ceo naziv. Ne znam nikog ko bi imao nešto protiv zahteva da nam GSP u ovom slučaju omogući da potpuno i jasno saznamo gde pomenuti autobus ide. Svi treba da pogledamo u displej i vidimo „istinit podatak“.
U isto vreme, dve građanke Srbije (Mila i Gordana Đinđić) imaju sličan zahtev, upućen Okružnom javnom tužilaštvu koje bi, valjda, trebalo da bude ozbiljnije od GSP. Ove dve građanke nisu potpuno zadovoljne dosadašnjim radom pravosuđa, koje im je o ubistvu njihovog sina i brata pružilo samo delimičan odgovor. Potpuno isto kao kada stojite ispred pomenutog autobusa na kome piše KOVAC i BURMA. Građanke Mila i Gordana Đinđić žele da im se omogući da saznaju kompletnu sliku, a to bi trebalo da zanima sve nas kojima je njihov sin i brat bio i Premijer. Štaviše, one su obavezne da to zatraže i prema važećem Zakoniku o krivičnom postupku koji jasno kaže:
Član 223
(1) Svako treba da prijavi krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
(2) U kojim slučajevima neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo određuje krivični zakon.
Za razliku od displeja u autobusu, za koji niko nema problem da se složi da treba da ima ispisano VIDIKOVAC umesto samo KOVAC ili KARABURMA umesto BURMA, u slučaju građanki Mile i Gordane, neki drugi građani ove države imaju problem sa željom da one saznaju potpunu istinu. Štaviše oni imaju problem sa krivičnom prijavom koja je, u stvari, pomoć državi i njenoj filijali pod nazivom „Okružno javno tužilaštvo“. One ne traže ništa više, niti traže neka ekskluzivna prava za sebe.
Problem koji ima ova grupa građana (okupljenih oko DSS) bi bio identičan pobuni neke druge grupe građana koja bi želela da GSP na autobusima ne popravi elektronske displeje, tj. da na njima ostane vidljiva jedino relacija KOVAC – BURMA. Ti građani bi u stvari zahtevali da „istina“ kuda autobus ide ostane NEPOTVRĐENA, tj. samo njima znana. Iako su svesni da dosta drugih građana shvata da ovaj autobus ide na Karaburmu i Vidikovac, njima smeta da se tako nešto verifikuje. Ne žele da GSP ima natpis, čiju punu sadržinu oni znaju. Bilo bi onih koji bi rekli da je dovoljan i broj autobusa, što bi u našem primeru bilo zadovoljstvo da je prekršen određeni član Krivičnog zakonika, ali opet bez potpunog utvrđivanja istine.
Budući da grupa koja ne želi „popravku displeja“ ne može napasti GSP (jer makar trenutno nema načina), oni napadaju one koji podnose zahtev da na displeju piše ono što odgovara istini. Zašto ćutimo, naročito ako svi znamo da su KOVAC i BURMA u stvari LEGIJA i ZVEZDAN i da je njima nešto moralo da prethodi?
Peščanik.net, 20.11.2010.