- Peščanik - https://pescanik.net -

Kraj jedne epohe

Kraj jedne epohe – Leszek Kolakowski (1927-2009)

„Našu modernost pokušavamo da potvrdimo, a da [u isto vreme] izbegnemo njene posledice kroz različite intelektualne izume, da bismo ubedili sebe da se značenje može ponovo naći ili povratiti, odvojeno od tradicionalnog nasleđa čovečanstva i uprkos destrukciji koju je modernost donela.“
(Leszek Kolakowski, Modernity on Endless Trial)

 
Imaju li filozofi, i intelektualci uopšte, domovinu? Pretpostavljam da je to povezano sa osećanjem „pripadnosti“ – osećanjem koje se može imati ili nemati. Pošto je Kolakowski „zamoljen“ da napusti Poljsku 1968, on je, na određeni način, i kao član Američke Akademije (od 1970.), i kao Fellow All Souls koledža na Univerzitetu u Oksfordu (u penziji od 2003.), i jedan od najpoznatijih i najuticajnijih svetskih filozofa tokom prvh nekoliko decenija svog izgnanstva, ostao neko ko „pripada isključivo sebi sâmom, čovek-za-sebe („ostrvo“, kako je sâm sebe opisao u jednom intervjuu),[1] sa specifičnim pogledom na svet, mešavinom snažnih ubeđenja (šef katedre za istoriju novije filozofije na Univerzitetu u Varšavi od 1959, bio je član KP Poljske, odnosno PURP, dok ga nisu izbacili 1966. – mada je sve do 1968. mogao da predaje na Univerzitetu), što je uključivalo i snažna verovanja (poslednjih decenija svog života je bio pobožni katolik, mada je po pravilu odbijao da javnodiskutuje sopstvena verska ubeđenja), kao i određenu dozu konzervativizma (na primer, proteste američkih studenata protiv rata u Vijetnamu je doživeo kao „čisto varvarske“ – ali ne toliko zbog rata, koji je i za njega bio suštinski pogrešan, koliko zbog njihovog ubeđenja da će odlazak Amerikanaca iz Indokine doneti „slobodu“ tom delu sveta).

Ovaj osećaj „nepripadanja“ je sličan njegovom opisu jednog drugog velikog poljskog emigranta, Czeslawa Milosza (1912-2005), koji je, kako kaže Kolakowski, osećao duboku tugu zbog stanja u kome se svet nalazi. Međutim, za razliku od Milosza, koji je dugo morao da se bori sa nepoverenjem u svojoj novoj domovini (prvo Francuskoj, pa SAD, s obzirom da je odmah posle Drugog svetskog rata nekoliko godina radio u poljskoj diplomatiji), a razorna kritika modela razmišljanja unutar komunističke verzije totalitarizma kakvu je briljantno opisao u knjizi Zarobljeni um (1953), doprinela je i višedecenijskoj skepsi mislilaca takozvane „liberalne“ orijentacije, Kolakowski je emigrirao sa već izgrađenim filozofskim opusom, pa je, kao takav, bio daleko prihvatljiviji. Mada je tvrdio da je ostao (sve do 1966.) član PURP-a jer je verovao da se stvari mogu promeniti iznutra, njegova komunistička prošlost je izgledala manje sporna. Kao i Milosz, i Kolakowski je prezirao desni ekstremizam Poljske pre Drugog svetskog rata – uključujući tu nacionalizam, mržnju prema drugima i antisemitizam. Za razliku od Milosza, poljski posleratni emigranti su mu to oprostili.

Ovu dvojicu velikana XX veka namerno pominjem zajedno, jer je Poljska, kao određen kulturni model, ali i kroz knjige velikog broja autora,[2] kao i kroz sindikalne pokrete kakva je bila Solidarnost,[3] veoma uticala na zbivanja u nekadašnjoj Jugoslaviji. Uostalom, Filozofski eseji Kolakowskog su 1964. bili jedna od prvih  knjiga u sjajnoj Nolitovoj biblioteci „Sazvežđa“. „Otvaranje“ jugoslovenskog društva koje je usledilo nakon Titove smrti 1980. koincidiralo je sa pojavom pokreta Solidarnost, a uvođenje ratnog stanja u Poljskoj, krajem 1981, izazvalo je javne proteste i u Beogradu (prilikom najmasovnijeg, na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, uhapšeni su od strane policajaca u civilu i ekspresno osuđeni, između ostalih, i Vesna Pešić, Branimir Stojanović i Boris Tadić), zagrebačka kultna new wave grupa Azra je pevala pesmu „Poljska u mom srcu“, beogradski SIC je objavio zbornik tekstova Poljsko pitanje,[4] a sredinom 1980-tih, u Beograd je došao i sâm Milosz, a Zarobljeni um je objavljen na srpskohrvatskom 1986. Knjige nespornih poljskih religiologa i sociologa bile su sastavni deo obavezne literature na jugoslovenskim fakultetima. Mada zabranjene u državama Istočne Evrope, knjige Kolakowskog su već bile prevođene i čitane, a njegovi monumentalni (trotomni) Glavni tokovi marksizma su, između ostalog, mojoj generaciji (rođenim ranih 1960-tih; a posebno studentima filozofije i sociologije) poslužili kao izvesna „crvena lampica“: s jedne strane, godinama su nas ubeđivali u veličinu, značaj i dubokoumlje takozvanih jugoslovenskih „praksisovaca“ – s druge strane, čovek koji je bio nesporni autoritet „glavnih tokova marksizma“ je u svom referentnom delu[5] tim navodno originalnim i fenomenalnim „praksisovcima“ posvetio samo nekoliko strana, od preko 1500…

Paradoksalno, baš u vreme objavljivanja Miloszeve knjige, demokratizacija tadašnjeg jugoslovenskog društva je, za razliku od Poljske i drugih istočnoevropskih država, krenula put nacionalizma i destrukcije. Za razliku od društava koja su uvidela svoj interes u otvaranju, demokratizaciji i tržišnim reformama, srpska politička elita je krenula na put bez povratka.

Humanizam Kolakowskog je, ma koliko ponekad delovao anahrono u doba masovnih medija i blogova, predstavljao jednu od osmišljenih brana ovakvom destruktivnom načinu razmišljanja. Kolakowski je bio isuviše inteligentan, obrazovan i skeptičan da bi verovao u nekakvu predodređenu „ljudsku prirodu“ – zato je stalno upozoravao kako na ono što je nazivao „preterivanjima“ modernog doba, ali je upozoravao i na ponekad apsurdna preterivanja u „političkoj korektnosti“, gde je, posebno kod nešto slabije obrazovanih i malo više frustriranih mislilaca novije generacije, mahom iz zemalja „Trećeg sveta“, ponekad takozvani „Zapad“ okrivljavan za sva prošla, sadašnja i buduća zla ovoga sveta. S druge strane, mada je poslednjih decenija mnogo objavljivao na temu religije, Kolakowski je uvek zadržao i određeni kritički stav, stav intelektualca koji stalno propituje i zahteva da se sva otvorena pitanja raspravljaju, ali i da se potreba kvalitetnog ljudskog života stavi u središte promišljanja.

Zato je njegova smrt i simbolički završetak jedne epohe, vremena u kome se (možda naivno i idealistički) verovalo da je moguće učestvovati u izgradnji jednog novog, drugačijeg i boljeg sveta za sve, u kome je pripadanje značilo pripadanje ljudskom rodu.

 
Autor je istraživač u Institutu društvenih nauka u Beogradu.

Peščanik.net, 22.07.2009.

———–    

  1. „Volim Britance, naravno. Ali ne osećam se Britancem. Nisam oksfordovac. Britanija je jedno ostrvo. Oksford je jedno ostrvo u Britaniji. All Souls [koledž] je jedno ostrvo u Oksfordu. A ja sam ostrvo u okviru All Souls-a. Ja sam četvorostruko ostrvo. Ali ne žalim se“ (Postel 2005: 82).
  2. Često kroz sjajne prevode Biserke Rajčić.
  3. Naravno, ovaj pokret je kasnije prerastao i u politički pokret, a Lech Walesa je postao i predsednik Poljske.
  4. Priredila Biserka Rajčić, objavljen 1986.
  5. Iako objavljen u engleskom prevodu još između 1976. i 1978, The Main Currents of Marxism je i dalje daleko najbolji i najpotpuniji pregled istorije marksističkih teorija.