„Od novog jada stari bol će proći“, kaže Šekspir. Na to me je podsetila jedna naša priča, koja počinje u martu 2018. Tada je Vlada Srbije sa francuskom kompanijom Vansi erports zaključila ugovor o koncesiji za beogradski aerodrom Nikola Tesla. Sadržina ugovora je, budući da on za predmet ima eksploataciju javnog resursa velike vrednosti, izazivala odgovarajuće, veliko interesovanje javnosti. I izjave naših državnih zvaničnika date u to vreme, pre i prilikom samog potpisivanja ugovora, govorile su da i oni razumeju da je to interesovanje legitimno. Javnost je bezrezervno uveravana da će ugovor, čim bude potpisan, biti i objavljen. Tipična je bila izjava premijerke Brnabić: „Ugovor će svakako biti dostupan javnosti, ova Vlada nema šta da krije“. To su ponovili više puta i sama premijerka i razni drugi funkcioneri, od nadležne ministarke Mihajlović do direktora aerodroma.
Nakon potpisivanja ugovora ton izjava se promenio. Prvo je državni sekretar Ministarstva finansija potvrdio da će ugovor biti objavljen, ali u septembru, a nešto kasnije Brnabić je precizirala: do kraja septembra.
Onda su izjave utihnule, prošla su četiri septembra, a javnost ugovor nije videla.
Štaviše, Vlada koja nema šta da krije kreirala je i žalostan dodatak ovoj priči. U traganju za kakvim takvim informacijama o skrivenom ugovoru, Transparentnost Srbija je pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zatražila od nadležnog Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture uvid u studiju o opravdanosti koncesije. Dakle, uvid u dokument koji bi morao da prethodi celokupnom aranžmanu, koji građanima (pravim vlasnicima) treba da objasni zašto je kao model upravljanja aerodromom izabrana baš koncesija i je li bilo drugih alternativa i kojih. Ministarstvo je to odbilo pozivajući se na bezbednost. Transparentnost se žalila Povereniku za informacije koji je našao da je žalba osnovana, da ničim nije argumentovan nekakav navodni rizik po bezbednost i rešenjem naložio ministarstvu da dostavi traženi dokument. Ministarstvo je tada, sasvim očigledno izigravajući zakon, saopštilo da ono taj dokument – nema.
Koliko god bilo očito da se ministarstvo upustilo u providno i nedostojno petljanje, Transparentnost je, sledeći formalnu proceduru, Vladi Srbije podnela zahtev za slobodan pristup informacijama. Vlada zahtev nije formalno odbila, ali ga je protivno zakonu ignorisala, nije postupala po njemu i nije donela nikakvo rešenje. I, s obzirom da protiv Vlade nije dopuštena žalba Povereniku, Transparentnost je povodom nezakonitog ćutanja podnela tužbu Upravnom sudu. Posle dugog čekanja, sud je doneo presudu i obavezao Vladu da postupi po zahtevu. A Vlada je onda donela rešenje kojim je – odbila zahtev. Usledila je nova tužba Upravnom sudu i postupak je još uvek u toku.
Protekle su skoro četiri godine, a nekad uznemirujuća tajnovitost ugovora o koncesiji aerodroma gotovo je zaboravljena. Iz fokusa javnosti otišla je u senku.
A pravi problem je to što u senci nije usamljena, naprotiv, tamo ih je mnogo sličnih. Uvek kad se građani zainteresuju za neku sumnjivu operaciju izvedenu na račun javnih interesa sled događaja je isti – javnosti se uskraćuju relevantne informacije, a ubrzo se pojavi novi, sličan ili veći skandal (Beograd na vodi, PKB, cene autoputeva i pruga, Krušik, Jovanjica, nabavke tokom epidemije, Spomenik Nemanji, linijski park, spalionica, metro…) koji u senku gurne onaj prethodni. Nije lako odupreti se utisku da vlast svesno računa na efekat iz famozne Šekspirove sentence.
Tajnost u raspolaganju javnim dobrima i novcem je odavno prešla granice dopuštenog. Većina javnih nabavki i gotovo svi naši kapitalni projekti imaju problem sa transparentnošću. Ti ugovori a pogotovo njihovi efekti nisu uopšte ili bar nisu u potpunosti poznati javnosti, i to uprkos činjenici da insajderske informacije, koje su nekako dospele u javnost, ukazuju na ozbiljne sumnje u vezi sa opravdanošću tih poslova ili u vezi sa korupcijom.
Krajnje je vreme, egzistencijalno je važno, da građani vlastima stave do znanja da Šekspirov recept ima limite, da se za raspolaganje javnom imovinom moraju polagati računi, a kad je ono bahato, voluntarističko, rasipničko, a pogotovo kriminalno, mora se snositi odgovornost.
Peščanik.net, 04.10.2021.