Bojkotovati izbore nije baš popularno, to mi je sasvim jasno. U Nemačkoj, zemlji sastavljenoj od dva postdiktatorska društva, kada kažem da neću glasati mnogi me pogledaju kao da sam rekao da sam pedofil. Kako? Pa zašto su se onda ljudi borili za pravo glasa? Pa znaš li ti šta se sve dešavalo u 20. veku? Ne glasati, ma nema šanse. Glasanje je građanska dužnost. A ako ne možemo da iz ubeđenja zaokružimo CDUFDPSPDZeleniLinke, onda bi makar trebalo da izaberemo „manje zlo“, one najmanje loše, ili da glasamo strateški da bi koaliciona aritmetika donela nešto što možemo da smatramo manjim zlom.
Ali šta je danas manje zlo i u odnosu na šta? U čemu se partije suštinski međusobno razlikuju? Želi li Linke nešto drugo od SPD, CDU ili Zelenih? Za FDP je ovo pitanje bespredmetno, jer njima je sve što ima ikakve veze sa političkom „voljom“ potpuno strano. Oni su samo oportunistička struktura.
Druge partije za koje bismo mogli da glasamo ne zalažu se za nešto što bi moglo da ima bilo kakve veze sa izazovima sadašnjosti i budućnosti. Ironija postdemokratske ere je to što političari moraju da glasaju i za poslednju besmislicu ukoliko dolazi iz sopstvene partije, dok i najrazumniji predlog mora da se odbije ako je potekao od onih drugih. Navodne razlike odavno su se odvojile od važnih pitanja. Mnogi zastupaju uverenja koja uopšte nemaju. Šampion u tome je kandidat SPD za kancelara, Peer Steinbrück, čovek koji je dok je bio ministar finansija u velikoj koaliciji na sva usta hvalio katastrofalne crveno-zelene ekonomske, finansijske i reforme na tržištu rada.
Koliko god je kod crveno-zelene koalicije bila nakaradna promena simboličkih pozicija, kojom je sa agendom 2010 sprovedena upravo ona politika deregulacije, privatizacije i smanjivanja poreza koja je bila u idealnom skladu sa neoliberalnim zamislima, ništa manje čudan nije bio ni zaokret CDU kada je reč o nuklearnoj energiji i njenom ukidanju. Još je 1980. Sebastian Haffner u „Razmišljanjima neodlučnog birača“ konstatovao da se CDU u toj meri socijaldemokratizovala da izbori više nisu odlučivanje o vrednostima. Danas, trideset godina kasnije, sve partije zastupaju toliko promenjive pozicije da lako mogu da budu članice bilo koje koalicije. Sve može da prođe kada više ništa nije važno.
Pitanja budućnosti su svim partijama podjednako nezanimljiva. Ignoriše se činjenica da su stare industrijske zemlje zbog kumulativnih efekata finansijske krize, zaduženosti država, klimatskih promena, konkurentnosti oko prirodnih resursa, globalizacije ekonomskih tokova i multipolarnog svetskog poretka pod sve većim pritiskom. Ubeđuju nas da se ovi kvalitativno novi problemi daju rešiti starim obrascima, umesto da traže nove. Pseudopolitičari nevažne stvari proglašavaju ključnim pitanjima. Broj žena u nadzornim odborima? Elementarno! Povećanje poreza za više dohotke? Radikalni odgovor na finansijsku krizu! Ukidanje poreskih olakšica za razvedene bračne parove? Suštinski važno!
Izbori su demokratski ako se volja birača odslikava u potezima vlade. Da li su oni demokratski kada su nacionalni suverenitet i odluke vlade podređeni „pritisku tržišta“, kada se evropske zemlje stavljaju pod neku vrstu starateljstva i kada „trojka“ proverava koje su od njih pristojne a koje neposlušne, i kada je zbog zagovornika štednje svaki drugi mladi čovek nezaposlen, kao što je to slučaj u Španiji? Jedna od pojava koje zabrinjavaju tokom proteklih godina nepopustljive „evropske politike spasavanja“ je odsustvo relevantne opozicije. Zašto SPD i Zeleni simulirajući veliku državničku odgovornost glasaju za sve predloge vlade? I zašto bi onda neko glasao za partije koji nisu u stanju da uskrate svoju poslušnost vladajućoj koaliciji? Šta je, molim vas, u ovom kontekstu manje zlo?
Na ovom mestu su neophodne dve manje digresije, jedna biografska i jedna istorijska. Do sada sam uvek glasao i primetio sam da mi je tokom a i posle Schröderove vlade prešlo u naviku da svoj glas dajem onima čija mi se politika čini najmanje lošom. Mučan period između izbora i mazohistički čin glasanja nije ublažavalo ni olakšanje posle saopštavanja preliminarnih izbornih rezultata. Sve to sam trpeo samo zato što sam zastupao stav obaveznog izlaska na glasanje, a već odavno ne zato što verujem da se na izborima donose odluke o budućnosti zajednice.
Istorijski je ovo nezadovoljstvo poznato kao represivna tolerancija, koja se ogleda u tome da znaš da je nešto loše, ali čekaš da postane još gore pre nego što počneš da kritikuješ. Izbor manjeg zla nije raširena praksa samo u demokratskim društvima, koja nam pomaže da umirimo savest, već je to važan mehanizam i u totalitarnim državama koji se stara da se ne pobune oni kojima se ne sviđa ono što se dešava, ali time još uvek nisu direktno pogođeni. Kod Haffnera i Hansa Fallade, baš kao i kod Mikhaila Bulgakova i Piotra Lachmanna čitamo da se već ionako nizak prag tolerancije za režimske zahteve sve više spušta, što na kraju dovodi do njegove apsolutne moći. Ukratko: navika da se glasa za manje zlo je u stvari omogućavanje većeg zla.
A sada kratki pregled onoga što ne zanima partije. Uticaj na nacionalnu politiku više nema nikakvo utemeljenje na nacionalnom nivou, što čini da je manevarski prostor nacionalnih vlada manji nego pre 1989. Ovde se odigrala strukturna revolucija u korist primata ekonomije. Studija ETH iz Ciriha iz 2011. analizirala je povezanost transnacionalnih kompanija, došavši do zaključka da 40% ukupne svetske vrednosti kompanija otpada na samo 147 korporacija. Ova grupa vrlo lako može da razori čitave ekonomije i njihove valute, a pri tome je zbog svoje isprepletanosti imuna na nadzorna tela poput poreskih vlasti, antimonopolskih komisija i nevladinih organizacija.
Zašto se partije ne bave time što se stanovništvo nacionalnih država oseća sve bespomoćnije, jer nema nikakvog uticaja na ove transnacionalne konglomerate? Wolfgang Streeck je u svojoj knjizi „Kupljeno vreme“ (Gekaufte Zeit) opisao kako je evropolitika spasa zapečatila konačni raskol kapitalizma i demokratije time što je postala dobrovoljni izvršilac ekonomske denacionalizacije i zauvek se pozdravila sa evropskom socijalnom državom i socijalnom tržišnom ekonomijom.
Kapitalizam je ekstremno efikasan ekonomski princip, nažalost samo dotle dok ne počne da konzumira preduslove sopstvenog postojanja. Nijedna partija ne razmišlja o tome kako se civilizacijski standard, koji je kapitalizam omogućio, može očuvati u svetu bez ekonomskog rasta. Nijedna partija nije zabrinuta zbog međugeneracijske nepravde, koja je ekološki, a u mnogim evropskim zemljama i ekonomski poprimila ogromne dimenzije. Iako je nedavno arapsko proleće još jednom dokazalo kakvu razornu snagu krije pokušaj da se visokoobrazovanim mladim ljudima objasni da nisu potrebni svom društvu, nemački političari i dalje ozbiljno zagovaraju evropsku politiku koja izaziva masovnu nezaposlenost. Ova indolentnost prema opasnostima po demokratiju ogleda se i u nonšalantnosti koju pokazujemo prema autoritarnim skretanjima u Mađarskoj i Rumuniji.
U partijskim programima se ne nalazi nijedna ideja o očuvanju demokratije u 21. veku, pa to ukida i kategoriju manjeg zla. Srećom, u ovom trenutku u Nemačkoj ne postoji nešto što bismo morali da sprečimo. Nemamo desničarsko-populističku partiju koja bi nas primorala da zaokružimo one koji ne samo da nemaju odgovore na izazove sadašnjosti, već ne shvataju ni da ti izazovi postoje. Ne izaći na izbore je akt otkazivanja kosenzusa.
To ne bi trebalo da se odigra tiho i pasivno, već o tome moramo da razgovaramo, javno i privatno. Samo uskraćivanje podrške može da natera partije da se suoče sa gubitkom legitimiteta i da ih podseti ko je pravi suveren u demokratiji.
Harald Welzer predaje socijalnu psihologiju na univerzitetima u Flensburgu i Sent Galenu. Njegova poslednja knjiga je „Mislite svojom glavom. Upustvo za otpor“ (Selbst denken. Eine Anleitung zum Widerstand).
Spiegel, 27.05.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.09.2013.