Desilo se da su me dva prijatelja sa dve strane sveta istovremeno podsetila na strip koji smo kao deca jako voleli. Pojavio se u novom časopisu za decu, Kekec, koji je početkom ’60-ih prošloga veka doneo potpuno novi stripovski izraz – francusku i belgijsku školu, za razliku od tada prevlađujuće američke produkcije, posebno kod nas odomaćenog Diznija. Sa druge strane, obeležio je pokušaj drugog velikog dnevnog lista u Beogradu, Borbe, da preuzme primat Politike i njenog Politikinog Zabavnika kao glavne publikacije za decu. Politika je bila navodno manje „partijska“ nego Borba: Borba je počela da izlazi u Zagrebu, kao glasilo Komunističke partije između dva rata – dakako ilegalno – i posle rata je postala glasilo iste te partije, da bi 1954. postala glasilo Socijalističkog Saveza. Uvek je bila manje popularna od Politike, premda je štampana i u ćirilici i u latinici – ali delili su je besplatno u JNA. Propala je odmah sa promenama 1990, ali ju je nasledila Naša Borba, koja je nekoliko godina predstavljala opoziciju izrazito nacionalistički orijentisanoj Politici… U području publikacija za decu, oba dnevna lista su od početka dosledno sledila zapadnim popularnim modelima. U Sloveniji je časopis za decu sa imenom Kekec preživeo, kao publikacija za najmlađu publiku i nezavisno od Borbinog Kekeca.

Strip o kojem govorim, i koji sam kao dete posebno volela, jeste strip o Krckom, Maleckom (ili Baleckom, jer je lik imao hroničnu alergičnu kijavicu) i stanovnicima šume i polja. Autor ovog posebnog sveta je Remon Mašero (Raymond Macherot – 1924-2008), belgijski umetnik stripa. Mašero je izuzetna figura u francusko-belgijskom svetu stripova, jer je uglavnom pravio stripove o životinjama koje se ponašaju kao ljudi, i o šumskom i poljskom svetu koji služi kao osnova za parodiju na savremeno društvo. Mašero je pri tome ponovio veoma dugu i bogatu istoriju bestijarija, priča o životinjama koje govore o ljudima, posebno popularnih u srednjovekovnoj Evropi. No globalna usmena i pismena tradicionalna književnost bez autorstva, obično viđena kao „narodna“ književnost, vrlo često upotrebljava isti postupak alegorizacije. Različite životinje preuzimaju različite ljudske osobine i različite društvene položaje, koji mešaju životinjske i ljudske hijerarhije. Mašero preuzima opšti model, ali njegov izbor životinja i njihovih karaktera ne odgovara starim podelama. Prvo, njegove životinje žive blizu ljudi, u šumama i poljima, i nema mešanja između vrsta i pokrajina. To su skromne životinjice, puh (Krcko, odnosno u originalu Chlorophylle), poljski miš, gavran, vidra. Na drugoj strani je veliki zlobnik, crni pacov Antracit (to je i njegovo originalno ime, Anthracite), koji predvodi horde jednako izgledajućih crnih pacova, i od njih se razlikuje samo po rasečenom uhu. Dok male životinje žive u međusobnoj toleranciji i često solidarnosti, premda nemaju iste načine života, Antracit, sam ili uz pomoć svojih vernih pacova, ima samo jedan cilj – osvajanje, eksploataciju uz porobljavanje i zaradu. On zamišlja atentate, pučeve, i zapravo – terorizam. Za razliku od drugih velikih stripovskih negativaca, recimo Gargamela među štrumpfovima, Antracit poseduje osobinu koja ga čini posebno opasnim – on je inteligentan.

Šumski i poljski svet Mašeroa je sa jedne strane zasnovan na idejama o očuvanju prirode, ali na drugoj strani životinje u velikoj meri imitiraju način života ljudi. Žive u kućama sa nameštajem, voze se u minijaturnim automobilima, neki od pomagača pojavljuju se u potoku u – podmornicama. I Antracit sa svojim pacovima koristi oružje koje je improvizovano od ostataka ljudskih stvari. Neprijatelji se međusobno bombarduju paradajzima, koji su efikasni protiv tako malih bića. Ekološka ideja, izrazito prisutna u Mašeroovim ilustracijama, zapravo prerasta u nešto originalno – da stanovnici šuma i polja oblikuju, recikliraju i korisno upotrebljavaju ono što ljudi odbacuju. No prvi moćan motiv u stripu je neočekivan – to je traženje hrane. Mašero prikazuje osnovni pokretač života u prirodi, i nimalo ne skriva surove zakone koji tu vladaju: izvesno postoje životinje koje jedu druge životinje – u stripu namenjenom deci, pre svega neuspešno nameravaju da pojedu simpatične junake. Lanac prehrane se međutim nastavlja u novom smeru – junaci stripa uživaju u hrani koja izgleda sasvim ljudski, čak i piju vino. Ovi mali hedonisti, kako biografi vide, „prevode“ odnos prema hrani i malim životnim uživanjima samog Mašeroa. Čini mi se, međutim, da tu ima nešto više i značajnije. Dve velike teme Mašeroa, za koje mu je bio potreban lik Antracita, jesu neefikasnost državnog sistema i pokušaj preuzimanja vlasti odnosno uvođenje diktature. Govor Antracita pun je inteligentnog cinizma, zastrašujućeg nepoštovanja životnih kvaliteta, jednostavno i brutalno preuzimanje odnosno krađa svega što izaziva veselje i uživanje. Ni jednog jedinog trenutka ne izgleda da Antracit ima bilo kakav ideal, ideologiju ili zamisao o boljitku. Njegovi sami crni pacovi ponekad ne razumeju ogoljenost njegovih namera, hteli bi priču umesto ciničnog obaveštavanja o niskoj ličnoj koristi. A istovremeno vide da je Antracitova moć pobednička upravo zato što je tako uverljivo zla. Antracit je uspomena na vrhunsko zločinstvo rata koji se završio samo desetak godina pre nastanka stripa. Bez drugih aspekata grozota koje su se desile, Mašero kao glavnu žrtvu svakog nasilja vidi običan život, slatku svakodnevicu – dakle mir.

Antracit kao negativni stripovski junak pripada svetu fantazije i žanrovskih zapleta. Njegova retorika je izuzetno razrađena, i pripada domenu politike, nikako ne crno-belom herojskom svetu. U doba kad je nastao, inteligencija je još bila na ceni u politici, posebno evropskoj. Strah od novog beskrupuloznog vođe bio je veliki na svim stranama hladnog rata, ideja o evropskoj zajednici izgledala je kao udaljen, ali neophodan cilj. I još je jedna osobina Mašeroovog stila ostala važna, donekle usamljena u stripovskoj proizvodnji – njegova poetičnost. Nije reč samo o tome da dobri junaci stripa vole da gledaju oblake, ispruženi u travi, i da mirišu cveće: reč je o poimanju sveta koji, pored svih opasnosti i stalne potrebe za oprezom, izaziva da mu se posveti koji stih, da se radnja uspori zbog trenutka kada se udiše lepota, a oči prirodno zatvaraju, da bi se videlo bolje…

Antracit danas izaziva i trunku nostalgije: današnje tirane i teroriste, a bogme i one koji bi im se morali suprotstaviti, odlikuje pre svega zaprepašćujuća glupost. Njihov govor je manipulativno providan, ali istovremeno stereotipan, mizerno lažljiv, kada se minimalno zagrebe pojavljuju se prave neznalice bez ikakve kulture. Pokreću ih najniže strasti i frustracije. Cinizam i sarkazam izgledaju kao nedostižna duhovna dostignuća, a očajanje nemoćnih posmatrača raste zbog sličnih privrženika, još i više nego samo zbog lidera. A popularnoj kulturi je ukraden savršeni zlikovac… I možda još ozbiljnije, deca a i odrasli danas teško mogu razumeti i zavoleti male pozitivne junake koji žive raspršeno, ali su uvek spremni da brane druge, da se angažuju, da rizikuju sve što imaju za opštu korist. Danas je teško zamisliti kreativnu lenjost, zadovoljstvo datim, skromnost u zamišljanju i ostvarivanju sreće, i istovremeno ugrađenu građansku oprugu koja odmah skače u akciju.

Peščanik.net, 29.07.2016.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.