Kreativna industrija straha

Postoji mnogo ozbiljnih pitanja koja bi se mogla uputiti vlastima, javno ili anonimno, međutim odgovor koji dolazi s druge strane uvek je jednoznačan i isporučuje se u jakim dozama – straha. Mehanizam koji proizvodi ovaj učinak duboko je porinut u institucije, koje su u međuvremenu izgubile osnovna svojstva i pretvorile se u šrafove mnogo većeg sistema kojim upravlja aktuelni režim. Strah se distribuira odozgo, bilo da je reč o običnim konferencijama za novinare sa vikanjem, pretnjama i podsmehom, koje redovno priređuje predsednik ili o zatvorenim bezbednosnim forumima odakle se preko medijskih i institucionalnih kapilara raspodeljuje prema svim organizacijama, udruženjima, grupama, naposletku pojedincima, gde je njegov krajnji efekat zapravo najjači. Fenomen straha u srpskom društvu veoma je star i utemeljen je institucionalno, društveno i kulturološki. Zasnovan je na jednostavnom principu pretnje koja ima nekoliko faza. Prva je govor vlasti u javnosti, druga je nelagoda u neposrednom okruženju markiranih pojedinaca, dok se treća ogleda u kreiranju fame, rekla-kazala, fragmenata pretnji, pisanih i usmenih, a najčešće u vidu „prijateljskih“ upozorenja: „pazi šta radiš“, „čuo sam da su te pomenuli“, „neće to na dobro izaći“, „pazi šta radiš“ i sličnih floskula. Po pravilu, takav „prijatelj“ u domaćem sistemu obično sedi na dve stolice, ima kontakte u upravi, ali je zato dobar sa običnim svetom. To su ljudi prelaza u kojima je ketmanstvo najjače. Bez takvih „prijatelja“ kreativna industrija straha Aleksandra Vučića bila bi nezamisliva, baš kao i bez uzurpiranih tabloidiziranih medija, koji funkcionišu kao provodnici slika straha do naše svakodnevice. Te slike nisu nimalo prijatne, njima je obeležen gotovo svaki dan u Srbiji, svako veče provedeno uz televiziju, bilo da je gledamo sami ili da neko glasno sluša vesti iz susednog stana ili dvorišta.

Strah je povezan sa tranzicijom, ali ne samo demokratskom već još više sa autokratskom, dakle kada se iz elementarnih sloboda tone u stanje neslobode. Korisnici tih prava, građani jedne zemlje, preko distribuiranih medijskih slika bivaju suočeni sa propašću pojedinaca koji su bili toliko „drski“ da režimu upute neka važna pitanja. Takva pitanja postavlja i protest „1 od 5 miliona“, ali odgovori koji stižu nisu ništa drugo do deo široke kreativne industrije straha. Kažem „kreativne“, jer takva industrija otvara svakodnevno nova radna mesta, pozivajući pojedince da se uključe u njene pogone, isto onako kako utiče na gubitke radnih mesta ili bar na suspenzije pojedinaca koji su takvo stanje javno prokazali. Poslednji slučaj smene dvoje radnika u Kolubari, Vesne Lakićević i Marka Jovanovića, upozorava da industrija straha vrlo dobro operiše sistematizacijskim polugama unutar preduzeća, čime se otvaraju velike mogućnosti kažnjavanja i zastrašivanja ljudi. Nebitna je činjenica što je ovo dvoje radnika provelo u pomenutom preduzeću više decenija, pri čemu su doprineli ukupnom razvoju firme; u autoritarnim okolnostima važan je samo podatak da su učestvovali u organizaciji protesta „1 od 5 miliona“, na osnovu čega je doneta odluka o njihovoj degradaciji i premeštaju na gora, manje plaćena radna mesta. Takav vid mobinga unutar preduzeća je uobičajen u proizvodnji straha, jer se tako najbolje „disciplinuju“ radni kolektivi, koji funkcionišu kao najbolji rezervoari straha. Jedna smena ili višemesečni mobing radnika utiče na stotine drugih kao pokazna vežba disciplinovanja. Iza radnika stoje porodice, iza porodica familije i susedstva, zatim sledi prelivanje u druge kolektive, strah se brzo i kapilarno širi, brže od epidemije gripa. Pritom, sistem ne skriva ovakve odluke već ih štampa i potpisuje, stavlja delovodne brojeve, tako da je sve moguće pronaći u arhivama. Ovakve odluke obično se kriju iza statuta pojedinačnih preduzeća kojima je omogućena preraspodela „radne snage u skladu sa zahtevima posla“. Sve je pokriveno papirima, a reč „mobing“ kao i čitava procedura njegovog dokazivanja prepuštena je pojedincu koji mora da plaća advokate i sudske procese sa neizvesnim krajem. Do toga obično i ne dolazi, jer radnici ne mogu da finansiraju svoju odbranu pred kreativnom industrijom straha iza koje stoji država, odakle stižu nalozi za njihov progon. Dvoje radnika iz Kolubare najavilo je tužbe za mobing, no kako stvari stoje, javnost će ubrzo zaboraviti na ove slučaje, dok sa masom onih drugih, anonimnih slučajeva nikada neće biti upoznata.

Istupanje iz kreativne industrije straha je redak slučaj, osobito u javnosti, što se ipak dogodilo prethodnih dana. Reč je o novinarki Srpskog telegrafa, tabloidnog proizvođača straha, koji je od svoje radnice zahtevao „kreativan“ zahvat u napadu na glumca Dragana Bjelogrlića. Do ovoga je došlo nakon što je Bjelogrlić u jednom intervjuu podržao proteste. Režim je istog trenutka reagovao, poslavši nalog medijima da se najbrutalnije obračunaju sa neposlušnim glumcem. U takvim slučajevima obično se poseže za činjenicama iz privatnog života građana, koje se potom montiraju u skladu sa poetikom tabloidnog žanra: narkoman, prostitutka, prevarant, ubica, utajivač, pedofil, izdajnik, propalica… Ovo su samo fajlovi iz kojih se izvlače „kreativni“ sižei za novinsku priču o napadnutom pojedincu. U suštini, činjenice nisu bitne, svako može biti napadnut i provučen kroz blato, pitanje je samo sa kolikim intenzitetom brutalnosti. Novinarka Srpskog telegrafa, koja je odlučila da se povuče iz industrije straha, učinila je to uz veliki rizik, jer takav sistem nikada neće imati milosti za one koji su ga služili, upoznali iznutra i onda se povukli zbog moralnih razloga. Evolutivni razvoj od jednog bota do aktivnog proizvođača laži i slika straha kojima se manipuliše javnošću odavno je poznat, ali ovakvi istupi na momente umeju da ogole čitavu industriju, upozoravajući čitavo društvo na ono što se krije iza tabloidnih slika naše svakodnevice. Uvid u to je strašan ali i otrežnjujući. Ljudi koji su smogli snage da se odupru tome zaslužuju podršku i mogućnost reintegracije u zajednicu pobunjenu protiv straha.

Peščanik.net, 20.02.2019.