Fotografije čitateljki, Željka Grbić

Fotografije čitateljki, Željka Grbić

Pre neki dan, u ponedeljak, Mreža za istraživanje kriminala i korupcije KRIKnula je da je pretposlednjeg dana prošle godine Vlada Srbije donela „zaključak“ da Aerodrom „Nikola Tesla“ kompaniji „Er Srbija“ treba da oprosti 22 miliona dolara duga na ime aerodromskih usluga. Posle kraće unezverenosti, stigao je dvostruki odgovor: najpre preko ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović, a onda i posredstvom Siniše Malog, gradonačelnika Beograda i predsednika Nadzornog odbora Er Srbije. Oba odgovora su manje-više ista: u pomenutoj odluci „nema ničeg novog“, jer je „otpis duga predviđen ugovorom“ između države Srbije i „Etihada“.

Onda je nastalo zatišje, koje traje do dana današnjeg (četvrtak). Da li to znači da je Vlada Srbije KRIK-u zapušila usta? U suštini – ne.

Tačno je, doduše, da je ugovorom predviđena obaveza s jedne strane da Aerodrom „Er Srbiji“ obezbedi razne pogodnosti i popuste prilikom korišćenja njegovih usluga, a sa druge da Srbija gotovinskim finansijskim inekcijama pomaže svoju, mada i ne samo svoju, avio kompaniju.

Ali, kad se ovaj povod iskoristi da se ugovor između države Srbije i „Etihada“ malo bolje pročešlja, vidi se da KRIK nije uzalud trošio vreme i da za krik javnosti i te kako ima razloga.

Naime, kad se sve skupi, može se zaključiti da je u „Er Srbiju“ kao svoj „osnivački ulog“ država Srbija unela, grubo govoreći, avione, avionske linije i blizu 100 miliona dolara u kešu (doduše ne odjednom, nego u ratama), dok je „Etihad“ uložio svoje poslovne performanse i sposobnosti (znanje, veze, snagu) i, takođe, 100 miliona dolara u kešu, isto tako ne odjednom nego u ratama. Ako radi uprošćavanja cele priče zanemarimo nenovčane uloge – koji, naravno, takođe imaju svoju novčanu vrednost, mada ona u ugovoru uopšte nije određena – ostaje da su i jedna i druga strana uložile približno istu sumu. Ali – i u tome je glavni „gvint“ u celoj ovoj priči – uz jednu bitnu razliku. Bar četiri petine „Etihadovih“ ulaganja pojavljuju se u formi kredita. S druge strane, svih 95 miliona dolara koje po ugovoru ulaže Srbija označeni su kao „davanje“ ili „smanjenje gotovinskih troškova poslovanja“. Odnosno, sasvim pojednostavljeno rečeno, oni praktično, a i pravno, predstavljaju – poklon.

Razliku između kredita i poklona valjda nikome ne treba objašnjavati, ali ipak: to znači da će uloženi novac „Etihadu“ biti vraćen, dok sa ulaganjem Srbije to neće biti slučaj. Tačnije, ona će svoju investiciju povratiti samo ako „Er Srbija“ bude poslovala sa profitom. U čijoj će raspodeli, naravno, u gotovo podjednakoj meri kao i Srbija, tj. u skladu sa svojih 49 odsto vlasništva, učestvovati i „Etihad“. S tim što će on prethodno, tj. pre nego što se utvrdi dobit, iz troškova preduzeća u koje spadaju i otplate kredita povući novac koji mu po tom osnovu pripada. Malo grubo, ali u osnovi tačno rečeno, Etihad svoju investiciju naplaćuje dvaput, a Srbija samo jednom.

Ali i da nije tako, i da je sve sjajno i bajno, građani Srbije imaju pravo da znaju kako posluje kompanija koja je u većinskom državnom vlasništvu, šta je država tačno u nju uložila, tj. koliko tačno njih ta kompanija košta i zašto ih uopšte košta, odnosno zašto država subvencioniše (polu) privatnu kompaniju?

Jer, da ih košta – košta ih. Planom finansiranja, da podsetimo, koji je sastavni deo ugovora, predviđeno je da Srbija „Er Srbiji“ da – bukvalno tako, „da“ ili, kako rekosmo, pokloni, donira – 13 miliona dolara, 2014 – 36 miliona USD, 2015 – 32 miliona i 2016 – 14 miliona. Ukupno, dakle, 95 miliona dolara. Od 1. januara 2017. država Srbija više nema obavezu da pomaže „Er Srbiju“. Dakle, valja se nadati da će ona do tada postati profitabilna kompanija, inače će se tadašnja vlada, kako stvari stoje najverovatnije opet Vučićeva, naći u velikom problemu. Jer, uprkos velikim beneficijama koje uživa na aerodromu „Nikola Tesla“ i uprkos ogromnim državnim subvencijama, „Er Srbija“ posluje sa više nego skromnim profitom. Tačnije, da nije bilo tih subvencija, bila bi u značajnom gubitku. Pre dva meseca objavljeno je – a nije ubedljivo demantovano – da je pretprošle, 2014. godine, „Er Srbija“ od države dobila subvenciju od oko 90 miliona dolara – iako je, da podsetimo, ugovorom bilo predviđeno da državna pomoć iznosi „svega“ 36 miliona dolara – zahvaljujući čemu je ostvarila (kakav takav) profit od oko 3,5 miliona dolara. Upravo minule godine, pak, kako je ovih dana izjavio Siniša Mali, braneći poslovanje firme čijem Nadzornim organom predsedava, „Er Srbija“ je zabeležila profit od pet miliona dolara, ali uz pomoć države od najmanje 22 miliona dolara. U stvari, toliko je obelodanjeno, ugovorom je predviđeno da ona iznosi 32 miliona dolara, a kolika je stvarno bila – nije poznato. Ali ono što se zna je da je za samo poslednje dve godine „Er Srbija“ od države dobila poklon težak (najmanje) 110 miliona dolara, dakle znatno veći nego što je predviđeno za sve četiri godine, tj. pre nego što 2017. istekne njeno pravo na (manje-više) direktnu finansijsku podršku.

Predsednik Nikolić se iz Emirata slavodobitno vratio sa vešću da „Arapi žele da prošire ’Er Srbiju’“. Ko ne bi? Sve dok poslovni rizik ne pada na njih, kao ni na predsednika ili premijera Srbije, nego na njene građane koji, da bi „posao stoleća“ opstao, moraju da izvade novac iz sopstvenog džepa. Tačnije, izvadi im ga vlada, a da oni toga nisu ni svesni.

Peščanik.net, 21.01.2015.

Srodni linkovi:

Miša Brkić – Dosoljeno i bljutavo

Miša Brkić – Čarter čarobiranje

Miša Brkić – Inekcija profita

Miša Brkić – Aerodrom opet prašta dugove Er Srbiji

Miša Brkić – Nauk… još jednom

Milutin Mitrović – Kapitalistički realizam

Miša Brkić – Nauk: Alitalia, Etihad i mi…

Miša Brkić – Nebeske podvale

Miša Brkić – Ima jedan Plan

Miša Brkić – Državno nedonošče

Miša Brkić – Otkud dva ugovora s Etihadom

Miša Brkić – Let iznad marketinga

Miša Brkić – Nebeska Srbija

Miša Brkić: Jat – cena sahrane

Miša Brkić – S Jatom odlazi i socijalizam


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)