Sa kritikom Evrope dešava se nešto slično kao sa kritikom islama. Kritika islama je stara koliko i on sam, ali njegovi novi kritičari svoje zanimanje i svoje postojanje mogu da zahvale krizi islama. Tako su i ekonomska i finansijska kriza u Evropi iznedrile zanimanje evro kritičara.
Oni se pojavljuju u tri oblika – nemački nacionalizam, šovinizam blagostanja i radikalni populizam. To su glavni tipovi, ima i nekih mešovitih formi, ali su svi ujedinjeni u odbacivanju evra i političke unije.
Nemački nacionalizam zaodenut u kritiku Evropske unije odbija svako prenošenje nadležnosti sa državnog na evropski nivo. Prototip za ovaj oblik kritike je profesor prava Karl Albreht Šlahtšnajder, podnosilac žalbi i protiv Mastrihtskog ugovora i protiv predloga Ustava EU, koji bez straha kontaktira sa desnicom i pojavljuje se na skupovima desničarskih grupa i partija. Šlahtšnajder i njegove pristalice evropske integracije smatraju pogrešnim putem, iako je tekuća kriza jasno pokazala da se samo koordinisanom finansijskom, ekonomskom, socijalnom i poreskom politikom, to jest produbljivanjem integracija, barem između 17 država članica evrozone, može sprečiti napad finansijskih tržišta, hedž fondova, investicionih bankara i špekulanata na demokratiju. Standardni „nacionalni suverenitet“ neće odvratiti ove napadače.
Tipu šovinista blagostanja pripada istoričar i redovni gost talkshow programa Arnulf Baring, zajedno sa Bildom, koji je Baringa proglasio za „najpametnijeg profesora Nemačke“. Titulu „svetskog šampiona izvoza“, Nemačka duguje evropskim integracijama, a iz ovoga proizlazi da pored dobitnika, kao što je Nemačka, postoje i gubitnici. To su, iz različitih razloga, zemlje sa juga poput Grčke, Španije, Italije i Portugalije. Prema Baringu i Bildu, to su zemlje koje moraju da nauče da „svakoj siesti prethodi težak rad“, da tamo žive „lenjivci“ koje „mi“ moramo da hranimo kako bi evro preživeo.
Za Baringa, monetarna unija nije ugovor iz koga Nemačka izlazi kao pobednik, već „iznuda džinovskih razmera“. Evropska kritika šovinizma blagostanja poziva „građane na barikade“ (Baring) protiv socijalne ujedinjene Evrope, koja ima šansu samo kroz „ujednačavanje životnih uslova“ putem harmonizacije poreza i taksi, po uzoru na nemački model uravnoteženja ekonomske nejednakosti među pokrajinama.
Novi nemački šovinizam blagostanja želi profit od evropskih integracija, ali odbija solidarni doprinos za stvaranje jednakih životnih uslova u evrozoni. Da se ova solidarnost ne sme prenapregnuti i da može funkcionisati samo uz istovremenu demokratizaciju EU, koja će građanima pružiti realne mogućnosti učešća u njoj, uverljivo su pokazali u Frankfurter Allgemeine Zeitungu Jirgen Habermas, Peter Bofinger i Julian Nida-Rumelin.
Peter Gauvajler, Horst Zehofer i Markus Zeder (CSU) su najglasniji među radikalnim populistima. Kako bi se razlikovali od desnice, pozivaju se, kao Gauvajler, na Šarla de Gola, koga smatraju protivnikom političke unije. Jedino što je tačno u vezi sa ovom „interpretacijom“ je da De Gol zaista nije želeo supranacionalnu evropsku saveznu državu, jer „ne postoji nijedan ujedinitelj koji za to poseduje dovoljno snage, umešnosti i verodostojnosti“. Uzgred, saveznu državu Evrope niko i ne želi, jer bi se to kosilo sa dosadašnjim istorijskim razvojem političke i kulturne harmonizacije Evrope.
De Golova pozicija bila je daleko iznijansiranija od Gauvajlerove verzije, prema kojoj „De Gol nije želeo nikakvu političku uniju“. De Gol je govorio: „Države, samo su države stvorile ovu ekonomsku zajednicu… ljudi vode politiku… ako se brinu da su zarade i socijalni tereti u svih šest zemalja jednaki… ekonomski razvoj Evrope ne možemo osigurati bez političke unije.“
Pošto De Gol nije baš najbolji primer, Gauvajler poredi ujedinjenje Nemačke pod Pruskom, kada je Bavarska zadržala svog kralja ali je morala da prenese deo svog suvereniteta na Berlin, sa „planovima o državi razuma zvanom Evropska unija“. Pitanje je međutim koliko se mogu porediti nemačke državice iz 1871. godine sa evropskim integracijama iz 20. veka? Do ove analogije bismo mogli doći samo ako bismo poverovali u bajalicu da je briselska birokratija velika kao „briselsko čudovište, legura Bizmarka, Junkera i Pruske“ (Gauvajler).
Ovde Gauvajler poteže svog džokera: Evropa kao „Švajcarska sveta“, vrlim nacionalizmom impregniran entitet, koji se, kao i alpska republika, povlači u sebe. Doduše „nema magične reči kojom bi se nešto tako komplikovano kao ujedinjena Evropa dalo izgraditi“ (De Gol).
Rudolf Walther, TAZ, 07.08.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 09.08.2012.