Radio emisija 26.09.2008, govore: sociološkinja Vesna Pešić, pravnik Marko Milanović, izdavač Dejan Ilić i književnica Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: Dobar dan. 10.000 mladih ljudi iz Srbije sinoć je prisustvovalo koncertu Madonne u Budvi. Tako su nam u Inđiji svirali Red Hot Chili Peppers, na Ušću Rolling Stones, uskoro će se u Beogradu održati i Univerzijada. Biće to još jedan dokaz da je Beograd svet, da je kod nas sve isto kao i u svetu, samo malo gore.
To me pomalo podseća na priču o jednoj antropološkinji koja je proučavala seoski život u centralnoj Africi. Gospođa je stigla u jednu zabačenu oblast radi terenskog istraživanja i posrećilo joj se još prvog dana, domoroci su je pozvali na svoju večernju sedeljku. Obradovala se naša naučnica, jer se nadala da će iste večeri nešto saznati o tradicionalnoj razonodi u toj izolovanoj zajednici. Ispostavilo se da su se meštani te večeri okupili da gledaju film Niske strasti, koji se tada još nije davao ni u londonskim bioskopima. I mnogi članovi tog plemena su, kao i mnogi pripadnici našeg plemena, pomislili da su svet, samo malo siromašniji i samo malo izolovaniji.
Svuda u svetu ima korupcije, ali u Izraelu je pre nekoliko dana predsednik Vlade morao zbog toga da podnese postavku. Naša zemlja je ove godine još gore rangirana na lestvici korupcije, ali nikome nije falila ni dlaka s glave. Svuda u svetu ima lopova i hohštaplera, ali kod nas im je polje rada veoma široko. Izgleda da nije tačno da se ovde stvari sporo menjaju, to je privid. Stvari ovde stoje.
Srbiju ovih dana čeka negativna ocena evropske komisije o napretku Srbije na putu ka Evropskoj uniji. Pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu naš predstavnik je priznao samo to da srpska država krši prava na suđenje u razumnom roku i da imamo problema u izvršavanju presuda.
Na primer, već pet godina niko ne može da izbaci radikale iz zgrade zemunskog Magistrata, jer policija neće da asistira. Ali zato nedeljama plaćamo stotine policajaca da svakoga dana obezbeđuju takozvane demonstracije nekoliko desetina ljudi koji se bore protiv isporučenja Radovana Karadžića Haškom sudu. Među njima su naravno i čuveni navijači, od kojih je jedan, kao što znate, osuđen na deset godina zatvora, a njegove kolege su pretile sudiji koji je kaznu izrekao. Meni se čini da su oni s razlogom zbunjeni. Mesecima su ih Koštunica, Kusturica, Toma Nikolić i ostali srpski prvaci tretirali kao patriote, koje su u nacionalnom bolu lomile Beograd, a sad ih odjednom tretiraju kao huligane. Ko ne bi bio zbunjen? Deset godina robije za neuspeli pokušaj ubistva žandarma, a Mediću iz Škorpiona 15 godina za streljanje Muslimana. Pa neka neko kaže da se ratni zločin ne isplati.
Skupština je ratifikovala Sporazum sa Evropskom unijom sa 140 glasova „za”, ali je zato 214 narodnih poslanika glasalo za gasno-naftni sporazum sa Rusima. I zaista, ovo sa Rusima je prošlo glatko. Došao je taj Sergej Šojgu, i čiča-miča i gotova energetska priča. Dogovor je prošao glatko, jer je poseta bila veoma dobro pripremljena. Prvo je ruski ambasador zahtevao od Skupštine da prva tačka zasedanja, jesenjeg valjda, bude upravo sporazum sa njima, odnosno sa Rusima. A onda je ambasador prošle nedelje otišao u Niš da poseti ruske deminere koji traže kasetne bombe i spasavaju nevine živote. Malo sam pratila tu priču o kasetnim bombama u Nišu i moram da kažem da je zapanjujuće da je posle devet godina čišćenja rusko oko sokolovo našlo na niškom aerodromu još trinaest kasetnih bombi, pet avionskih bombi i još mnogo toga. Ruski ambasador je posetio, dakle, svoje momke, specijalce i rekao tom prilikom Dačiću da je, citiram, „na rusku ekipu deminera veoma pozitivno uticalo potvrđivanje energetskog sporazuma“.
Sergej Šojgu je, dakle, samo došao da pokupi kajmak, odnosno tek da dâ tih tričavih 400 miliona evra, kao što je i bilo dogovoreno. A nepristojno je, što bi rekao Dejan Mihajlov, od Rusa tražiti više, jer bismo Ruse mnogo uvredili.
Vesna Pešić: Pre neki dan sam slušala u Kažiprstu Obrada Kesića. Obrad Kesić je poznat, iako je rođen u Americi. On je Amerikanac, ali gaji neki resantimanski nacionalizam. Voditeljka Kažiprsta ga je pitala šta Srbija može da dobije insistiranjem da se u Međunarodnom sudu pravde postavi pitanje statusa Kosova, šta bi se dogodilo sa tim statusom ukoliko bi sud odlučio da to nije bilo u skladu sa međunarodnim pravom. On je rekao – ne, pa ne može to baš direktno da se odnosi na status, nego bi smisao te cele akcije bio u iscrpljivanju Kosova, da ono ne uđe ni u jednu međunarodnu organizaciju i da ništa nema. Ukoliko bi odluka bila negativna, dakle u neskladu sa međunarodnim pravom, onda bi Kosovo bilo neki čardak ni na nebu ni na zemlji, ne bi, recimo, postalo članica Ujedinjenih nacija, a za to vreme, kaže Obrad Kesić, Srbija bi se ekonomski i demokratski razvila. I pošto bi oni tako u stvari načisto propali, ne bi imali kud nego bi rekli „pa, hajde, idemo mi sa Srbijom“.
Tada sam videla da je to jedna kombinacija za koju niko nikad nije izračunao neke korake i da je strašno žalosno da mi ulažemo velike nade u bilo kakve poteze. Kad je Obrad Kesić pokušao da ih izračuna ja sam videla da to nikuda ne vodi. Znači, kad nekoga strašno namučiš i dovedeš ga do prosjačkog štapa, a ti si u međuvremenu iskoristio sve svoje divne šanse i postao ekonomski razvijen, ugledna, divna, demokratska zemlja u Evropskoj uniji, onda taj nema kud nego će da dođe kod tebe da moli? Kad sam to čula, da je Obrad Kesić tako zamislio tu našu akciju, videla sam da imamo neke ciljeve koji su zapravo potpuno besciljni. Ja sam u jednom momentu htela da budem blagonaklona i da stvari tumačim tako kao da Tadić možda zaista želi ono što stalno ponavlja – da insistira na međunarodnom pravu i da pitanje Kosovo zaista potpuno izbaci iz polja politike, da se to baci u nekakve pravničke vode. Mislila sam da bi to možda bio nekakav dobitak zato što bi onda Evropska unija ostala kao glavni cilj, a Kosovo više ne bi predstavljalo nekakav suprotan cilj, nego bismo ga se oslobodili kao političkog cilja koji se sa našim drugim ciljevima zaista suprotstavlja. Mislila sam da bi se sad održavali nekakvi pravnički simpozijumi, a da bismo mi gledali svoja posla, gledali od čega se živi.
Međutim, ne. Povodom cele te priče oko Njujorka, Kosova, odlaska, mi opet moramo da se vratimo na unutrašnji teren. Moj je utisak da su velika očekivanja koja su bila u vazduhu posle 11. maja splasnula, da sada imamo stabilizaciju koja je ispod nivoa bilo kakvih očekivanja i rešavanja problema. Kao da smo se stabilizovali u odluci da ne rešavamo ništa, da sve naše ciljeve ukrstimo, da sve jedno s drugim dovedemo u suprotnost. Znači, ukrstili smo našu budućnost u Evropskoj uniji sa našim nacionalnim interesima, za koje više niko živi ne zna šta su – jedino što znamo je Kosovo, ali videli smo da čak ni sud neće vratiti Kosovo. Kosovo i Srbija, to je naš unutrašnji problem koji bi trebalo da rešavamo, ali je došlo do totalnog zastoja.
To se vidi i po našem odnosu prema jugu Srbije, koji smo potpuno zanemarili. Recimo, za mene je bilo neshvatljivo da su naše vlasti zabranile ljudima iz Preševa, Medveđe i Bujanovca da stiču diplome na Prištinskom univerzitetu. Prvo, od kad je univerzitet isto što i država? Znači, s bolonjskom reformom studenti mogu da studiraju na više univerziteta. Ali, ne, nije dobro da Albanci sa juga Srbije idu u Prištinu! Ti na taj način ugrožavaš jednu manjinu, odbijaš da se njihove diplome priznaju, oni kao da se uopšte nisu odvojili i proglasili nezavisnost. I njima pokušavaš da napraviš što više problema, gledaš da i njih na neki način ometeš, iz čega ja izvlačim zaključak da nema ništa od tog velikog plana oko Međunarodnog suda pravde. Prirodno bi bilo da mi pokušamo da se potrudimo da bude što više veza između Srba i Albanaca, prvo na Kosovu – ali ne. Odgovor koji čujemo: oni koji uspostavljaju te kontakte su patentirani izdajnici. Zato mislim da je jedini interes da se zaustave evropske integracije.
Mi sada zaoštravamo situaciju čak i sa susedima. Makedonija i Crna Gora žele da ubrzaju svoj put ka NATO i Evropskoj uniji, a od njih se sad traži jedna velika susedska žrtva, mi i susede pritiskamo da ne priznaju Kosovo, iako je to u njihovom interesu. Makedonija je, kao što znate, na ivici, ona ima veliki procenat albanske manjine, Vlada će tamo verovatno pući zbog toga što albanska manjina vrši pritisak na Makedoniju da prizna Kosovo. Ona bi zbog toga možda dobila i neku nagradu, jer ona ima i probleme oko imena, zaista je u teškom položaju. Jedna tako slaba država kao Makedonija zaista ne može da misli još o tome koliko treba da pomogne Srbiji. A kad pogledate malo bolje, i izračunate ove korake u vezi sa Kosovom, vi vidite da je to jedno duplo golo, da je to, onako, trošenje para na putovanja, na te govorancije koje treba nas da zamlaćuju. Znači, od toga nema ništa, ali u tome se ogleda negativna racionalnost, zato što je Kosovo taj dežurni policajac, po tome se vidi da Srbija ima jednu slabu, rasplinutu politiku prema Evropskoj uniji koja može da se rastegne, ne zna se više koliko.
A sem Kosova tu je, naravno, i dalje Haški tribunal. Znači, imamo te dve karte da se nekako ne učlanimo u Evropsku uniju, jer su sada u stvari sve stranke, uključujući i novu stranku Tomislava Nikolića i ovaj mainstream Borisa Tadića, svi su sada u tom maistreamu kada kažu „da, Evropska unija, ali pod uslovom da naši nacionalni interesi budu odbranjeni“, pri čemu se podrazumeva „pre svega na Kosovu“. A sad vidim da Toma Nikolić danas dodaje i uniju sa Republikom Srpskom. Sada se u stvari razlika pravi samo u tome što će on možda malo više da naglašava nacionalne interese, a možda malo manje Evropsku uniju, a ovi će nasuprot tome kao tobož stalno da nas pumpaju – pa evo, sad je trebalo da odmrznu taj trgovinski sporazum pa nisu uspeli, doživeli su fijasko, ali evo, decembar je blizu, tu ćemo mi brzo. Sad kaže Tadić da će to biti možda u septembru 2009. godine. Ja nekako imam utisak da oni misle da će to da bude malo morgen, da je ta priča o Evropskoj uniji pokušaj Srbije da na neki način obnovi svoje resurse preko Evropske unije. Ja sam čula Tomu Nikolića u ovim emisijama, imao je silne prilike da govori šta hoće, i on je otvoreno rekao da oni nas u stvari „’rane lebcem“. Sam je rekao povodom ovog ruskog sporazuma da su ruske investicije bile skoro zanemarljive, tako da mi se čini da će ovi da stave malo na Rusiju i na nacionalno, ali, naravno, Evropa je tu kad su u pitanju krediti. Tako, eto, nećemo mi da branimo to što narod hoće ‘leba i para i malo igara. A ova druga struja, Tadićeva, ona će akcent da stavi malčice na ovo drugo, ali kad sabereš, ni jedni ni drugi nikad neće priznati Kosovo, i i jedni i drugi na kraju krajeva hoće, svako na svoj način, malo više ili malo manje taj evropski put Srbije.
Tako da ja mislim da su se oni, eto tako, ušemili i da su, kad se pogleda ta šema, razumeli u stvari da je to prava politika, da smo konačno dobili dva bloka, jedan kao malo desno krilo od centra, drugi malo jedno levo krilo od centra, i da će to sad u stvari da šljaka, svako će imati neke svoje trabante koji će da slede taj jedan ili drugi blok. Mislim da se i Toma Nikolić posle ovih izbora uklopio u ovu ideju Tadićevog nacionalnog pomirenja. Ja kad sam čula za to nacionalno pomirenje – to nacionalno pomirenje u stvari znači da je Demokratska stranka izračunala da će ona još jedan duži period biti ono što ovi naši analitičari sad zovu stožerna stranka. Znači, ona računa da će dobiti najveći broj glasova, a onda će ona da bira koalicione partnere. Oni hoće da nam kažu: pa, dobro, šta ima veze više ko je tu ko, svi smo u stvari za ove dve stvari, i za Evropu i za Kosovo, možemo svi jedni s drugima da pravimo koalicije. Tako da i Toma Nikolić može da dođe na vlast, a naravno, ovo što je Đilas izjavio za Vučića, za mene je to nekako, moram da kažem, bilo presudno. Tad sam u stvari razumela šta oni rade. Đilasova preterana pohvala Vučića – pa čekajte, mi smo spasavali taj Beograd od Aleksandra Vučića, a on mu je tu komplimente izdelio, tako da u stvari uopšte nije bilo razloga da se borimo oko te gradske vlade, mogao je i Vučić da bude. Onda sam ja shvatila da je u stvari svako postao zamenljiv, i to me nekako podseća na neke stvari koje sam čitala o načinu Staljinove vladavine, koji je uvek govorio da niko nije nezamenljiv. I otuda to neko mrtvilo.
Ako svako svakim može da bude zamenjen, ugušena je politička dimenzija našeg života. Oni su, znači, napravili jedan nepisani savez, oni su se nacionalno pomirili, njih prošlost uopšte više ne zanima, oni su svi jedni drugima isti zato što su svi jednako pretendenti na vlast, i to pod istom šifrom: ukrstićemo ciljeve Evropske unije sa našim nacionalnim pitanjem, ali nećemo rešavati nacionalno pitanje, što da ga rešimo, niti može da se reši, a nećemo ni s Evropom da žurimo, to – kad bude, jednog dana, videćemo kako će se ta Evropa vladati, koja nas, evo, stalno muči. Pa čak i Svilanović je izjavio kako je to velika nepravda, sve uslove smo ispunili ovoga puta, nema šta nismo ispunili, kao da smo predali Mladića, i tako dalje. Nemaju ličnu kartu, izgubili su otiske prstiju, Rasim Ljajić kaže „hiljade i hiljade ljudi tragaju za tom dvojicom“.
Meni se čini da smo mi kao neka raskrečena žaba, budući da se Rusija sa Zapadom sve više i više sukobljava, a mi hoćemo da budemo, kao tobož, i Istok i Zapad, dvoja vrata na kući. Meni se čini, pošto se oni sve više i više sukobljavaju, da mi noge sve više širimo i da ćemo u stvari da slomimo kosti u toj priči, da ćemo imati i taj Istok i taj Zapad, i da je to jedna potpuno nepromišljena, jedna uzaludna, jedna, moram da kažem, i bedna politika. Kad kažem bedna i kukavička, pa i ponižavajuća, vraćam se na ovaj događaj kad je kod nas bio Sergej Šojgu. On je meni izgledao toliko opasno, a onda ste videli da su se svi postrojili pred njim, čak i taj Dinkić koji se duvao kako će on da promeni cenu NIS-a, oni nijednu reč pred tim čovekom nisu izgovorili. Nemamo istraživanje, ni novinarsko ni bilo koje drugo, ko je tu cenu Rusima predložio. Oni su prosto to nama – ili mi njima – dali, ili su nam oteli, ja ne znam više kako, ali mi nismo ni jednu jedinu rečenicu rekli, sem da se u potpunosti slažemo sa svime. Mi nismo jauknuli, ni zabolelo nije. Taj Šojgu je njima rekao što ima, a da oni nisu pisnuli. Dinkić usta nije otvorio, i samo su novinari ušli u sukob s njim. Naša Vlada je tako slaba, tako jadna, tako nikakva, ona ništa– ni „a“ ni „b“ – nije uspela da kaže ovom ekspertu za krizne situacije. Tužan aspekt ove priče je u činjenici da se kroz nju sve prelama, prelama se naš mentalitet. Mi pred silom šiju povijamo, „ćuti, more, nemoj da provociraš te tamo“.
Drugo, sad ja razmišljam da tu ima i neke velike korupcije, znači, verovatno je da je neko ipak dogovorio tu cenu i da je maznuta nekakva lova. Pa, možda ni Rusi nisu hteli da budu toliko odvratni koliko je neko od njih hteo da uzme lovu. A moram da kažem i ovo kad je Dinkić u pitanju: sve to zaista nema nikakvog smisla. Ja sam pratila tu priču zbog onog mog čuvenog rada o partijskoj državi, i znam da je, kad je reč o privatizaciji NIS-a, u igri bila Meri Linč, koja je sada propala, da je bio iznajmljen veoma skup, jedan od najskupljih privatizacionih savetnika koji je napravio procenu vrednosti NIS-a. Odjedared, pred ovaj dolazak Rusa, Dinkić daje pola miliona evra, dolazi Dilojt Tuš, a tu sede drugari, i on daje 480.000, navodno zbog onih akcija, a koje će se akcije isplatiti kad tu više ništa ne može da se isplati? Znači, zbog akcija mu je to potrebno, kao da nije mogao da iskoristi procenu Meri Linča nego daje još pola miliona od našeg budžeta. Ta njihova igrarija sa parama građana dobija ogromne razmere, postalo je stvarno nepodnošljivo šta ti ljudi rade sa budžetom Srbije.
Ja sam zastupala tezu da je politički sistem sa svojim službama Udbe, sposoban da izbaci bilo kog tajkuna, bogatog čoveka, da mu uzme imovinu. To su praktično uradili s Karićem. Ali ja mislim da se posle ovih izbora pokazuje sva slabost institucija u Srbiji, kako da kažem, blato svih i svakih, blato nacionalnog pomirenja. Sad nema više onih koji će da prete: e, kad ja dođem na vlast – Vesna Pešić na primer, koja nikad neće doći na vlast – ja ću sve da vas pohapsim. Ili radikali, i oni su pretili „hapsićemo“, nema više „hapsićemo“, gotova je ta priča. Ja sam došla do zaključka da su u toj borbi između politike i ekonomije na ovim poslednjim izborima, gde smo se mi obradovali da je pobedila evropska struja, da su u stvari glavni tajkuni odneli pobedu i da su sad jači tajkuni nego politička struktura, odnosno naše institucije. One su izuzetno oslabile upravo posle ovih izbora, što naravno ukazuje na to da su ti izbori bili debelo plaćeni i ja počinjem da verujem u priču da su demokrati i radikali u dogovoru napravili tu Vladu. I onda i Nikolić kaže, kada će oni da prave Vladu? Nije ni on lud da se lomata po selima i da posle toga nikad ne može da uđe u Vladu, pošto je očigledno da će oni biti ti koji će birati Vladu. Ja mislim da su tajkuni kupili partije, da su one ekspoziture tajkunskih preduzeća, i da su partije izgubile igru, da su u stvari njihovi finansijeri postali jači od njih. Oni će odlučivati hoćemo li mi ka Evropi ili nećemo ka Evropi, a politika se, kao što vidimo, ispraznila, svi ti političari deluju kao duhovi. Jeste da sam to ja, zovem se tako i tako, ali kao da sam duh Hamletovog oca. Tako da imam utisak da su tajkuni preuzeli inicijativu i da ćemo dublje i tonuti u taj koruptivni sistem zato što će ekonomski interesi da prevladaju.
E, sad, kad ta interesna utilitarnost, tako da kažem, toliko zavlada ja onda smatram da je besmislena priča o nacionalnim interesima. Moderna sociologija je nastala zbog modernog društva. I velika je rasprava bila da li u modernom društvu integracija društva može da se zasniva na interesima. Onda su u stvari teorije i Maksa Vebera i ovih drugih teoretičara, naročito Pasosa, rekle da nijedno moderno društvo, isto kao i ona prethodna, predmoderna, ne može da se zasniva na golom interesu, da se takva društva praktično raspadaju. Pasos je uvek rekao: moderno društvo u stvari počiva na patriotizmu. Mi sad moramo da uključimo taj pojam, ali na jedan potpuno nov način, a sem toga, sad imamo samo Srbiju, sada tu više nema nikog drugog iza koga bismo se mi sakrili. Mi sad moramo da volimo Srbiju i da počnemo da radimo za državu, i da ne damo. Ako toga ne bi bilo onda bi ti tajkunski interesi rasturili sve.
Znači, u stvari, sad će da dođe do preokreta, naša navodna elita je strašno interesna, a mi koji smo bili izdajnici, mi ćemo sad morati da okrenemo kartu i da kažemo: pa, vi ćete ovde praktično sve da rasturite, ovde više ništa neće ostati, zato što je samo lojalnost koju ja iskazujem zajednici u kojoj živim pravi nacionalni interes. Mi sada poniremo u takvo jedno stanje u kojem će preovladati ekonomski interesi tih zakulisnih igrača, kada će partije još više interesno da se definišu i da čak više nećeš moći ni mnogo da ih grdiš, zato što u stvari iza njih stoji neko drugi, neka ekonomska sila. I oni će početi da razgrađuju, a mi ćemo morati da se spasavamo, da ostanemo bilo gde, da ne budemo baš na ledini ili, kao što je rekao Srđa Popović, da to ne bude sliv neke reke, kako je rekao, ne znam, Save ili Morave, a oni, bogami, vode ka tome. Oni nemaju ideju, oni nemaju viziju i sad zaista možemo da ostanemo ta ledina na kojoj ne znamo ni kako ćemo se zvati ni šta ćemo više biti.
Znate gde sam ja primetila možda najviše neinteresovanja Demokratske stranke kao stožerne stranke? Za Ministarstvo pravde. Zaista nemam nikakvu želju da tu mladu ženu, Malovićku, na bilo koji način uvredim, ali stvarno je neshvatljivo da od tolikih pravnika i pravničkih veličina koje mi imamo dođe jedna žena koja po svom stažu i znanju ne bi mogla biti izabrana za sudiju opštinskog suda. Ona treba da pravi reformu sudstva? Znači, da to oni nemaju vremena pošto su tajkuni sklapali posao sa Manterom ili ne znam s kim; daj tamo nekoga, daj, drži, izvlači, nemoj da razmišljamo, nemamo vremena, to mora na brzinu. Tako da mi se čini da im je najmanje važno Ministarstvo pravde, baš kao i Ministarstvo obrazovanja. A šta im je važno? Evo, recimo, Ministarstvo spoljnih poslova, koje ništa drugo više ne radi nego se bavi samo Kosovom. Čovek trči iz Njujorka u Indiju, ja mu se stvarno neki put malo i divim, dobro, zato je možda tako mlad čovek, i treba da bude mlad ako će toliko da trči, neki stariji gospodin ne bi mogao toliko trčati po belom svetu kao ovaj. Znači, on mora da trči i stalno nekoga da ubeđuje, i mi smo kao u nekom vozu, evo, i ova će država stati na našu stranu, a o ovome što se dešava u našem dvorištu mi uopšte ne vodimo brigu, čak ni o tim Srbima na Kosovu.
Blic je pre neki dan izašao sa neviđenim podatkom, da ljudi imaju četiri radna mesta i na svakom od ta četiri primaju dvostruku platu. Pa, gde to na svetu ima? Znači, vi imate jedan totalni nered, totalnu korupciju, totalnu propast institucija iznutra, jednu užasnu slabost i beskrajno dogovaranje u Skupštini. Stvarno ne znam oko čega se toliko dogovaraju. Pa, znate šta, ako je izabrana nekakva vlast, pa hajde neka nekad lupi rukom o sto! Šta se ti praviš sada kako ćeš ti oko svega i svačega uvek sa opozicijom da se dogovaraš? Pa nešto ćeš da preglasaš, šta je sad, ne smemo ni oko čega da preglasavamo, nego ćemo uvek da sedimo satima s opozicijom koja zavlači i gledamo to rastakanje, tu unutrašnju slabost? Ovaj trči po belome svetu i, kao, postiže da jedna po jedna država štiti Kosovo, a mi se iznutra potpuno rastočili. Potpuno je nejasno zašto neki spoljni globtrot treba da trči okolo, on ništa ne može da nam donese, a iznutra smo se potpuno institucionalno rastočili, imamo neefikasnu Vladu, premijera koji, onako, žao mi je da ga grdim, ali ne znam zašto se uopšte tu našao.
Da sam na njegovom mestu, ne bih to nikad prihvatila. Tadić je stao mirno ispred Šojgua, ali i ispred Koštunice. On je to sve sredio sa Rusima, ta ruska priča je njegova priča, on je i ruski čovek i on nema tri čiste nego je rekao i Cvetkoviću, a i Dinkiću – slušaj, ako ćeš ti tako da se zavađaš u toj koaliciji mi ćemo drugačije da razgovaramo. Iza cele te priče stoji Tadić, ne bi oni tako mirno stali, skinuli te gaće, da nije Tadić rekao: ni reč da niste rekli Šojguu! I onda, kako su svi to odkušovali, niko ni reči nije rekao, Dinkić je i pare slupao, reč progovorio nije… Sve je to poslušao lepo, ali zašto? Zato što je Tadić proglasio nacionalno pomirenje! Kada možemo sa Miloševićevim socijalistima, a zašto ne bismo sa Miloševićevim trabantima, ne čak ni sa Šešeljem, nego sa prosvećenim delom, najboljim đakom Šešeljeve stranke.
Ako ti, dečko, budeš nešto progovorio sa ovim Šojguom, ti ćeš da pričaš kako je to preplaćeno ili kako je to niska cena, kako smo mi tu stradali, fino, doći će Toma Nikolić, svi su smenjivi i sad u vladajućoj koaliciji lepo, ko god ne sluša može da bude zamenjen, jer imamo rezervnu klupu. Sad je napravljena rezervna klupa, svi su podobni da uđu u vlast, a opet, sad ovi drugi, glavne gazde, tajkuni, oni su rekli Tadiću: slušaj, ali mi imamo sad i Tomu Nikolića, pa sad i ako ti ne budeš slušao možemo mi malo i njega da napumpamo, pa ti vidi šta ćeš idući put na izborima. Tako da je to jedan krug, ovaj sluša ovoga, ovaj pod kapom onoga, i tu ustvari nema nikakve odgovornosti, niko nikom ne odgovara, nemaš koga za šta da uhvatiš, jer je svako povezan sa svakim, svako diriguje nekom drugom, nijedan šef nije šef nego mu je neko drugi šef. I sad, kad ste vi napravili to zamešateljstvo, mi sad u stvari vidimo da ne znamo šta možemo da očekujemo. Ja mislim: ne bog zna šta, nego neko razvlačenje, malo će nešto da se povuče, pa opet da stane, pa će opet da gucnu pa će da stanu, pa ćemo tako malo… Ja mislim da tu za sada nema energije, u stvari nema vođstva, sve je postalo isto, sve je postalo jednako izgledno. Ja se uvek trgnem i pročitam kako je Sanader u Ujedinjenim nacijama rekao, na pitanje da li će da glasa za srpski predlog: pa, dobro, mi bismo možda i voleli da ih podržimo da se to pitanje postavi, ali mi nismo nesvrstani, mi smo se opredelili za NATO i Evropsku uniju i mi moramo da radimo u interesu Evropske unije i NATO ako hoćemo da budemo njihov deo. Srbija nije donela tu odluku i to je ključna stvar.
Svetlana Lukić: Navodno je između Tadića i Dinkića postojao sukob oko potpisivanja sporazuma sa Gaspromom, Dinkić tvrdi da treba da dobijemo najmanje još 700 miliona, ali Tadić je našao dobar i efikasan način da ga ućutka. Ali Dinkić ne bi bio Dinkić da se ne dočeka odmah na noge. Evo, već nam je najavio da u oktobru dolaze predstavnici Generalelektrika da nam modernizuju železnicu. A to nam stvarno treba, evo, baš ovih dana u septembru se navršava jubilej, 1884. godine krenuo je prvi putnički voz Beograd-Niš. Tu prugu smo tada izgradili za tri godine, a početak gradnje je udarcem srebrnim budakom obeležio knez Mihailo Obrenović. Voz je krenuo u 8:30 ujutru, a stigao je u 8:30 uveče, trebalo mu je otprilike isto koliko i danas da stigne od Beograda do Niša. U nastavku emisije slušate mladog pravnika Marka Milanovića. Marko je bio jedno vreme saradnik Vojina Dimitrijevića u Beogradskom centru za ljudska prava, a već dve godine je u Kembridžu na doktorskim studijama. Njegova uža specijalnost je međunarodno pravo.
MarkoMilanović: Meni je Wikipedia najbolji primer kako ljudi gledaju na stvarnost. Znači, svako može da edituje svaku odrednicu i ono što bude na stranici Wikipedije, oko toga su se ljudi u stvari ljudi dogovorili. I sad je najbolje da pogledaš, recimo, stranicu o Jasenovcu na srpskom, stranicu o Jasenovcu na hrvatskom i stranicu o Jasenovcu na engleskom. Ti možeš direktno da pogledaš taj talk-page, diskusiju, da vidiš kako su ljudi ratovali na Wikipediji i koliko se razlikuju verzije istine na hrvatskom i na srpskom, a negde između je ona na engleskom. Ili čitaš o Bosni, da li su i kad su bili zločini u Bosni, da li je Sarajevo stvarno bilo pod opsadom, da li se u Srebrenici stvarno desio genocid. Mi to ne možemo da zamislimo, mi nismo bili tu i videli, mi uvek moramo nekome da verujemo. Ja ću da verujem jednom međunarodnom sudu, drugom međunarodnom sudu, ali drugi ljudi će da veruju onome što im kaže Srpska radikalna stranka zato što su ideološki bliski Srpskoj radikalnoj stranci. Dobra stvar koja se desila u Bosni, ali ne i u pogledu Jasenovca, je što ti sad imaš jednu sjajnu studiju Mirsada Tokače i njegovog sarajevskog Centra za istraživanje i dokumentaciju zločina, o pitanju koliko je ljudi stvarno ubijeno u Bosni. Ta studija je urađena ne nekim procenama, ne nekim statističkim analizama, nego za svako lice koje je na tom spisku ona daje 20 unakrsno proverenih različitih podataka. Znači, tu se uvek tačno zna ko je ubijeni, oni mogu da dokažu da je određena ličnost mrtva. I ti vidiš kako ta studija ruši mitove, tako da recimo Haris Silajdžić juče u Generalnoj skupštini izgovara sledeću rečenicu: „U Bosni je ubijeno 200.000 ljudi, dok je Mirsad Tokača ustanovio da je ubijeno 97.000 ljudi“ – mislim, moralno je razlika nikakva, ali to ti pokazuje kako ljudi manipulišu žrtvama.
S druge strane, imaš mit Bratunca kod Srba, a to je da su u okolini Srebrenice bosanski Muslimani ubili 3.200 Srba, i to je naravno u podtekstu – zato što su ti Srbi ubijeni, zato se desila Srebrenica. Recimo, to Tokačino istraživanje potpuno osporava te brojke, on je čovek ustanovio unakrsnom proverom svih podataka da je tu ubijeno 150 civila i 450 vojnika. I sad, imamo tu studiju koja ruši mitove – najveći mit koji ona ruši je taj muslimanski mit „nas 200.000 je ubijeno u ratu“. Istovremeno, ona ruši i taj najveći srpski mit Bratunca, kao i drugi najveći srpski mit koji je neprekidno propagiran, a to je da su se Srbi u Bosni branili, da je to bio građanski rat, da se u građanskom ratu, eto, dešavaju strašne stvari i tako dalje, da je to prosto nekako bilo neminovno. Kako ruši?
Tako što kad ti Tokača vremenski tačno pokaže kako su ubistva vršena, ti vidiš da su od ukupnog broja žrtava dve trećine Muslimani, jedna četvrtina su Srbi, ostalo su Hrvati. Ti vidiš da otprilike polovinu žrtava čine vojnici a polovinu civili, ali takođe vidiš da je skoro polovina svih žrtava rata ubijena u tri ili četiri meseca 1992. godine. I ti takođe vidiš da je u ta tri-četiri meseca ubijeno najviše civila, tad i u julu 1995, kad je bio genocid u Srebrenici. Znači, ti tačno vidiš da je u ta četiri meseca, kada su 85% civilnih žrtava bili muslimanski civili, ne srpski, vidiš da je to bila planirana akcija etničkog čišćenja. Nemoguće je da dođeš do bilo kog drugog rezultata. I sad, ja mogu da ti kažem objektivna merila zašto tom istraživanju treba verovati. Ono je prošlo sve međunarodne ekspertize, stručnjaci su se izjasnili da je to najbolje istraživanje o gubicima stanovništva tokom rata koje je ikad napravljeno. A s druge strane, neko će da kaže: on je Musliman, što ja njemu da verujem? E, treba mu verovati baš zato što je osporio Silajdžićev mit, treba mu verovati baš zato što to istraživanje ruši oba mita.
Sad je problem Tribunala to što je Tribunal u načelu uspostavljen zato da utvrdi nečiju krivičnu odgovornost. Znači, njegov osnovni zadatak je da kazni, ali drugi zadatak je da se njemu veruje, a to znači da ljudi, posebno ljudi u ovom regionu kažu: pa, dobro, to što je utvrđeno, to je istina. Kod nas je problem što je taj deo misije Tribunala potpuno propao. Tome su, između ostalog, doprinele neke nedavne odluke i posebno politička manipulacija tim odlukama. Prvo je to bio Orićev slučaj. Orić je u našoj javnosti pretvoren u bosanskog ekvivalenta Ratka Mladića, on je ubio 3.900 Srba, civila po definiciji. On u Tribunalu nije bio optužen ni za nešto približno tome, on je bio optužen po komandnoj odgovornosti da su neki njegovi potčinjeni zlostavljali određene Srbe, srpske zarobljenike, što je on znao i morao znati, a nije ih kaznio, niti sprečio.
U rangu krivičnih dela kojima se sudi pred Tribunalom to je bio, kako da ti kažem, jedan relativno minoran predmet, i suđenje uopšte nije teklo onako kako su to ljudi ovde očekivali, nije se postavilo pitanje šta je sa Srbima u okolini Srebrenice. Sad bi neko ko je pristalica te opcije rekao: a zašto ga tužilaštvo nije optužilo za te sve silne Srbe koji su pobijeni? Ja mogu da odgovorim – zato što ti Srbi nisu pobijeni. Prvostepeni sud koji je njega osudio na vrlo blagu kaznu je napisao jedno pravno katastrofalno presudu. Prvostepeni sud uopšte nije utvrdio tačno parametre krivične odgovornosti Nasera Orića. Apelaciono veće je, kad to videlo, reklo – pa, ljudi, vi nas zezate, mi ne možemo uopšte da ocenimo tu presudu! I oni su ga zato oslobodili. Da se to desilo u Srbiji, on bi ili bio oslobođen ili bi se, što je verovatnije, vratilo na ponovno suđenje. U Tribunalu se to nije desilo, nije ponovljeno suđenje. Zašto? Zato što oni imaju strategiju da moraju da završe rad Tribunala, zato što je Orić ionako bio osuđen na jednu minimalnu kaznu, dve-tri godine zatvora.
Onda imaš Haradinaja, njegovo suđenje je potpuna katastrofa, baš kao i Šešeljevo. Znači, oni su dozvolili da tamo na Kosovu ubijaju i zlostavljaju svedoke protiv njega i da na kraju sud nema izbora nego da donese oslobađajuću presudu. Konačno, imaš Delića, bivšeg komandanta muslimanske vojske. Kad se Đelić upitao kako je moguće da je on dobio tri godine, on je mislio da je Delić bio optužen za sve zločine koje je muslimanska vojska činila nad Srbima. Nije, on je bio optužen konkretno za nekoliko događaja, nekoliko zlostavljanja, ubistava srpskih ratnih zarobljenika od strane njegove jedinice mudžahedina. I sad je pravno, činjenično pitanje bilo da li je on zaista imao kontrolu nad tom jedinicom, da li je on zaista imao osnovane razloge da zna da će ta jedinica nešto da radi, jer komandna odgovornost nije i objektivna odgovornost. Ti ne odgovaraš za sve što tvoji potčinjeni urade. Inače, samo dvoje ljudi je osuđeno po komandnoj odgovornosti – a ljudi misle da u Hagu svi odgovaraju po komandnoj odgovornosti – jedan je, ja mislim, Strugar, osuđen po tom osnovu za Dubrovnik. Znači, Delić je dobio otprilike okay kaznu za ono za šta je tužilaštvo njega optužilo i što je sud mogao da utvrdi. Ali je bitno da ljudi imaju izuzetno jako mišljenje o tome, mada nisu pročitali ne samo presudu, transkripte sa suđenja, ili sažetak presude, nego nisu možda čak ni vest pročitali u novinama, oni su samo videli „Delić dobio tri godine“, i već donose sud o tome.
Šešelj – Šešelj je tamo trećerazredni slučaj, njima je prioritet Srebrenica, njima je bio prioritet Milošević, njima je sad prioritet Karadžić. Tu imamo dva moguća objašnjenja. Jedno objašnjenje je teorija zavere: oni mrze Srbe, njih ne interesuju srpske žrtve. Drugo objašnjenje, za koje ja mislim da je ispravno, kaže da pola ljudi koji u tom sudu rade pojma nemaju, znači, to su neki drugorazredni pravnici, tužioci. Oni imaju strašan problem sa resursima, oni mnogo troše. Mislim da je dvogodišnji budžet Tribunala 200 miliona dolara, oni su potrošili za sada jedno milijardu dolara. Na istražitelje, na resurse, na prevođenja, i mnogo šta drugo. Eto zašto je Šešelj trećerazredni slučaj, on je dodeljen jednom potpuno trećerazrednom sudiji, jednom Francuzu Antonetiju koji je bio sudija možda dve godine u svome životu, ali je postavljen na to mesto jer je bio pravni savetnik Žaka Širaka i ovaj mu je dodelio sinakuru.
Pošto je to sud Ujedinjenih nacija sve zemlje tamo uvaljuju svoje raznorazne ljude. Šta je taj čovek, taj sudija napravio od Šešeljevog suđenja, to je da ne poveruješ! On je prvo hteo da natera sekretarijat suda da plaća sve ove Šešeljeve pravne savetnike, pod znacima navoda, sa kojima se sada svađa. On je dozvolio recimo jednom Krasiću – znaš Krasića, ko ne bi znao Krasića – da sedne pored Šešelja u sudnici, otprilike kao njegov advokat. Kad mu je iz sekretarijata rečeno da taj čovek nije advokat, da ne može da komunicira sa sudom, Antoneti je Šešelju rekao sledeće: oni meni kažu da on nije advokat, ali ja sam čitao njegove podneske i to je meni fantastično, to što je on pisao, je l’ on ne može da postane advokat u Beogradu sada za dan-dva? Šešelj je hteo da uvrsti svoju knjigu od hiljadu strana o vatikanskoj zaveri protiv srpskog naroda kao dokazni materijal, a Antoneti mu je rekao: znate šta, mi ne možemo to da prevodimo, a je l’ vi možete da nađete engleskog izdavača, pa da to odmah uvrstimo u predmet? Čovek je potpuni kreten, i to suđenje je u raspadu. Antoneti je zapretio svojim kolegama članovima veća da ukoliko budu hteli da Šešelju nametnu branioca on će da podnese ostavku. Pri tom, da se Šešelju sudi u Francuskoj, da mu se sudi u Srbiji on bi morao da ima advokata.
Znači, naše pravo zahteva da hteo ili ne hteo moraš da imaš advokata ako si ti optužen za ozbiljno krivično delo, a ovde mi ljudi sad pričaju o tom nekakvom velikom pravu da se sam brani, i kako je odbijanje da mu se to dozvoli strašno narušavanje njegovo slobode – a upravo u našem pravnom poretku bi on morao da ima advokata. Znači, to je potpuno licemerje. I šta će sad da se dešava? Šešelj će da bude ovde za koju godinu, on tamo sedi već šest godina, znači on će da bude ovde svaki čas.
Ja se samo molim bogu da oni ne naprave fijasko sa Karadžićem kao što su napravili sa Šešeljem, sa Miloševićem, uostalom, i tako dalje. Oni su sada podneli zahtev za promenu optužnice. Ne za njeno proširenje, naprotiv, oni hoće da suze optužnicu. Zašto? Zato što neće da to suđenje traje kao Miloševićevo, u nedogled. Oni su sad pod strašnom presijom, Tribunal mora da završi svoj rad do, ja mislim, 2010. godine, njih Savet bezbednosti pritiska, Rusija ih pritiska. E, sad, šta je značajno u toj optužnici. Karadžić se naravno tereti za praktično ogroman broj zločina u Bosni, za nekoliko desetina opština, plus Srebrenicu, plus Sarajevo. To može da bude veoma značajno za Srbiju, s obzirom da se on tereti za genocid ne samo u Srebrenici nego i u još deset drugih opština u Bosni. Ja ću te podsetiti da je pred Tribunalom do sada potvđen samo genocid u Srebrenici, svugde drugo je bio utvrđen zločin protiv čovečnosti – što nije manje grozno krivično delo, ali je druga pravna kvalifikacija za to. Zbog čega sad to može konkretno da bude od značaja za Srbiju? Ako Karadžić bude bio osuđen za genocid negde van Srebrenice, Bosna će moći da traži reviziju presude Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine kojom je Srbija konkretno oslobođena optužbe za genocid u Srebrenici, ali se njena odgovornost za druge zločine u Bosni, koji se možda mogu kvalifikovati kao genocid, nije razmatrala. Tako da bi moglo da nam se dogodi da imamo ponovo tu celu igranku oko bosanskog slučaja, naravno, ako Karadžić bude osuđen. Sad, da li će on biti osuđen ili ne, ja ne znam. Ali, sigurno će do kraja života biti u zatvoru. On je sad na statusnoj konferenciji rekao sudiji da on ima bar dva nevidljiva savetnika jer je blizanac u horoskopu… I taj čovek je bio vožd srpski!
Sigurno je, bar što se tiče političke elite u Holandiji, da bi oni trpeli posledice ako bi Srbiji dali sada da primeni ovaj sporazum. Ipak je zbog toga pala Vlada u Holandiji, napravila se jedna afera oko toga u holandskoj politici. A sad, koliko njih grize savest… Mislim, ne grize savest Belgijance, Francuze za Ruandu, mislim, možda donekle, ali, recimo, Ruanda je mogla da se spreči, 800.000 ljudi je tamo ubijeno u tri meseca. Ono na šta su velike sile mislile, bilo je da izvuku svoje državljane iz Ruande. Onaj mučenik, onaj fantastični kanadski general koji je komandovao međunarodnim snagama u Ruandi, rekao je: dajte mi još 2.000 vojnika i ja ću da zaustavim sve to. Ne, nisu hteli ništa da mu daju. Pa, koliko ih grize savest? Grize ih, ali to je sve sekundarno u odnosu na pitanje ko trpi političku štetu. E, sad, ja da sam holandski ministar spoljnih poslova verovatno bih radio isto to, ali da li mi imamo neko pravo da se bunimo? Mislim da nemamo.
S druge strane, ako posmatraš racionalno, da li će dodatni pritisak Holandije doprineti tome da se Mladić brže nađe u Hagu? Ne znam. Ja ne verujem da će on biti od tolike koristi. Srbija je već pod tolikim pritiskom, mislim, ako smo već izručili Karadžića izručićemo i Mladića. Sad je pitanje Udbe kako to razrešiti, kako razbiti tu stravičnu organizaciju koja njega štiti. Pitanje je kako će Mladić biti uhapšen, a ne više da li je pritisak malo jači ili malo slabiji. A da li oni igraju na tu kartu da će Tribunal biti zatvoren – ja mislim da da, i Karadžić je i sam rekao da je on hteo da se krije još dve godine, i onda bi se pojavio pred srpskim sudom. Konkretno, za bilo kojeg drugog optuženog to bi možda bilo tačno.
Ali za Mladića – ako Mladić bude bio uhvaćen za deset godina oni će ponovo da otvore Tribunal. Tako da je to jedna suluda nada, ako je uopšte ima, jer prosto, Mladić jeste paradigmatičan, on je najveći ratni zločinac na Balkanu. I ako njega ne utepaju neće nikog, i cela stvar im odlazi u kantu za otpatke. Svi će da ispadnu budale; Ujedinjene nacije, Amerika, Evropa, svi bi ispali budale ako, hajde sad da kažem hipotetički, ako bi njega pri hapšenju ubili. Pa oni bi rekli „jao, šteta“, ali oni ne mogu da dozvole da on prođe nekažnjen, ne mogu. Ceo projekat Tribunala, znači integracija Srbije u Evropskoj uniji, sve je povezano s tim. Prosto je nemoguće da oni to dozvole, i uopšte im neće biti teško, postoji stalni krivični sud koji će da im da sudnicu, koji će da im da sudije, ako zaista bude uhvaćen tek za deset godina. Kad su Karadžića našli koga niko od njih nije tražio, naći će i njega, sad je samo pitanje Udbe, sad je samo pitanje šta će BIA s tim da radi. Kakva trilateralna komisija, teorije zavere? To su ljudi koji su nama sve ovo radili, i Međunarodni sud mora to nekako da raščisti. A da li on za to ima snagu? Ja mislim da ima.
Svetlana Lukić: Ako nemaju za to snage, onda džabe sve.
Milanović: Džaba ste krečili… Države su osnovni subjekti međunarodnog prava, kao što su pojedinci subjekt unutrašnjeg prava. Ali, kao što će unutrašnje pravo kao činjenicu da primi da si se ti rodila, majka te rodila, ti si čovek, ti si subjekt unutrašnjeg prava, tako je međunarodno pravo dugo posmatralo države kao fakat; ili si država ili nisi država. Jedan mogući odgovor Međunarodnog suda pravde je da na to pitanje koje su oni postavili oni ne mogu da daju odgovor, zato što je nemoguće da ti proglasiš nezavisnost protivno međunarodnom pravu. Evo, sad ja da kažem „proglašavam nezavisnost Vračara“, jesam li time prekršio međunarodno pravo? Nisam. Znači, to je jedan mogući odgovor, a taj odgovor je, recimo, posebno atraktivan za njih, zato što oni, mada su to sudije koje su nezavisne – to su ugledni ljudi, veliki stručnjaci – oni opet neće da se zamere polovini sveta, tako da imaju svaki interes da daju dvosmisleno savetodavno mišljenje. Znači, sud može da kaže nešto što bi svako mogao da tumači kako on hoće. I sad, jedan od mogućih pristupa je da kažu da je to prosto činjenično pitanje, a ne pravno. E, sad, drugi bi ti ljudi rekli: aha, ali postoji Rezolucija 1244, sad to možeš da pročitaš svuda u našim novinama, Rezolucija 1244 jasno kaže da je Kosovo deo Srbije. Tu u preambuli, a ne u operativnom delu Rezolucije koji obavezuje, piše da Savet reafirmiše teritorijalni integritet Srbije.
Sledeći stav – Savet se podseća na sporazum iz Rambujea. A šta piše u sporazumu iz Rambujea? Da oni mogu da glasaju na referendumu za nezavisnost posle x godina. A zašto je to tako? Zato što je Rezolucija Saveta bezbednosti nešto oko čega su države koje su sedele u tom Savetu mogle da se dogovore, to je napravljeno dvosmisleno, da i Rusija i Amerika i svi ostali mogu da kažu: aha, pobedili smo. Znači, Rusi kažu: teritorijalni integritet, Ameri kažu: Rambuje. Da li međunarodno pravo štiti teritorijalni integritet države u smislu da zabranjuje secesiju? Ti možeš da kažeš da generalno ne postoji zabrana secesije u međunarodnom pravu, Bangladeš se otcepio od Pakistana, otcepio se, ali moraš da kažeš da u nekim slučajevima međunarodno pravo zaista zabranjuje secesiju. Na primer, Južna Afrika je još u vreme aparthejda napravila takozvane bantustane, a to su bile države, pod znacima navoda, koje su proglasile sve crnce u Južnoj Africi za državljane tih država. To su namerno radili da bi onda mogle da kažu: a, mi ne diskriminišemo po rasi, mi diskriminišemo po državljanstvu, oni su strani državljani, je li tako? Međunarodna zajednica je tada rekla jednoglasno – ne, to nisu države. I kad je Turska napala Kipar i napravila Severni Kipar međunarodna zajednica je opet jednoglasno rekla: taj entitet je nastao kršenjem fundamentalne zabrane upotrebe sile, to ne može da bude država. I sad ti možeš recimo da tvrdiš da je Kosovo nezavisno, pod znacima navoda, jedino zato što je NATO izvršio intervenciju na Srbiju, jedino zato što postoji sad to neko međunarodno prisustvo na Kosovu, Kosovo može da se pretvara da je nezavisno.
Tako da možeš da kažeš, možeš, to je jedan od mogućih argumenata, da je zaista zabranjena secesija za Kosovo, ali drugi mogući argument je da međunarodno pravo omogućuje secesiju kroz to pravo na samoopredeljenje. Pravo na samoopredeljenje samo znači da neki narod unutar države ima pravo na svoju autonomiju, da iskaže neke svoje posebnosti, da sam sobom upravlja, ali međunarodno pravo može da kaže da to interno pravo na samoopredeljenje postaje eksterno pravo na otcepljenje kada ti nekom narodu sistematski uskraćuješ ljudska prava, sistematski mu uskraćuješ pravo na interno samoopredeljenje, odnosno autonomiju. I kosovski Albanci zaista mogu da kažu – pa, pogledajte šta su oni nama radili, na 10 godina su nam ukinuli autonomiju, ovaj je ubio 10.000 Albanaca s Kosova, proterao 800.000, pa zar nemamo mi pravo da se otcepimo? Sad, na taj argument, koji je meni u načelu, kako da ti kažem, prihvatljiv, ima nekoliko odgovora: dobro, ali hajde da ste se vi otcepili 1999. godine dok je još bio Milošević na vlasti, ali da li zaista to vaše pravo i dalje važi do 2008. godine kad su demokratske vlasti u Srbiji na vlasti? Pa, onda, a šta ste vi radili Srbima na Kosovu pošto ste se oslobodili srpske vlasti? Tako da je mnogo kompleksna situacija i ljudi koji misle da je to što je Kosovo proglasilo nezavisnost flagrantno kršenje međunarodnog prava meni moraju da kažu zašto nije bilo flagrantno kršenje kad je Bangladeš proglasio nezavisnost, kad je Eritreja proglasila nezavisnost? Posle Drugog svetskog rata si imao pedesetak država, sad imaš 200 država, svih tih 200 država je nastalo secesijom, nije nastalo spontanom kreacijom. Znači, one su se sve otcepile od neke druge države, 150 njih, neke su imale pravo da se otcepe, a neke su se možda samootcepile i međunarodno pravo je to prihvatilo kao fakt. Sad je samo pitanje u koju ćeš kategoriju da strpaš Kosovo, da li je to zabranjena secesija, da li imaju pravo na secesiju ili možda međunarodno pravo ništa ne kaže o njihovoj secesiji.
Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika slušate Dejana Ilića iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: Koliko god imao razumevanja za Kusturicu kao reditelja, za njega kao direktora nekog nacionalnog parka nemam razumevanja uopšte, ne znam ni kako je uopšte proglašen kompetentnim da bude direktor nacionalnog parka. S druge strane, ti ljudi koji su ga napali, napali su ga potpuno neartikulisano, da bi se obračunali sa nekim ko ugrožava njihove vrlo realne interese, koliko sam ja uspeo da zaključim. Ali oni nisu svoje interese branili tako što bi rekli „e, čekaj, čoveče, ugrožavaš našu imovinu“. Ne, oni su vikali „ti si ovakav, ti si onakav, idi ti tamo odakle si došao“. Dakle, to je jedan govor koji je bio karakterističan za devedesete godine, kada mi nismo videli njegovo naličje, ali sada se njegovo naličje zapravo vidi. Šta se događa? Sada su ti koji su svoje interese probali da brane na taj način, i zapravo kao najbolji učenici Dobrice Ćosića, krenuli da se obračunaju sa direktorom nacionalnog parka, dobili po nosu od tog istog Dobrice Ćosića, koji ih praktično naziva stokom. Pri tom ti ljudi su proizvod Dobrice Ćosića, to su njegova deca, on se sa svojom decom obračunava kao sa stokom grdnom. To što je njega, je li, stid što su ti ljudi Srbi, a tako se ponašaju, to je vrlo karakteristična stvar.
Postoje bar dve situacije u kojima je Dobrica Ćosić mogao da izrekne svoj stid zbog onoga što čine Srbi. Jednom 1992. i 1993. kao predsednik Jugoslavije, ako ne ranije, a onda u trenutku kada je bio smenjivan, kada ga je pod maskom Srpske radikalne stranke Socijalistička partija Srbije smenjivala sa mesta predsednika. Dakle, tad nije izašao i rekao „mene je sram zbog ovoga što vi činite i sram zbog svega što ste do sada učinili“. A drugi put 1995. kada je išao u Skupštinu Republike Srpske, kada je trebalo da se donese odluka da li se prihvata mirovni sporazum ili ne. Onda je on tamo došao i rekao, to je čuvena rečenica: „Ja sam ovde da vama služim“. E, sad, pazi tu pokornost, obraćaš se ljudima, ne koji su verbalno nekoga napali, kao što je slučaj sad u okolini Užica, nego onima koji su fizički eliminisali jedan deo stanovništva u Bosni i Hercegovini. Tad se Ćosić njima obratio i rekao „ja sam ovde da vama služim“, što je i istina, on i jeste njima služio.
Šta se dogodilo sada? kako sad odjednom taj stid kod Dobrice Ćosića zbog ovih ljudi? Oni nisu rekli ništa novo, i ništa što je u protivrečnosti s onim što je Dobrica Ćosić radio svih ovih godina. I on sad naziva Kusturicu patriotom –ne, kao, Kusturica je dobar direktor nacionalnog parka, pa hajde sada da ga zaštitimo, on radi jednu dobru stvar u opštem interesu; ne, on je patriota. Pa, dobro, može biti patriota, ali to ne znači da je dobar direktor nacionalnog parka. Dakle, tu Dobrica Ćosić radi sve ono što je radio oduvek, zamenjuje teze i nekakve krajnje lične interese uvija u priču o patriotizmu, o patrijarhalnim vrednostima. To je jako zanimljivo, to je poslednja oaza patrijarhalnih vrednosti koje nestaju iz Srbije. Kad on kaže „patrijarhalna vrednost“, mene zanima sledeće – patrijarhalna vrednost podrazumeva jednu veliku porodicu u kojoj postoji otac.
Da li Kusturica tamo živi s nekom velikom porodicom, je li on čovek oženjen, ako je oženjen da li on tuče svoju ženu, pošto je i to patrijarhalna vrednost. Patrijarhalna vrednost je da uzmeš i da izbiješ svoju ženu kada te ona ne sluša, ili Dobrica Ćosić vidi taj nacionalni park kao neku Nojevu barku, pa će izabrane porodice iz Srbije, koje odgovaraju tom patrijarhalnom modelu da dovede tamo da žive, a mi drugi koji se polako oslobađamo patrijarhalnih vrednosti, mi ćemo da idemo tamo da gledamo, mi ćemo da vodimo decu da kažemo, evo, vidite kako je to nekada bilo.
Ali, Kusturica nije patriota, Kusturica je iz perspektive Dobrice Ćosića u najboljem slučaju nacionalista. Patriotizam podrazumeva lojalnost državi, lojalnost institucijama države. Mene zanima kojim je to institucijama države Kusturica na govoru ispred Skupštine, ono krajem februara, izražavao lojalnost. Nije on izražavao lojalnost nikakvim institucijama države, on je izražavao lojalnost jednoj etničkoj grupi, a to nije patriotizam, to je nacionalizam. Kakav je to uopšte argument da sad Dobrica Ćosić kaže „mene je sramota, jer su građani napali nekog patriotu“? Drugo, ako je on patriota u onom drugom smislu, kako je to, verujem, Dobrica Ćosić mislio, znači nacionalista, šta to onda znači? Ovi ljudi tamo su manje Srbi, manje vredni Srbi, pa sad njih možemo da tretiramo kao stoku? A ko su ti onda više vredni Srbi? I postavlja se to konačno pitanje: u čije ime je onda govorio Kusturica na tom skupu u februaru, u čije im je on pretio i kome je pretio, ako sada dolazi u nekakav sukob gde se zapravo poziva na nekakav red, na nekakve norme i ne znam ni ja na šta? Koji je to čovek bio onda i koji je to čovek danas? Šta je onda bio – recimo reditelj, a danas je direktor nacionalnog parka ili obrnuto?
Dakle, gomila pukotina se pokazuje u ovoj priči i njeni akteri su zapravo krajnje nebitni, ta priča je naprosto ilustrativna na jednom mnogo bitnijem nivou nego što su njihovi lični doživljaji čitavog tog događaja. Ona je bitna jer pokazuje da je nacionalizam zapravo jedna apsolutno arbitrarna stvar, da mi ne znamo ko je taj ko odlučuje o tome i na osnovu kojih merila, ko je pravi Srbin, a ko nije, ko je stoka, a čije mišljenje moramo da uvažimo. Koja je razlika između poslanika u Skupštini Republike Srpske ’95. i ovih ljudi u okolini Užica danas? Zašto su ti poslanici tamo bili više vredni Srbi, a ovi ljudi ovde su nekakvi manje vredni Srbi? Ko je Dobrica Ćosić da odlučuje o tome ko je više vredan Srbin, ko je manje vredan Srbin? I druga stvar koja je bitna, pokazuje da nacionalizam nije nešto što je okrenuto prema spolja, on je uvek istovremeno okrenut i prema unutra. I kao što pravi razliku između nas i njih, on pravi razliku između nas dobrih i nas loših, a da mi nijednog trenutka ne znamo, jer to ne može ni da se izgovori, koji su to kriterijumi da mi budemo dobri, a drugi loši, i da neki od nas budu dobri, a neki od nas da budu loši. I on ne samo da pravi tu razliku nego je spreman da bude agresivan da bi se obračunao sa onima koji su loši, bilo da su to oni loši spolja ili oni loši unutra. U tome je problem sa nacionalizmom, onog trenutka kad on se jasno artikuliše i kad se zapravo inkorporira u društvene institucije, to je jedan mehanizam koji proizvodi nasilje. Srbija više nema resursa da proizvodi nasilje spolja i sada će to nasilje, a to smo videli u februaru, da se okreće ka unutra. Ali ja mislim da neće uspeti, ja mislim da cela ova priča zapravo pokazuje još jednu stvar: da tu više nema moći. Sad Dobrica Ćosić deluje groteksno; 1995. je delovao patetično, 1992. i 1993. je delovao tragično, sad deluje groteksno.
Danas si Zvezdin navijač tako što ćeš odrati grlo navijajući za Zvezdu, ali ćeš sutra takođe biti Zvezdin navijač tako što ćeš zapaliti Zvezdin stadion, polupati kola Zvezdinim fudbalerima. Sad možeš da kažeš: ali to nema logike, to je apsurdno. Pa, da, ali ne smeta, zato što je to potpuno arbitrarna stvar. Ja sam taj koji odlučuje da li sam veliki Zvezdaš ili ne, ja sam taj koji odlučuje da li sam veliki Srbin ili ne, a vi imate da mi se pokoravate. Srpska radikalna stranka je jedna patriotska odnosno nacionalistička stranka. Kome su lojalni bili ti ljudi? Pa, Vojislavu Šešelju, ne državi, nego Vojislavu Šešelju. A gledao sam Tomislava Nikolića kako govori, on u poslednje vreme priča jako patetično, sav je nešto tužan i nesrećan i razočaran i rezigniran, ali čovek bez problema izgovara: ja sam morao da poslušam ono što mi šef kaže, predsednik je tako rekao. Kad vratiš film – oni su izlazili, rušili institucije države, osporavali sistem zato što je to rekao predsednik partije. Oni nisu patrioti, nego su oni partioti jer su odani partiji. To partiotsko podseća malo i na idiotsko, a idiotsko u onom smislu da mene zapravo ne zanimaju javne stvari, jer to je osnovno značenje te reči, da ja neću da učestvujem u javnom životu, mene zajednica ne zanima, ja imam nekakve svoje interese.
Ja stvarno mislim da Tomislav Nikolić nije glup čovek. Kako je on to izgovorio sasvim mirno, mi sad vidimo da je on sve vreme zapravo bio odan predsedniku stranke. I to je još jedan element gde se zapravo pokazuje da je cela ta nacionalistička priča jedna najobičnija farsa, da nema ničeg čvrstog tu, znači, ima samo nekakve arbitrarne, potpuno hirovite i neutemeljene volje da se osiguraju vlastiti interesi. I sad, kao, to nam je jasno, ali nemamo baš nešto previše razloga da se radujemo. Jer, ta nacionalistička priča je u čvrstoj sprezi sa tim što ću ja, kao ortodoksni levičar, nazvati globalnim kapitalom. Globalni kapital se širi i njemu smetaju državne granice, on je po svojoj strukturi kosmopolitski, on ne može priznavati nikakve nacije, nikakve razlike između ljudi. Dakle, on ne može funkcionisati u slobodnim, nehomogenim društvima gde se ljudi slobodno udružuju da štite svoje različite interese. On može da funkcioniše samo u izrazito homogenim i vrlo pokornim društvima. Pokazalo se, istorija je pokazala da je najbolje lepilo za društvo nacionalizam, ta sumanuta priča o nekom etničkom poreklu i slično.
Dakle, mi smo sad dobili jedno homogeno društvo, sad ovde može da kupuje i radi ko šta hoće ukoliko to odluči neko ko je na vlasti, a taj ko je na vlasti ima apsolutnu lojalnost građana, ne zato što dobro radi svoj posao, već zato što je on oličenje tog nekakvog srpstva. Nama će sad ekonomski problemi biti bitni – da li mi imamo aparat da artikulišemo te probleme i da se eventualno potrudimo da poboljšamo svoje živote i svoje položaje? Ja mislim da nemamo, jer smo izgubili vreme, dvadeset godina smo izgubili baveći se jednom praznom pričom i sad tek treba ispočetka da osmislimo tu jednu, pazi, sindikalnu priču, jednu klasnu priču, jednu priču o bogatima i siromašnima, jednu priču o imperijama i kolonijama. Tek sad mi dolazimo u tu fazu, a svaka pobuna će se smatrati ne kao pobuna protiv ekonomske nepravde, nego kao pobuna protiv nacije, naroda, države ili ne znam čega.
To je ova priča o Kosovu i zahtevu da Međunarodni sud odluči da li je proglašenje nezavisnosti Kosova pravni ili protivpravni čin. Super, Srbija pokazuje da je napravila civilizacijski skok, da nasilje više nije rešenje, postoje nekakve pravne procedure unutar kojih se rešavaju nesporazumi, sukobi, razni problemi. Ali, to da mi idemo na sud koji treba da odluči o tome, to je protivustavni čin. U Ustavu piše da je Kosovo deo Srbije, a šta ćemo mi da radimo ako sud donese odluku da je proglašenje nezavisnosti legalno i u redu? Pazi, neko je rekao još davno, kad je ta inicijativa tek bila pokrenuta, ja mislim da je to rekao Boris Tadić, predsednik Srbije, da će se poštovati odluka suda. To da će se poštovati odluka suda to znači da ćeš poštovati i odluku koja ti ide u prilog i odluku koja ti ne ide u prilog. Ako si spreman da poštuješ odluku koja ti ne ide u prilog ti si direktno ustao protiv Ustava koji ti zapravo daje za pravo da u toj državi budeš predsednik, u čijem si pravljenju učestvovao, znači prihvatio takav…
Dakle, ja znam da je taj Ustav loš, ja znam da je taj Ustav institucionalizacija stalnog ratnog stanja u Srbiji, sve je to meni jasno, i taj Ustav mora da se menja. Ja se iskreno nadam, mimo naše dobre volje, da će sad da nas poguraju u taj proces, jer Srbija time konačno, ali konačno priznaje da je zrela država, koja prihvata realnost, koja prihvata da ne može raditi ono što joj se prohte, nego da mora da poštuje neka pravila. Implikacija svega toga je da mi kažemo: e, ovaj Ustav koji imamo ne valja. Istovremeno, to je priča o suverenitetu, taj zahtev da sud odlučuje o Kosovu je zapravo odustajanje od dela suvereniteta. Ti si odustao od svog Ustava, preneo si prava na nekoga drugoga i taj drugi će doneti odluke koje mogu biti i protiv Ustava, a ti si onda obavezan da menjaš Ustav, a ne da odbiješ te odluke. To je dobra stvar, a na pravnom nivou ona govori o nečem drugom: Srbija je prosto odavno odustala od svog suvereniteta i sad je samo pitanje kome se Srbija prodaje. Ljudi koji ustaju sad protiv toga da se, ne znam, ovdašnje firme nekome prodaju, da ovamo dolazi strani kapital sa jedne strane, oni ne kažu „mi ćemo to sve sami“. Ne, oni samo kažu „bolje da nas kupe ovi drugi“.
Možda je stvarno dobro da Rusi uđu ovamo, ja nemam dovoljno znanja da o tome sudim, ali je zapravo cela ta priča, koja se odvija na nivou patriotizma i izdajništva, na nekom dubljem nivou zapravo priča kome ćemo da prodamo državu, jer mi državu više sami ne možemo da vodimo. Mi više suvereni ne možemo biti, ne zato što smo nesposobni, ne zato što smo loši, nego zato što suverene države više ne postoje. Ja imam ozbiljan problem ako oni u te pregovore ulaze sa nekakvih nacionalističkih pozicija, sa pričom o Srbima kao o ne znam kakvom sve narodu, odnosno pričama o ne znam kakvom nacionalnom suverenitetu, ne znam kakvom etničkom poreklu – ja imam problem, jer to nisu pravi argumenti, jer to meni govori da će oni prihvatiti sve što se od njih traži zato što od toga imaju direktne koristi, a ovom drugom pričom obezbeđuju sebi apsolutnu poslušnost unutar zemlje.
Ja bih jako voleo da se otvori ekonomska dimenzija priče, jedan sindikalni govor, kojeg još nema u javnoj sferi. Dobra su podeljena, obezbeđena je apsolutna poslušnost građana i ‘ajmo sad da prodajemo. To se dogodilo, i zato nacionalistička priča više nije potrebna u onoj meri u kojoj je bila potrebna ranije. To što smo se mi ovde i pobili između sebe, to što smo se ubijali između sebe govori samo o nekakvom nedostatku svesti i zrelosti. Nismo umeli da čitamo znake vremena; Jugoslavija je posedovala neka dobra, nije se baš najjasnije znalo čija su ona, pa smo se mi malo tukli, ubijali da bismo to podelili, pa smo onda malo pritiskali građane da bismo obezbedili apsolutnu poslušnost. E, sad možemo da prodajemo, to je to. I sad, kao, nacionalna elita ne može da smisli bolju priču? Pa koju bolju priču, ona je svoju ulogu odigrala i sad je šutnuta. Šta smo dobili, da li smo sad dobili neku drugu priču? Ne, nismo je dobili.
Istovremeno, da li smo iznenađeni što odjednom SPS može da se vrati? Pa, naravno da može da se vrati, više nije bitno, SPS je svoju ulogu odigrao. To su sad neki ljudi koji su poslušni, koji obavljaju određene poslove. Naravno da može da se vrati. Da li to nekom smeta? Pa, ne smeta. Zašto ne smeta? Pa, zato što nije bitno. To što mi stalno pozivamo na nekakav moral, na nekakve univerzalne principe, na nekakvu ljudskost, to je naš problem, ali to nije bitno. Da li ja mislim da će to imati ozbiljnih posledica? Mislim da hoće. Šta mogu da uradim? Pa, ništa, osim da kažem: ej, ljudi, završili smo s jednom pričom, bili smo neviđeno glupi, sve smo razvalili što smo mogli da razvalimo, ništa nismo postigli, hajde sad pamet u glavu, hajde da vidimo šta se prodaje, kako se prodaje, od čega će ljudi da žive, da li će živeti bolje. Od Kosova smo odustali onog trenutka kad smo predali taj zahtev Međunarodnom sudu, to sad više od nas ne zavisi. Pazi, mi smo od poziva na rat u februaru došli do toga da sad neko drugi o tome odlučuje, a da mi poslušno očekujemo ishod tog procesa. To je po meni ozbiljan skok.
Izvan ovog okvira koji ja sad nekako pokušavam da ocrtam nema drugog načina da razumemo i ovo što se događa sa ovim raznim Kvir festivalima u regionu, ovo što se dogodilo u Beogradu, ovo što se upravo događa u Sarajevu. Kakav problem ima bilo ko na ovom svetu što se nekih dvadeset ljudi skupi da nešto radi? Pri tom se skupe tajno, nisu prisutni u javnosti, ne vrše nikakav uticaj, kakav je to problem da ti sad ideš i da ih juriš i da ih biješ? Ta agresija koja se tu ispoljila je čisti strah od nečeg što je nepoznato. Kvir se vezuje za nešto što dolazi sa Zapada, šta nam još dolazi sa Zapada? Pa, novac koji će da nas dovede u situaciju da nama ne bude baš dobro, da ne budemo svoj na svome. Ti ne umeš to da artikulišeš, da kažeš: ej, bre, ali ja neću da živim u državi koja se rukovodi samo novcem i tržištem! Ne, nego ću da idem da tučem pedere i lezbejke. Pa, glup si, glup si, jer time ništa nećeš da rešiš. Moraš da čitaš, moraš da učiš, moraš da znaš neke stvari da bi se odupro onome čega se plašiš, jer inače, ako to čitamo u nekakvoj zdravorazumskoj ravni mi nemamo objašnjenje za to. Pazi, dvadeset ljudi na jednom mestu, kao da su se skupili u kući i ti juriš da ih biješ. Pa, mislim, stvarno, šta imaš u glavi?
Ova naša nesrećna košarkaška reprezentacija Srbije, što je sad, kao, nešto i ovde odigrala dobro, pa je to sve bilo lepo, pa su dali – da bi se obnovila veza koja je nekad postojala između te reprezentacije i njenih navijača, dakle, građana Srbije, nekih kojima je to bitno – oni su dali, kao, da se u Areni besplatno gledaju utakmice. I onda dođu ljudi i viču „Radovan Karadžić“, i to je tužno. Dakle, naravno da njih košarka ne zanima, naravno da oni nisu tamo došli da navijaju, naravno da nisu došli da uživaju u sportu, sve je to – naravno. Ali, pazi ti njih nesrećnike, što su oni našli način da se izbore za javni prostor! Jer, kao, nemaš gde drugo to da artikulišeš pa ideš tamo i vičeš, i pošto će to da prenosi televizija neko će i da čuje. Ti vidiš jedan potpuni haos, potpuni nesklad, jedno neartikulisano nezadovoljstvo. Ja stvarno mislim da mi ne treba više da pričamo o tome, ej, kao, nemojte da bijete ljude, svi su ljudi jednako vredni. Mi stvarno treba da kažemo: ej, ljudi, vi ste uplašeni zbog ovoga i ovoga, i u tome smo mi čak i nekakvi saveznici, hajde zajedno da probamo da stvari učinimo boljim, jer ovo što vi radite zapravo ide u prilog onima koji su vas toliko zastrašili da vi ne znate više šta ćete, pa taj strah iz vas izlazi kao najbesmislenija agresija. Pod uslovom da oni zapravo žele išta da promene, jer neki od njih koji su bili ideolozi svega toga zapravo su se jako dobro snašli i obezbedili sebi vrlo fina mesta, vrlo su blizu izvorima novca dok pričaju tu priču.
Ti imaš tu decu koja vitlaju po stadionima i kao hoće da uzmu pravdu u svoje ruke, a njihovi ideolozi su blizu izvora novca, žive nekakvim pristojnim životima, gledaju i smeškaju se, jer ta deca rade za njih. Ta deca, koja stvarno ne znaju šta će da bude sutra s njima, ne vide da im je moja pozicija, hip-hop pozicija, mnogo bliža nego pozicija tog nekog koji priča te gluposti i koji se dobro smestio. Kako ćemo mi sada da vrednujemo da li je patriotskije prodati nešto Rusima ili Amerikancima? Kako se to meri? To se meri novcem i direktnim ugovorima, ali mi nemamo uvid u to, jer nam oni kažu, pa, eto, ne mogu da tražim od Rusa više. Što ne možeš da tražiš više?
I stalno ću iznova ponavljati, jedna od prvih stvari koju je uradila Đinđićeva Vlada bilo je reforma obrazovanja. I od pada Živkovićeve Vlade do danas taj proces nije obnovljen. Vojislav Koštunica kada je pregovarao držao je resor obrazovanja za svoju stranku i postavljao je svoje ljude na sve bitne punktove za obrazovanje. Svi ostali smatraju da je obrazovanje bezveze. Kad ne znaš šta ćeš s nekom strankom, daj joj obrazovanje. Sad imamo umesto Ljušića, koji je ideološki potpuno osvešćen čovek i jasno zna šta radi, Albijanića, koji mi, bar dosad, nije pokazao da ume da misli o tim stvarima koje su bitne kad se baviš obrazovanjem. Ali nekako mi se čini da ga je trebalo negde smestiti, kao što je negde trebalo smestiti Slobodana Gavrilovića, pa si ga smestio u Službeni glasnik. E, sad, ali ti imaš u samom društvu slične procese.
Neko ko se na velika vrata vraća u kulturni život Srbije jeste Nada Popović-Perišić. Žena koja je bila ministarka kulture 1996. godine, sad se vraća kao osnivač, ne znam da li i vlasnik Univerziteta Singidunum. Da ja sad ne bih, što bi se reklo, ogovarao, neka se ljudi raspitaju ko radi na tom Univerzitetu. Ja mislim da će se iznenaditi kad otkriju recimo kako su bliske veze između Beogradskog kruga, izdavačke kuće i Univerziteta Singidunum. Mislim da je to normalno, ideologija više nije bitna, ali nju su recimo pitali šta misli o tome što je čovek iz SPS-a, mislim da se preziva Obradović, postao ministar za obrazovanje. I ona je odgovorila: pa, znate, ova Vlada je konačno shvatila koliko je obrazovanje bitno, pa je na tu funkciju dovela nekoga ko će umeti o tome da misli i da sprovodi pametne stvari u vezi sa tim. Ti sad kažeš – ups, iz koje stranke dolazi, šta je ta stranka radila, kakvo je bilo obrazovanje u vreme kad je ta stranka bila odgovorna za sve u Srbiji? Sad je bio, valjda nekakav jubilej Zavoda za udžbenike, da li godišnjica neka, nemam pojma, i on je dao izjavu: oni čiji udžbenici su prodati, a nisu dobili licencu Ministarstva prosvete, oni će morati da vrate novac ljudima.
To je bila velika afera, znači, oni su tu odluku doneli u septembru, udžbenici se prodaju krajem školske godine, preko leta nema nikoga u školama, u septembru deca već moraju da imaju udžbenike. Dakle, oni su doneli odluku kasno, i on to govori vrlo onako bahato, neka oni plate, uostalom, kako su smeli da prodaju, a da nisu imali licencu. Taj čovek je tom izjavom pokazao da on zapravo o procesu proizvodnje i prodaji udžbenika ne zna ništa, jer je on morao da kaže „da, pogrešili smo ove godine, kasno smo doneli odluku, neka snose posledicu oni koji su bili nesmotreni, ali sledeći put ćemo raditi nešto drugo“. Ne, ma, nema svesti o tome da je napravljeno nešto loše. I gde on to izgovara? Na proslavi Zavoda za udžbenike, dakle, nekoga ko ima apsolutni monopolski položaj iako od, mislim, 2003. postoji odluka da se taj monopol makar oslabi, ako ne i potpuno razgradi.
Zapravo sam vrlo miran, ne mislim da stvari idu rđavo, mislim stvarno da su nas promene u ovoj godini dovele na na ivicu katastrofe, ali sad više nije tako, to je dobro. Kako bih rekao, nisam tužan, nego vidim da zapravo moje znanje više neće biti dovoljno da razumem stvari koje će nam se događati u narednom periodu, a ne vidim nikoga ko bi mi pomogao da bolje razumem. Pre nekog vremena sam shvatio da sam možda pogrešio što sam studirao književnost i onda posle te studije kulture i studije roda, da je možda trebalo da studiram pravo da bi mi neke stvari bile jasnije. Sad, recimo, mislim da je trebalo da studiram ekonomiju. Nacionalizam je nešto što dolazi iz sfere kulture i ja sa tim mogu da se nosim. Ovo što se sad dešava dolazi iz nekih sfera koje ja naprosto ne razumem, a ne vidim nikoga ko mi objašnjava stvari i ko mi daje nekakve putokaze. Ne, ozbiljno, stalno imam potrebu da mi neko objasni kuda da se okrenem. Pošto se bavim poslom pravljenja knjiga, ja sad razmišljam gde su te knjige koje će nama da objasne šta je ovo što se događa. Ja sad pomalo unezvereno tražim te druge knjige koje će mi dati objašnjenje.
Pazi, mi smo, u odnosu na to kako smo zaslužili, prošli fenomenalno, uspeli smo čak da Smiljanić i Ivan Ivanović ne dobiju nacionalne penzije. Pa, to je, čoveče, znaš kakav zgoditak! Ali se ja bojim da će ono što je naša kompetencija postajati sve nebitnije i nebitnije, a ne vidim te druge koji će sad da izađu sa nekakvim solidnim pričama. Ja ne razumem tokove novca, ja vidim posledice, ali ih ne razumem i zato mi treba neko, neko drugi ko će to da mi objasni. To moraju biti i ljudi koji sede u političkim strankama, a i ti ljudi koji rade po raznim institucijama, koji rade na fakultetima i sve.
Ćosić je nebitan, Smiljanić i Ivanović nebitni, Kusturica je zapravo nebitan, nije to više naš problem. Bio je do nedavno, vrlo nedavno, ali više nije. Moraju neke druge priče da se pričaju, ali mislim da smo genijalno prošli kako smo zaslužili da prođemo. Još postoji opasnost da Srbija bude pravedno kažnjena za ono što je učinila, ali zapravo mnogo je veća verovatnoća da ćemo mi proći bez te kazne. Ja mislim da svako ko živi u Srbiji, a svestan je svega što se dogodilo devedesetih, mora zauvek i nekako nepromenljivo biti tužan zbog onog što se dogodilo i što to ne može da se više ispravi, što mi ne možemo sad ništa da uradimo. Nažalost, možeš biti tužan i zbog toga što smo mi još u takvom stanju da ne možemo čak ni da na neki način nešto nadoknadimo. Ti kad vidiš u kojoj je situaciji Bosna i Hercegovina sad, duša te boli, razumeš, a nisi u stanju nešto da učiniš. Šta sad mi odavde možemo da učinim? Pa, daj, kao, mi ovde spasavamo vlastitu glavu, kako ćeš sad da misliš još o nekome, a pri tom ti odande još stižu podsticaji koji te i ovde ugrožavaju! Ta priča o Republici Srpskoj je i dalje jedna otvorena pretnja kako za samu Bosnu i Hercegovinu, tako i za Srbiju. Ali, ne, načelno nisam… Zašto bih bio tužan?
Svetlana Lukić: Slušate omiljenu pesmu glumice Sonje Savić:
- Iggy Pop – Passenger
Svetlana Lukić: Dakle, u ponedeljak u 19 sati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu održaćemo promociju pet knjiga koje je izdao Peščanik. Promociju ćemo održati najverovatnije uz prisustvo policije, jer od Aranđelovca naovamo bez organa reda ne održavamo promocije. Ali od promocije u Pančevu nismo sigurni da je to baš pametna ideja, zvati ovlašćena lica, jer su pančevački policajci smatrali za shodno da prijave sudu našu gošću na toj tribini Biljanu Srbljanović. Tužili su je da je narušavala javni red i mir i izazivala haos, tuču, ili šta već. Okrivljena Srbljanović bi u ponedeljak trebalo da se pojavi pred sudom, ali neće. Ima pametnija posla, između ostalog ispit na fakultetu, a uveče će biti na promociji Peščanika u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Biljana Srbljanović: Ja sam dobila poziv za prekršajno delo, krivično delo izazivanja nereda, tuče i tako dalje. Znači, ja niti jednog trenutka nisam sišla s bine, najgrublju reč koju sam upotrebila su klipani, a ne magarci, bez obzira što su oni nominalno napravili da taj skup obezbeđuje policija. Zapravo su oni bili na neki način tu, samo da overe situaciju i oni ne bi intervenisali da se nije diglo 200 ljudi iz publike, odnelo stolice klipanima koji su hteli da prekinu tribinu, tako smo ih prisilili da te ljude isprate napolje. E, sad, uopšte neću da ulazim u to da li je neko od ljudi iz Dveri dobio prekršajnu prijavu kao ja, čak me to ni ne zanima, ja se nadam da jeste zbog toga što su oni izazivali nered. Ali ja sebe ne želim da dovodim u istu ravan sa njima, znači, mi nismo isto, ja sam sedela na bini, bila sam pozvana, vi ste organizovali promociju knjige. Ja sam dobila tu, kako se to kaže advokatski, čak neurednu prijavu koja mi nije ni uručena, nisam potpisala, ja sam to našla u svom razvaljenom poštanskom sandučetu. I moram da priznam da sam se osećala prilično nesigurno te večeri kada se završila tribina i kada je jedan od tih policajaca koji je čitavo vreme pokazivao, verovatno se sećaš, da mu je neprijatno što te ljude mora da isprati napolje, i koji nas je uveravao da neće biti nikakvog prekidanja tribine, i da su zaustavili i neka kola i neku grupu organizovanih momaka koji su hteli da dođu sa zastavama. On mi je prišao i tražio moje podatke, ja sam dala podatke. Kad sam ih dala, on mi je rekao da ukoliko oni koji su pokušali da prekinu tribinu, znači ti huligani, budu tražili moje podatke on će biti primoran da im ih da, ako oni žele privatnu krivičnu prijavu protiv mene, ili ne znam šta. I ja sam već te noći rekla: čekajte, mislim, sada je 11 uveče, mi se vraćamo iz Pančeva, ovi ljudi su izbačeni napolje, druga grupa ljudi je zaustavljena na pančevačkom mostu da ne dođe ovamo. Prethodno smo videli, ima snimaka, kako se oni ponašaju kao neka alternativna garda i da će silom da uteraju boga u nas. I sada ti ljudi imaju moju adresu, znači, ja treba da dođem kući, treba da uđem u svoju mračnu zgradu sa mojim razvaljenim poštanskim sandučetom, i da nađem prijavu protiv sebe, i to je zaštita policije ove države za organizatore tribine za jednu knjigu.
Ja najmanje priznajem da sam dobila poziv, a sem toga, na dan za koji je zakazano suđenje ja ću ispratiti svoju prvu generaciju diplomaca i užasno sam ponosna na to, i smatram da je mnogo važnije u mom životu, a i za ovu državu je mnogo važnije, da dvanaest mladih dramskih pisaca diplomira kod mene prvi put – posle dvanaest godina rada na tom fakultetu došla sam do toga – nego da uopšte idem da se objašnjavam sa nekim sudijom za prekršaje u nekoj opštini, u kojoj čak i ne živim, za neko krivično delo koje nisam izvršila. Ja sam htela u javnosti da kažem da se suđenju nikada neću odazvati, a oni mogu po zakonu da urade dve stvari: da me osude u odsustvu ili da narede moje privođenje. Ja pristajem na obe stvari. Nije da ne poštujem pravni sistem ove zemlje, ali imam veliku sumnju u pravosuđe ove zemlje, smatram da je korumpirano. Zatim, imam najveću sumnju u organe bezbednosti, smatram da je ovo jedan policijski pritisak na sve nas da u budućnosti, ako budemo ponovo pokušali da se odbranimo od prekida tribine, od sličnih organizacija možemo da dobijemo krivične prijave u kojima nam se preti sa 60 dana zatvora.
Sad imamo policiju nekog Ivice Dačića, koji bi, da je u našoj zemlji pravosuđe zaista onakvo kakvo treba da bude, bio već samo na osnovu najraspoloživijih podataka iz običnih medija mnogo puta do sada na optuženičkoj klupi zbog raznih vrsta krivičnih dela. I sad taj ministar policije i njegova policija pišu prijavu protiv mene i ja tome moram da se odazovem? Ne moram. Znači, oni mogu silu da primene, ja ću tu silu prihvatiti, neću se tući s policajcima, nema nikakvih problema, dođite pa me privedite. Ali ja se zaista nadam da neće doći do toga, nego da će to zaista na neki način dopasti nekom sudiji koji će, ako ništa drugo, pogledati snimak i zaključiti da je ta prijava lažna, a zatim se nadam da će neke konsekvence snositi policajac koji se usudio da napiše lažnu prijavu samo da bi vršio neku vrstu policijskog pritiska. Ti si dovedena u situaciju da neki policajac odluči da mu je bliži ideološki momak iz Dveri nego ja, ja ga nerviram, te u tom smislu on pljune u plajvaz i napiše meni prijavu, a ja moram da se odazovem? Ne moram. S druge strane, ja znam da je opšte rasulo i ta tačka opšteg rasula do koje je došao i pravosudni sistem i sistem bezbednosti zemlje, znači stanje u kojem se nalazi policija i srpsko pravosuđe, to se vidi i na tim nasilničkim demonstracijama povodom nezavisnosti Kosova. Znači, razlupan čitav grad, policija stoji sa strane, apsolutno ništa ne radi. Na svim snimcima, na svim fotografijama ti vidiš ljude u civilu sa toki-vokijima koji defakto organizuju te grupe huligana. Zatim, dođe hapšenje Radovana Karadžića, onda imaš te pseudoneorganizovane demonstracije. Ti ljudi koji su učestvovali na tim demonstracijama uglavnom imaju između 14 i 16 godina, kao što smo videli.
Znači, oni su defakto ušli u osnovnu školu, upisali su I, II i III razred onda kada su nastale takozvane demokratske promene u ovoj zemlji. Da su, dakle, od tada, od I razreda, učili kako treba srpsku istoriju ako ništa drugo, da su im održali jedan javni čas godišnje o tome šta je stvarno bila Srebrenica ti ljudi nikad ne bi sa 14 i 16 godina izašli da se biju po ulicama za nekog čoveka koji je, osnovano se sumnja, kriv za smrt mnogo, mnogo svojih sunarodnika. To je, znači, jedno političko pitanje, ali drugo je i konkretno pitanje opstruiranja parlamenta, koji se bavi isključivo time kako je jedan učesnik demonstracija, da li prekomernom silom ili ne, izgubio život, a istovremeno imate nerede na utakmicama i tu fudbalsku mafiju koja je potpuno nerazbijena. Oni ispisuju neke poternice, ovi ljudi se slobodno kreću po regionu, dođu, odu, neke od njih uhapse pa ih puste, uhapse ih uz kamere pa ih tri meseca kasnije puste bez ikakvog objašnjenja. Postoje naznake da će najveći monopolista svome sinu kupiti najveći srpski fudbalski klub, verovatno da bi izgradio samoposlugu na travnjaku kad klub bude potpuno propao, i tako dalje. I sad, uz sve to ti imaš nasilje na stadionima, ti imaš isto takvog jednog dečka koji je isto tako bio u osnovnoj školi kada je to već bila naša odgovornost, znači, već više ne Miloševićevog režima, nego ovog nekog našeg, kao demokratski izabranog. Taj neki dečko je tako vaspitavan da gura upaljenu baklju policajcu u usta. Prvo, ova država treba da se zapita šta je to između građana i policije da su do te mere antagonizovani da može da dođe do toga da ti neki momak gura upaljenu baklju u usta, jer si ti, naime, policajac. Zatim, kada bude osuđen jednim hrabrim i drastičnim potezom, koji je za mene vrlo kontroverzan – mislim da je kazna drastična u odnosu na godine tog izgrednika, ali s druge strane, ona je na neki način nauk. Međutim, ne treba zaboraviti činjenicu da je taj čovek gurao upaljenu baklju u usta drugom čoveku sa namerom da ga ubije i da je ovaj drugi policajac morao da izvadi svoj pištolj da ga baci preko ograde da mu ne bi oteli pištolj i ubili ga njime. Znači, u toj situaciji ti imaš igrače tog fudbalskog kluba koji nose majice „pravda za Uroša“, ti imaš natpise svuda po Beogradu, po autobusima, ti uđeš u taksi, a tamo piše “pravda za Uroša”. Sad je nova moda u taksijima da ko god ima iole dužu kosu nosi tu punđu na vrh glave kao Radovan Karadžić i da ima nalepnice “pravda za Uroša”. Znači, gde je naša policija, gde su naše sudije, da li je stigla neka prekršajna prijava protiv bilo kog od tih fudbalera koji su nosili majicu „pravda za Uroša“? A meni je stigla.
Znači, ja ne pristajem, dok se policija ne reformiše i dok se ne dovedemo u situaciju da ja kad dođem imam nominalno pravo, ja to radim stalno kad me maltretira neki policajac, ja tražim broj. Ja posle ne znam šta da radim sa tim brojem, kome ja njega da prijavim, da ti se nasmeju. Znači, moji prijatelji iz Kvirije su doživeli sada pre neki dan da su im upali na Kvir festival u Reksu, festival za koji se plaća ulaznica, znači, ne možeš ti tu da uđeš kako ti hoćeš, upali su napadači, huligani sa hirurškim maskama i kapama, i bejzbol palicama premlatili tamo momke a da ih policija nije zaštitila kako treba. Istu stvar smo videli u Sarajevu juče, i to je interesantno, koja je zajednička tačka između vehabija i tih desničarskih pravoslavnih fundamentalističkih pokreta. Znači, taj religiozni fundamentalizam nalazi neku transverzalu, mnogo se bolje razumeju Dveri i vehabije nego što će bilo ko od mojih sugrađana te provinijencije, razumeti mene – a, kao, oni su u ratu. Ja mislim da je vreme da u ovoj državi počne da se poštuje zakon, i ako je zakon takav da ne može svaki policajac, kao što je mogao devedesetih i kao što je mogao za Jočića, da se ponaša onako kako njemu padne na pamet i da svoje lične političke preference izražava tako što će nekome pisati prijavu, a drugome dati moju privatnu adresu i obavestiti mene o tome. To ne može više tako. Ja nemam drugo sredstvo borbe osim da izađem u medije i da kažem zbog čega odbijam da se pojavim pred takvim sudom.
Proces se uporno vraća na početak, čini mi se da se isto događa i sa procesom za atentat na premijera – ponovo preispitivanje, ponovo te priče o tome da li će Legija da beži ili neće, da su nađene, znači, u novinama piše, ne znam, bombe i oružje u kanti za đubre pored autoputa. Do dan-danas mi ne znamo, kao građani ove zemlje, poreski obveznici, mi ne znamo da li je to istina ili nije, da li su novine koje su to objavile kažnjene ukoliko su objavile dezinformaciju, jer oni zapravo šire jednu klimu, započinju jednu klimu pripreme da će Legija pobeći i da, onog momenta ako se to zaista dogodi, svi kažu „pa, da, pa da, znali smo“. Da li postoji neki organ koji štiti bezbednost ove zemlje i koji bi se pozabavio time?
Ne, oni su objavili da to nema nikakve veze jedno s drugim, i sa tim su završili. Svaka vlada koja dolazi, znači i koaliciona koja je bila, Demokratska stranka kao jači koalicioni partner, a i sada je najjači koalicioni partner, uporno uvaljuje taj vruć krompir policije u ruke drugima. Znači, DSS-u, a sada SPS-u. To je šamar građanskoj Srbiji. Ivicu Dačića postaviti za ministra policije – moram da kažem da je to bio trenutak u kojem sam se jako, jako pokolebala što sam aktivno ušla u politički život Srbije, jer to ne samo da je moguće, nego to prolazi, i to prolazi čak i sa ove strane na kojoj sam ja, kao da je to neka politička neminovnost, neki politički pragmatizam, da Ivica Dačić bude ministar policije. Ja smatram da je građanskoj Srbiji pljunuto u lice tim gestom, ja smatram da je to onaj rubikon koji ja nisam spremna da pređem i zbog toga sam se na neki način i povukla iz tog aktivnog dnevnog učešća u politici.
Licitiram u medijima da li je Rade Bulatović istrgao svoje buduće ambasadorsko mesto u Damasku time što je predao ovoga, jer su ga inače pratili mesecima. Neki su to samo ostavili kao vruć krompir za njega, nije do medija da to raspravljaju. I to što radikali u Skupštini pokušavaju da vrate priču na hapšenje Radovana Karadžića je, naravno, instrumentalizacija i opstrukcija parlamenta, ali defakto je važno za ovu javnost: nije Dragan Dabić uhapšen, nego je uhapšen Radovan Karadžić i, mi moramo da znamo, nije nađen laptop u jarku slučajno, od nas prave budale. Mi smo sad saznali ko mu je bila ljubavnica, kako se frizirao i koje je vino pio, ali ne znamo ko ga je pratio, gde se krio i ko ga je uhapsio. Mislim, to je zaista nedopustivo. Kada to kažeš, tebe onda odmah optuže da ne razumeš šta je realnopolitička situacija, da si gerilac, ekstremista i da si protiv Vlade, kakve-takve Vlade, koja kako-tako vodi ka evropskim integracijama. Jer, defakto ti sad imaš Dačića koji ide Oliju Renu da daje garancije da će učiniti sve da srpski pasoši budu na nivou šengenske liste. Mislim, taj čovek je dva dana pred izbore pričao nešto potpuno drugo, lično sam ga gledala na televiziji kada je govorio o tome da Miloševićeva porodica mora da se vrati ovamo i da oni, evo, obećavaju da se neće svetiti Đinđićevoj deci. Znači, to je bio rečnik, to je bio nivo razgovora sadašnjeg ministra policije.
Ja samo smatram da postoje neke tačke koje se jednostavno ne mogu preći, a jedna od tih tačaka je da se SPS-u da Ministarstvo obrazovanja. Poslednjih pet godina sve institucije koje se bave obrazovanjem u ovoj zemlji su bile u rukama Koštunice i DSS, sve, od Zavoda za izdavanje udžbenika, direktora škola, do Ministarstva. Sve institucije koje se bave obrazovanjem, uključujući to veoma važno ministarstvo, jedno strateški važno ministarstvo. To je mnogo važnije ministarstvo od Ministarstva odbrane. Za nas je parada đaka mnogo važnija nego parada aviona koja je otkazana zbog toga što je čovek poginuo, jer su avioni očigledno do te mere neodržavani. Mi i to ministarstvo dajemo u ruke čoveku koji je jedini imao manje glasova čak i od mene.
Ja stalno govorim zbog čega je, na primer, Demokratskoj stranci važnije da zadrži Ministarstvo nauke umesto Ministarstva obrazovanja, zbog čega nisu dali Ministarstvo nauke, a zadržali Ministarstvo obrazovanja. Zato što je Ministarstvo nauke umešano u pregovore sa Rusima oko kupovine NIS-a na jedan vrlo paradoksalan i bizaran način. Možda se u tome krije odgovor, tako da se ti, u stvari, uvek svedeš na ono – ko je zapravo sastavio ovu Vladu? Dva ambasadora i dva velika biznismena, koji su po sopstvenim svedočenjima sedeli i isplaćivali jednog po jednog poimence. Ovaj ima dugove, ovaj ima ljubavnicu, ovaj gradi kuću, ovaj bi da leči mamu. I tako se napravila Vlada Srbije. Ako ti sad imaš situaciju da se iz jednog finansijskog centra finansiraju sve stranke u zemlji i da ti ljudi zapravo odlučuju o tome kako će izgledati Vlada Srbije, onda su moja pitanja kome stvarno pripada Ministarstvo obrazovanja smešna i oni meni s pravom kažu da nemam pojma šta je realna politika. Za mene je to istinski poražavajuće.
Istovremeno, visoko školstvo je jako važno, kaže predsednik Tadić, danas u Politici na sedmoj strani, celoj, vidiš zakupljeni oglas: Pravni fakultet napada Helsinški odbor. Prvo, cena cele strane, sedme strane u Politici, veoma je visoka. Drugo, oni nastupaju sa oglasom, ne znam da li ste to videli, oni nastupaju sa oglasom koji potpisuju, kao, u ime profesora i studenata Pravnog fakulteta. Javnost nije obaveštena o tome kako su oni konsultovali hiljade studenata Pravnog fakulteta o tome šta oni misle. I oni reaguju na izveštaj Helsinškog komiteta za 2007. godinu, koji ja nisam pročitala, ali na osnovu citiranog vidim da je Pravni fakultet zapravo optužen za ono što svi znamo, da je 90-tih godina bio na neki način bastion Miloševićeve politike, i da je i sada tako, da je nereformisan i da je, dakle, bastion kako Miloševićevsko-radikalske politike prema svetu tako i unutrašnje politike, i da je prosto manipulisao na razne načine. Počev od njihovih čuvenih tribina, koje nikad nisu bile prekidane kao naše tribine, do toga da je onaj Oliver Antić, koji je otpuštao profesore i tako dalje, sad postao šef katedre. I oni su, znači, uložili neki novac državnog fakulteta, to su desetine hiljada evra da se zakupi oglas, da bi se obračunavali sa Sonjom Biserko i da objasne da je Sonja Biserko u stvari hrvatski denuncijant.
Velika je sad polemika oko toga u toj intelektualnoj čaršiji, oko smene glavne urednice Politike. I sad, ja to pratim kao Ljovisnu, ako te je postavio smenjeni premijer onda će te novi premijer smeniti. Sada je došla druga politička grupacija koja je odlučila da Politika ne treba da se prepusti ovima, nego treba da se uzme, da oni njome manipulišu. I sad su odlučili to da naprave na jedan evropejski način, te su u tom smislu izabrali osobu koja je najveći Evropejac od svih Evropejaca, najnezavisnija od svih nezavisnih, Sonju Liht, jer ko sme šta da kaže Sonji Liht, pošto je ona poznata po svojoj političkoj korektnosti i oko nje se svi slažu. Kladili su se oko toga i Politika i Vreme, znači, postojao je konsenzus da je ona taj simbol nevladinog sektora koji ovoj vlasti, ovoj čaršiji, ovoj državi prija, ništa više od toga, ali ni ništa manje.
Znači, da ona ima moć, vlast i uticaj, a sa druge strane, da nema neke ekstremističke poglede na svet, na primer da treba da postoji nezavisno sudstvo ili nekorumpirana policija. To su sad već preterivanja, je li tako? Nego kako. Mislim, ovo suđenje za, na primer, atentat je tako dobro, koalicija Koštunice i Tadića je jako dobra, koalicija Tadića i SPS je još bolja, i u tom smislu im se ta politička izuzetnost gospođe Liht na neki način nametnula. Ja sam danas pokušala da pročitam pismo Sonje Liht koje je Politika objavila, gde ona pokušava da objasni da zapravo ni ne smenjuje Ljiljanu Smajlović. To pismo kao da je pisao Pera Luković, ja sam se valjala od smeha. Znači, u tom pismu uglavnom se objašnjava ovako – kako je u NIP Politika protiv AD Politika NPM rekla da DK od GOSMU u stvari nije ništa loše mislila o Ljilji Smajlović i da je ona izuzetna, a NIP NPMP smatra da UOU AD ustvari ima mali tiraž. I cela frka je oko malog tiraža, gde je glavno pitanje da li će kolumnisti Politike i dalje ostati kolumnisti i gde je Sonja Liht na svoj politički izuzetan način dala garanciju da će biti slobode medija i slobode štampe, pošto je Srbija poznata po slobodi medija i slobodi štampe, kao i do sada, prema tome, drž’te gaće.
Ko su kolumnisti Politike? Znači, oni sigurno ne raspravljaju o Caletu iz Partibrejkersa i o Marčelu reperu, koji su takođe i Jani i Jasmini, koji su kolumnisti Politike, nego raspravljaju o Antoniću i Vukadinoviću, o udarnoj pesnici DSS u Politici. U stvari, sve se vrti oko tri autora Nove srpske političke misli koji bi i dalje da objavljuju u Politici. I što je najgore, ja mislim da će oni i dalje da objavljuju, jer ne vidim razloga da Demokratska stranka te ljude uopšte sklanja iz Politike, pošto to što oni pišu nije toliko daleko od takozvane nacionalne politike, a oni se bave samo tim temama, i oni napadaju nas, građansku Srbiju, a mi smo takođe neprijatelji Demokratske stranke. I s druge strane, oni se bave tim velikim nacionalnim pitanjima Srbije, a to je potpuno na liniji Demokratske stranke i ja ne vidim u čemu je taj strašni zaplet. Ja mislim da će oni svi reći mir, mir, mir, niko nije kriv, da će da se izljube do kraja nedelje i da čak zadrže na neki način i gospođu Smajlović kao osvedočene velike poznavateljke pre svega međunarodne politike.
E, sad, ono što je dosta važno je što ti vidiš do koje mere su mediji instrumentalizovani. Ne postoji ni u tom Ministarstvu kulture i informisanja potreba da se jednom konačno zavede red u informisanje, što podrazumeva da se, ako ništa drugo, zna ko je vlasnik novina, da se zna da ne mogu na naslovnoj strani da stoje polni organi, psovke, flagrantne laži i krivična dela. I da su ljudi koji su izloženi toj vrsti poruge prinuđeni da se sami brane privatnim tužbama. Samo kad se bude znalo ko je vlasnik Kurira biće svima jasno ko poručuje kakvu vrstu tekstova, i zašto ih piše, i zašto se skreće pažnja na to. Međutim, bojim se da će to opet doći do istih onih vlasnika koji su vlasnici gotovo svih političkih partija i udruženja u ovoj zemlji, i da to nekako nikome nije u interesu.
Bližim se četrdesetim godinama i imam utisak da moram sa sobom da postignem neku vrstu mira. Ušla sam u dvadesete u potpunom nemiru, u jednom haosu u zemlji, početak ratova. Čitav period te moje prave mladosti prošao je u tome i sada sam na pragu nekog ozbiljnog doba, kao, zrelog doba. Pokušavam da nađem neki sopstveni balans u činjenici da sam sama; čovek si, sam si se rodio, sam ćeš i crći. Sam si u društvu, sam si u svojoj borbi, sam si u svojim idejama, samo za sebe odgovaraš i samo tako možeš zapravo nešto i da napraviš. Za mene je to neki imperativ ovog trenutka. I to je jedna bolna vrsta odrastanja, mislim za celo društvo, shvatati da smo zapravo svi slobodni strelci i da, kad god ti se učini da pripadaš nekome ili nečemu, defakto ne pripadaš nikome. Ili te oni neće i izguraju te, jer si ti strano telo. Ja sam stalno imala probleme kad su moji roditelji išli na roditeljski sastanak, pa, kao, razredna se ljuti na mene jer sam kolovođa, znaš ono, advokat ti kaže da si kolovođa, to je strašno. Jeste, stalno sam bila neki kolovođa i za gluposti i za neke akcije, i uopšte taj akcijaški, kao pseudoliderski duh, takva sam se rodila. Imala sam potrebu da stalno nešto radim. I čini mi se da je ta moja potreba da povedem neko kolo sada potpuno iscrpljena. I ako ima ono neko gluvo glamočko, gde solo igraš, to bih još jedino mogla da povedem.
Osećam se kao da sam totalno na nekoj čistini. Ta čistina meni prija ovog trenutka, ali mislim da je neophodno da prosto sa tim izađem na kraj. Sad govorim o sebi intimno, ali mislim da nisam jedina. Prema tome, sam svoj rizik, ali i sam svoj moral, svetonazor i sve, i onda u toj nekoj samoći možda i nešto napravim. Naravno da je naš pokret otpora time mnogo manji, ali to je prirodno ljudsko stanje i imam utisak da u tom pristajanju na kompromise i prevazilaženju nekih svojih nedoumica u ime neke grupe, u ime nalaženja najmanjeg zajedničkog imenitelja s nekim, da je to mnogo pogubnije i mnogo manje korisno nego da kažeš: pa, dobro, ovo sam ja, to, to i to sam ja. Kao što si rekao u ratu te samog lakše uhvate – ali u ratu sam nekako i lakše preživiš. Ja imam takav neki utisak, što je vrlo tužno i razočaravajuće za mene, ali, s druge strane, to je neminovno. Prema tome, smatram da moram u neko zrelo doba da uđem svesno i da prestanem da imam potrebu da pripadam nekome kad me niko neće. Ja samu sebe neću i to je… Ja njih sve razumem, ali jedino ja ne mogu da se sklonim od sebe, ili mogu, ali na neki vrlo bolan i radikalan način, za šta nisam još spremna. Tako da ću, u tom smislu, sama sa sobom da završim to što sam mislila da treba da radim.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Srbljanović i bio je ovo Peščanik.
Emisija Peščanik, 26.09.2008.
Peščanik.net, 26.09.2008.