sa neizvesnim ishodom
Terzić, Rade; advokat ovdašnji, bivši okružni javni tužilac u Beogradu (2001-2003); ostali podaci kao u spisima.
Rade je Terzić dočekao letos da ga televizija uslika sa lisicama na rukama, u pratnji dva policajca kojima su lica bila zamagljena – za razliku od njega. Dopao je pritvora kao ciljana, a ne kolateralna, žrtva jedne krivičnopravno-političke avanture Koštuničinog režima, a za koju se avanturu ne zna kako će završiti. Televizija nije slikala njegov izlazak iz pritvora po odluci sudskog veća Specijalnog suda, jer to nije bilo onoliko zanimljivo kao hapšenje. Tu su bili samo verni tabloidi, pa je Rade Terzić ovekovečen sa crnom plastičnom kesom u ruci, kako već ljudi iz pritvora izlaze: uđeš bez ičega, a izlaziš punih ruku. Tabloidi su složno dreknuli “Pustilo ga!”, ne baš sasvim sigurni treba li da se raduju ili da dodaju ono njihovo omiljeno “Bruka! Blam!!! Sramota!”, pa je to ispalo eto tako, neutralno: nisu dobili obaveznu instrukciju. Između te dve scene, foto seanse, da kažemo, desilo se još nešto – osim štete za advokatsku praksu g. Terzića.
Rade je Terzić, naime, dopao pritvora pod optužbom da je bio član “zemunskog klana”. Ni manje, ni više. Malo zakasnelo, reklo bi se; eno je Milan Sarajlić, kolega tužilac, pritvoren odmah u martu 2003. Bilo je, doduše, tada i drugačijih mišljenja o Terziću, ali se sve završilo na odlasku u advokaturu. A kakva je uloga Radeta Terzića u atentatu na Zorana Đinđića? Naredio je, kaže policija, svojim potčinjenim tužiocima da iz pritvora puste Mileta “Kuma” Lukovića koji će dve godine dva meseca kasnije biti deo zavere za atentat od 12. marta. To njegovo naređenje nije sporno; sporna je pretpostavka da je Terzić novembra 2001. znao šta će Legiji i “zemuncima” u panici pasti na pamet, a ta ga je krajnje sumnjiva pretpostavka u pritvor letos i dovela.
Nešto tu oko tog Terzića očigledno nije u redu. Da je priznao i Organe uputio na dopunske dokaze koji gornju pretpostavku potvrđuju; da su Organi i bez priznanja došli do takvih dokaza – Rade bi Terzić ostao u pritvoru, jer je pritvor za takvo delo obavezan. Čemu onda spektakularno hapšenje s televizijom? Odakle onda skromno i samozatajno puštanje iz pritvora? Zato što je cela priča samo još jedan primer zloupotrebe pravosuđa u političkoj panici. A odakle panika? Zbog “političke pozadine”. U opticaju su dve “političke pozadine”: ona iz dogme Demokratske stranke Srbije čiji trust pilećih mozgova “zna” ko je u stvari ubio premijera Đinđića, pa će to i da “kaže” (Dejan Mihajlov i drugovi); i ona koja se ocrtava iz celog toka glavnog pretresa u suđenju zaverenicima, od prvog dana do izricanja prvostepene presude. “Politička pozadina” DSS je – kao što je rečeno – dogma i stoga ne podleže raspravi. Pitanja koja su se pojavila tokom suđenja i na koja nije teško dobiti odgovore logična su i normalna, pa time i procesno neizbežna. Uostalom, da nije bilo upornog insistiranja DSS i prateće medijske logistike, deo tih pitanja ne bi se bio ni javio.
Pošto je situacija postala neizbežna, trebalo je nešto smisliti. Majstori mislioci iz Uprave za dezinformacije i crnu propagandu DSS (mišljenju inače neskloni, jer imaju Dogmu) smislili su “predmet politička pozadina” čijom žrtvom je pao Rade Terzić. Učinio im se zgodan kao medijum, veselnik. Zapravo su preko njega gađali nešto drugo što ih svrbi.
Pre svega ih svrbi oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije, jer su je podržavali i hvalili do kraja januara 2003. Mogućnost da se Specijalno tužilaštvo zaista lati te pobune užasnula ih je: loš imidž, teška sramota. Onda dosadni i uporni zahtevi dela javnosti i advokata Srđe Popovića da se objasni ona nesrećna epizoda sa predajom Legije Ulemeka; pa uloga Ace Tomića, pa saznanja Aleksandra Tijanića itd. Tako je od “predmeta politička pozadina” napravljen predmet “tužilačka afera”, sve u očajničkoj nadi da će Rade Terzić optužiti nekog da mu je naredio puštanje “zemunaca” iz pritvora, na šta su vazda uslužni nadobudni tabloidni i drugi “analitičari” odmah namignuli da znaju i koga. Usputna korist trebalo je da bude i moralna i krivična likvidacija Mioljuba Vitorovića, kome nisu zaboravili (i neće!) završnu reč iz predmeta Budva-Stambolić. Navodi iz te završne reči ušli su u pravosnažnu presudu i označavaju Slobodana Miloševića kao nalogodavca za ubistva i pokušaje ubistva političkih protivnika.
Pošto je tako “politička pozadina” sterilisana i svedena na “tužilačku aferu”, spisi su pregledani, svedoci saslušani, a sudsko veće je zaključilo da Rade Terzić nije za pritvor, iz čega se skoro sasvim izvesno dade zaključiti da će od tog predmeta teško nečeg biti. Ništa se novo nije saznalo od januara 2004. kada je epizoda sa puštanjem “zemunaca” iz pritvora bila konačno ispričana u celini, pa do danas. Uzgred: je li neko pitao vanraspravno krivično veće Četvrtog opštinskog suda zašto ih je pustilo iz pritvora, kad jedino to veće može da im pritvor ukine? Uzaman sve prognoze da će “Rade Terzić biti svedok-saradnik”, pa ćemo da vidimo čija nana crnu vunu prede. Uzaman trijumfalistička dernjava na temu “borbe protiv korupcije” i “nikoga nećemo poštedeti”.
Ovaj slaboumni politički manevar uspeo je delimično: o “formiranom predmetu” (S. Radovanović, dok je bio specijalni tužilac) za krivično delo oružane pobune JSO iz novembra 2001. više se ne govori. Taj i još neke predmete, sa različitim šansama za uspeh, i Tomu Zorića, Slobodan Radovanović teslimio je svom nasledniku Miljku Radosavljeviću – pa šta mu Bog da – i otišao da bude v.d. republičkog tužioca. Neko bi rekao da je sa ovim manevrom valjalo sačekati neku predizbornu situaciju, kao 2004. sa Maršićaninom, ali kakvi izbori, kad nam ode Kosovo!
Rade Terzić, dakle, vratio se u svoju advokatsku kancelariju sa crnom plastičnom vrećom da razmišlja šta to bi i zašto. A jednoga dana presaviće tabak i ispostaviti pametnjakovićima račun za dangubu, nematerijalnu štetu itd. Kad su mogli Rade Bulatović, Aco Tomić, Mikelić i toliki umetnici, može i on. A poreski obveznici platiće i to.
Danas, 17. septembar 2007.
Peščanik.net, 16.09.2007.