Pre samo nekoliko meseci „kriza“ o kojoj su svi razmišljali bila je kriza u vezi sa porastom cene hrane. Potom je finansijska kriza zahvatila svet, cena hrane je malo snižena, i poljoprivredni problemi nisu više bili toliko urgentni. Ali ne bi trebalo da budemo zadovoljni. Kreditna kriza će verovatno imati snažan i dugotrajan efekat na novonastale privrede i na one najsiromašnije.
Između 2005. godine i leta 2008. međunarodne cene kukuruza su se utrostručile, dok je pirinač poskupeo pet puta. Siromašni obično troše od 50 do 70 procenata svojih prihoda na hranu a njihove nadnice se nisu povećavale dovoljnom brzinom. Od perioda 2003-2005 pa sve do 2007. godine broj neuhranjenih porastao je od oko 848 miliona na 923 miliona ljudi, umnogome zbog krize sa cenom hrane.
Svetska kreditna kriza malo je smanjila mehur cena robe i pružila blago olakšanje – cene žitarica opale su za oko 30-40% poslednjih meseci. Ali recesija takođe preti da smanji prihod i zaposlenost najranjivijih kao i ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju. Spasavanje ekonomije i predložene tržišne regulatorne mere o kojima se sada raspravlja neće zaštititi cene hrane od daljeg rasta. Svetskim problemima sa hranom ni u kom slučaju nije došao kraj.
Put ka neuhranjenosti
Model Međunarodnog istraživačkog instituta za politiku hrane, koji je projektovao šef odeljenja Mark Rouzgrant, istražuje šta bi se moglo desiti tokom recesije. Ako godišnji ekonomski razvoj na globalnom nivou opadne za dva do tri posto ispod ustaljenih pet procenata, a ulaganje u poljoprivredu istovremeno opadne za 20% – što je realna prognoza – to bi rezultiralo cenama žitarica za 30% višim od očekivanih bez recesije do 2020. godine. Na globalnom planu, dodatnih 16 miliona dece postaće neuhranjeno.
Međutim, ako se ulaganje u poljoprivredno istraživanje i razvoj nastavi (pod pretpostavkom skromnog opadanja investicionog rasta od 3%) pred ovu recesiju, cene žitarica bile bi oko 15% niže od osnovne vrednosti bez recesije u 2020. godini a neuhranjenost bi otprilike bila ista kao i u osnovnom scenariju. Poljoprivredno istraživanje i razvoj jeste jedna od najefektivnijih investicija za sprečavanje krize hrane, unapređenje privrednog rasta i smanjenje siromaštva. Nedovoljno investiranje na globalnom nivou uzrok je pogoršanja produktivnosti poslednjih godina. Kako se rast javnih investicija u poljoprivredno istraživanje i razvoj u zemljama sa niskim i srednjim prihodom smanjio sa 3% tokom osemdesetih na 1,9% u devedesetim, globalni porast proizvodnje žitarica opao je sa oko 3% na 1%. Udvostručavanje svih vrsta poljoprivrednog istraživanja i razvoja u zemljama u razvoju u periodu od 2008. do 2013. godine sa 5 milijardi na 10 milijardi dolara, moglo bi da poveća poljoprivredni rast za 1,1% godišnje i da izvuče oko 282 miliona ljudi iz siromaštva do 2020. Iako bi ovo bio istorijski preokret u toj vrsti investicija, to je beznačajno u poređenju s troškovima spasavanja finansijskog sistema.
Veliki deo investicija bi morao da se obezbedi iz javnih izvora, zbog sve veće nestašice privatnog kapitala i rizične investicione klime. Organizacije poput Svetske banke i Azijske razvojne banke nedavno su promenile praksu smanjivanja poljoprivrednog ulaganja, značajnim povećanjem investicija tokom 2007. i 2008. godine. Takav trend treba da se nastavi.
Ulaganje u poljoprivredno istraživanje i razvoj potrebno je kako bi se dugoročne cene hrane zadržale na razumnom nivou. Da bi se izbegao efekat finansijskog mehura treba preduzeti mere za poboljšanje efikasnosti tržišta i trgovine hranom u kriznim situacijama. Međunarodni istraživački institut za politiku hrane preporučuje 300.000 tona rezervi žita, razmeštenih po strateškim tačkama u zemljama u razvoju, koje bi nadgledao Svetski program za hranu. Sadašnje rezerve žita su pod nacionalnom kontrolom i nisu međunarodno koordinisane. Uz to, trebalo bi formirati globalnu obaveštajnu jedinicu koja bi predlagala tržišne intervencije. Ako cene žita ponovo dostignu razmere mehura, međunarodno telo bi moglo da reaguje korišćenjem terminskog tržišta – tako što će obećati da će u određenom trenutku prodati žito po niskim cenama. U većini slučajeva ovo će izazvati pad cena pre nego što se obavi prodaja, pa nikakav novac ne bi promenio vlasnika. U pojedinim slučajevima kada bi terminska aktivnost morala da se plati, međunarodno telo bi moralo da povuče novac iz „virtuelnih rezervi“ – sredstava koje bi zemlje članice obećale da će izdvojiti. Nakon diskusije na samitu G8 2008. godine, ovakav plan se sada razmatra na najvišim političkim nivoima.
Istovremeno, subvencije za biogorivo, u koje su preusmerena sredstva od hrane i krmiva, morale bi da budu ukinute. Iako će biogorivo zasigurno imati određenu ulogu u budućim energetskim sistemima, bolje bi bilo investirati milijarde koje se troše na subvencije u istraživanje i razvoj inventivnog korišćenja biomase i drugih energetskih inovacija. Takođe je potrebno proporcionalno razvijati socijalne programe, uključujući programe zapošljavanja, školskih obroka i nutritivne intervencije u ranom detinjstvu.
Uspešno rešavanje krize hrane ne bi trebalo meriti padom cena proizvoda na raniji nivo, već prema tome da li će siromašni imati dovoljno hrane u tanjiru, kako danas tako i u dalekoj budućnosti.
Nature, 11.12.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.12.2008.