Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Tekuća vlada Srbije, sa svojim predsednikom ventrilokvistom na čelu i njegovim iritantnim lutkama kao ministrima, ne propušta priliku da pokaže da ne haje za zdrav razum i elementarnu ljudskost. Za njom poslušno stupa i svesrdno je u tome podržava parlamentarna poslanička većina stranke predsednika vlade. Ne treba sumnjati da će te partijske ginjole u nekoj od narednih skupštinskih ginjolijada poslušno podići ruku i izglasati zakon po kome će 5. avgust biti Dan sećanja na „srpske žrtve“ i na „sve koji su stradali da bi ovaj narod živeo u svojoj državi“, kako nam je to naopako objasnio jedan od ministara.

O tome da se tih žrtava treba sećati i da bi to sećanje moglo biti i poučno i opominjuće, ovde smo već govorili. Povodom ovog novog predloga, kome ne nedostaju ni crkvena zvona ni sirene kojima će se obeležiti „patnja“ zbog stradanja „naroda“, pažnju treba skrenuti na nešto drugo. Ima, dakle, dvadeset godina kako se u Srbiji ne donosi zakon po kome bi se osobama izbeglim iz Hrvatske u avgustu 1995. – preživelim žrtvama zločina, prodicama žrtava i nestalih osoba – priznao status civilnih žrtava rata. Kako to stoji u saopštenju Fonda za humanitarno pravo, zakoni koji u Srbiji regulišu postupak tog priznanja propisuju takve uslove koji žrtvama „Oluje“ negiraju pravo na taj status.

Fond za humanitarno pravo opravdano skreće pažnju na to da je prošle godine ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, dakle upravo ministarstvo ministra koji nad žrtvama danas roni krokodilske suze i predlaže da se zakonom uvede Dan sećanja, „predstavilo Nacrt zakona prema kojem bi žrtvama ’Oluje’ i dalje bilo onemogućeno priznanje statusa civilnih žrtava rata, a time i mogućnost dobijanja bilo kakve pomoći od države“. Umesto zakona kojim bi se konačno regulisao status ovih ljudi, a država prihvatila obavezu da im pomogne, tronuti ministar predlaže jedan drugi zakon, po kome će za žrtve svirati crkvena zvona i sirene, „gde god postoje Srbi i gde god je srpska država“.

Ali, zaista, gde je ta srpska država za izbeglice i uopšte za svoje građane, kada treba za njih nešto da uradi, kada treba da im se nađe u nevolji? Ta država, kako je shvataju članovi vlade i njihov šef, očigledno je tu samo zbog njih i njihovih partikularnih interesa. Oni će, kada im je to u ličnom interesu, glatko progurati svaki zakon – na primer, poseban Zakon za „Beograd na vodi“. Ali, za žrtve „Oluje“, recimo, te iste osobe biće u stanju da predlože samo zakon o Danu sećanja. Crkvena zvona i sirene – to je ono što članovi ove vlade sa svojim predsednikom na čelu imaju da ponude žrtvama rata, i to rata koji su oni potpirili i u koji su te žrtve gurnuli. To je srpski nacionalizam na delu: vlast i moć za ratne huškače, crkvena zvona i sirene za žrtve.

Peščanik.net, 04.08.2015.

Srodni linkovi:

Fond za humanitarno pravo – Povodom 20 godina od „Oluje“

Viktor Ivančić – OLUJA

Nemanja Stjepanović – Dvadeseta godišnjica od operacije Oluja

Marinko Čulić – Demilitarizirati godišnjice Oluje

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Parada

Viktor Ivančić – Work show

Predrag Lucić – Masovni mimohod Zorana Milanovića

TEMA – SLUČAJ GOTOVINA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)