Jedan od najkraćih odgovora Vlade na pitanja iz Upitnika Evropske komisije odnosi se reformu pravosuđa. Posle par godina polemika, više hiljada napisanih stranica posvećenih tumačenju, osporavanju i pravdanju, bezbroj tribina i protesta, i više stotina pokrenutih postupaka, u odgovoru je sve stalo na jedan jedini list.
Ukratko, objašnjeno je da se planira preispitivanje opšteg izbora (kako u slučajevima neizabranih, tako i izabranih), da preispitivanje treba da sprovedu stalni sastavi Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT), da će taj postupak biti u skladu sa najvišim standardima i kriterijumima Venecijanske komisije i najboljom praksom Evropske unije, i da će merila i kriterijumi za izbor biti još jednom dostavljeni na proveru evropskim institucijama.
Ipak, okosnicu odgovora čini otkrivanje ciljeva (ne reforme, nego ovih postreformskih mera). Cilj planiranih koraka, kaže Vlada, između ostalog je i otklanjanje svake sumnje u postupanje VSS i DVT u procesu opšteg izbora!
Nije cilj, dakle, da se isprave greške, već da se opravdaju njihovi počinioci. U “preispitivanje” se polazi sa tezom da je sumnja bila neosnovana i da je po svaku cenu treba otkloniti. Sa mogućnošću da “preispitivanje” pokaže da je sumnja bila opravdana kao da se ne računa.
Kome je poveren taj pionirski zadatak? Stalnom sastavu organa na čijem čelu će ostati i u čijem sastavu se neće izmeniti upravo oni koji su za njihov dosadašnji rad bili najodgovorniji.
Na deo pitanja ko jeste ili će biti odgovoran za implementaciju, koordinaciju i monitoring narednih koraka, rečeno je da su VSS i DVT sačinili Akcioni plan, da je nadležnost za njegovo sprovođenje podeljena između ovih organa i Ministarstva pravde, a da će koordinacija aktivnosti i blagovremenosti pripasti Ministarstvu pravde. Nadzor se, takođe, deli, ali ne samo između ovih organa, već i uz velikodušno, mada neovlašćeno, uključivanje predstavnika Evropske komisije i Saveta Evrope.
Ni reči o priznanju grešaka, o propustima i o odgovornosti za ono što je loše učinjeno. Ni reči o tome da se zakonom ukida jedno pravo zagarantovano Ustavom. Ni reči o posledicama dosadašnjih lutanja. Najzad, ni reči o procesnom formatu i pravnom osnovu fantomskog “preispitivanja”, koje može postati nov način za kršenje Ustava i zakona!
Karakteristično je da prva rečenica odgovora počinje rečima: “U pogledu nedostataka na koje je ukazano…”. Neodređeni oblik radnje i bezličnost ukazivača ostavljaju otvorenim pitanje opravdanosti ukazivanja, pa i samo postojanje nedostataka. Iz svega izbija lažna skrušenost, neshvatanje problema i spremnost na dalje srljanje. A lažna skrušenost, kako je to davno primećeno, zapravo otkriva gordost: zaklanjanje iza tuđeg autoriteta iz bojazni da se ne izložimo kritici. Ne pominje se da smo nedostataka sami svesni, da ih priznajemo, da smo ih sami otkrili, da smo i bez pritisaka rešili da ih otklonimo. Naprotiv, iz objašnjenja ciljeva jasno je da bi ceo postupak trebalo da posluži rehabilitaciji krivaca, uprkos činjenici da će se, posle više od godinu dana, praktično krenuti iz početka.
Osim pojedinačnih nepravdi, najgora posledica dosadašnjeg, a kako stvari stoje, i predstojećeg toka reforme je širenje klime nesigurnosti i zavisnosti. Izabranim sudijama i tužiocima poslata je otvorena poruka da ni posle godinu dana od izbora ne mogu računati na sigurnost funkcije. Svim građanima poslata je poruka da pravosuđe nema nikakav autoritet, da mu izvršna vlast i dalje kroji sudbinu i da će produkovanje nesigurnosti ostati pogodno sredstvo za mešanje u njegov rad.
Ko je bacio pogled na svetosavsku akademiju može da sravni. Koliko su tamo prosvetu prekrili crkva i kič, toliko su ovde reformu pravosuđa prekrile hipokrizija, politika i otužne fraze.
Peščanik.net, 03.02.2011.