Radio emisija 16.11.2012, govore: Dubravka Stojanović i Miodrag Zec.
Svetlana Lukić: Kako se vreme pokvarilo i dan se skratio i kako je stiglo ono godišnje doba kada je mnogo skuplje živeti, ispraznili se pritom kućni i državni budžeti, tako je i eskaliralo nasilje. Devojke su prebijane na smrt od svojih nabildovanih momaka, policajci se opet prema ženama, i to ženama koje mirno protestuju, ponašaju siledžijski, putnici demoliraju gradske autobuse i gine se masovno na pešačkim prelazima. Do nas, preko senzacionalističkog i sadističkog izveštavanja medija, stižu samo najperverznije posledice bolesti od koje su oboleli i ova država i ovo društvo. Mi se nećemo uključivati u tu sumanutu trku traženja i, ponavljam, perverznog načina predstavljanja slučajeva koji samo na trenutak, i to baš samo na trenutak, uznemire javnost koja sa time ne zna šta da radi, odnosno, ne zna u koji koordinantni sistem da smesti takve tragične i nasilne događaje. Naši sagovornici će i u današnjoj emisiji govoriti o fundamentalnim problemima, odnosno o uzrocima ovoga što živimo i ovoga od čega mnogi umiru, pre nego što im je istekao predviđeni rok trajanja.
Naš prvi sagovornik je profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Miodrag Zec.
Miodrag Zec: Praktično se sve ovo svodi unazad dvadesetak godina na pisanje manje ili više argumentovane ispričnice zašto se nešto nije desilo, a ne da se društvo osposobi da to skupa promeni. Jednostavno mnogi ovde pokušavaju da tu našu kuću renoviraju, da je okreče na trusnim temeljima. Skoro svi parametri koji govore o zdravlju društva kao celine i njegovoj razvojnoj sposobnosti su u strahovitim disproporcijama. I mi smo verovatno jedna od zemalja gde te disproporcije dramatično se povećavaju dugi niz godina, negde od šezdesetih godina. Naročito dramatično u zadnje vreme je to razilaženje između proizvodnje i potrošnje. Drugi je strahovita diskrepanca između štednje i investicija i svi misle da će drugi štedeti, tamo Nemci, Austrijanci, Kinezi, a da ćemo mi trošiti. Sledeća stvar koja je dramatična i koja je sve gora i gora to je uvoz i izvoz, to je bazična stvar za malu zemlju, da mora više da izvozi da bi uopšte ušla u međunarodnu podelu rada, jer je ovo malo tržište, ti ne možeš ništa ovde napraviti ako nemaš eksporta, ništa ne možeš napraviti, ni automobil, ni bicikl. Da bi imao fabriku bicikala treba ti milion bicikala, a imaš 50 hiljada ljudi koji će da kupe bicikl. Ne možeš ništa da napraviš.
Sledeća disproporcija u tom domenu realnog života je između razmenskog sektora i nerazmenskog. Mi smo društveni proizvod gajili tako što smo išli na nerazmenski sektor, dali smo trgovačke centre, dali smo samoposluge, dali smo berbernice itd, a nismo dali ništa u industriju. Te disproporcije u kreiranju društvenog proizvoda su dramatično pogoršale bazične proporcije u socijalnom tkivu, one su dovele do toga da su nezaposleni dramatično porasli, a zaposleni su se smanjili. Oni su dramatično disproporciju između aktivnog i izdržavanog stanovništva povećali, oni su povećali disproporciju između administracije i proizvodnih radnika. Na kraju se dešava još jedna teška stvar, što jedno društvo koje se zadužuje, ima disproporciju između rođenih i umrlih. Pa, ti koji su rođeni oni treba da otplate dug, a njih nema. Druga dimenzija raspodele društvenog proizvoda takođe govori da ultrabogati i ultrasiromašni se strahovito razilaze, jedna manjina kontroliše ogroman deo društvenog proizvoda. I na kraju, regionalno, Srbija uvek ima taj regionalni problem, odnosi između centra i periferije, što se više o tome priča sve je stvar gora.
Ako su ovih deset disproporcija takve, ja mislim da jesu, onda se postavlja pitanje zašto se to dešava, i nude se dva odgovora. Jedan je da izabrani model ne valja, i sada svi grme na tzv. neoliberalni model, kod nas liberalni koncept nije nikada ni primenjen. Kada je počela ova tranzicija 2000. godine ona jeste bila ideološki, što kažu, naslonjena na liberalni koncept, ali je imala neke četiri pretpostavke koje bi trebale biti baza da eventualno taj model pokaže neke dobre rezultate. Od te četiri pretpostavke nijedna se nije ostvarila. Prva pretpostavka je da se obezbedi monetarna stabilnost, da se ne troši više ni na nivou pojedinca, ni na nivou preduzeća, ni na nivou društva nego što se ostvari. Znači, mi smo jedna od zemalja koja ima najmanju monetarnu stabilnost od svih zemalja u okruženju i najveću stopu inflacije i najbrže rastuće deficite po svim ovim frontovima. Znači, to se jednostavno nije desilo. Ne možeš ti sad optuživati doktora koji ti je propisao terapiju, a ti nisi uzimao te pilule. Možda ne bi delovale, ali nisi ni uzimao.
Druga pretpostavka tog modela je liberalizacija cena, kursa, kretanja kapitala itd. Da li se to desilo? Da li imamo liberalni kurs? Pa, nemamo liberalni kurs, imamo kurs koji pogoduje uvoznicima, a koji kažnjava izvoznike itd. Ni tada, ni 2000. godine, a ni danas nije se postavilo ozbiljno pitanje, da se rezimiraju neke socijalne ideje, da se kaže šta se u stvari hoće. Jedna je ideja da li mi želimo socijaldemokratsko društvo, i to verovatno preovlađuje, ali mi želimo socijaldemokratsko društvo sa stanovišta njegove raspodele, a ne sa stanovišta njegovog stvaranja, što bi bilo dobro, ali nije moguće. Možemo, opredelili smo se za to, ali nemamo predmet podele. Pola ljudi hoće autokratiju koja daje, hoće Broza, ‘Broz je krao, ali je i nama dao’. Nemamo mi većinu ni za šta. To je jedna ilustracija, kod nas je, eto, došao taj Krugman, kažu zli jezici da su mu dali 150.000 za sat i po vremena, da on to ispredaje. Ja sam slušao, i čovek je rekao jedno, oni su čuli drugo, kurs mora ići dole, to je rekao Krugman. Kurs otišao sad suprotno, oni kad je otišao Krugman, oni ojačali dinar umesto da ga oslabe. Drugo, Krugman kaže ‘treba potrošnja’, ali rekao je ‘potrošnja, prvo socijalna davanja i obrazovanje’. Pa, upravo je to sad stradalo. Mi smo umesto, znači, finansiranja potrošnje, finansirali sad proizvodnju, mi dajemo kredite preduzećima da se ne restruktuiraju.
Nismo mi dali kredit da neko kupi Smederevac šporet, nego dali smo preduzeću koje proizvodi šporet. Prosto ti priča čovek ‘oborite kurs, idite na izvoz, vi ste mala zemlja’. Ne, ovi upravo rade suprotno. A drugi fenomen je kad kurs poraste za jedan dinar to je plač božji, kad je kurs pao 8 dinara svi su zadovoljni. Imaš jedno društvo uvoznika, a ne društvo izvoznika, i to je baza. Iz toga svega tekući problemi su dramatični, oni će se tako dramatično dešavati da više ovo krpljenje neće funkcionisati. Znači, ti imaš na tekućim stvarima enormni pad GDP-a. Ti se zadužuješ po 5-6%, a imaš minus u rastu GDP-a, od čega ćeš vratiti, ako misliš da vraćaš. Drugo, mi smo ušli u hiperinflaciju, 13-14%. Mi imamo potpuno suludu situaciju da zvaničnici koji bi trebalo o tome da brinu itd, kao nema veze, 10%, 12%… Da li je ovome narodu jasno da je hiperinflacija tamo gde država i preduzeća zavlače ruku u džep građanima? Svako misli da će u tom ludilu da se snađe. Sledeća stvar je da enormno brzo rastu javni i privatni, a naročito strani dug, to dramatično raste. Ova sadašnja vlada je grmela protiv onog nesretnog Mirka Cvetkovića što se zadužio, oni su se zadužili za mesec dana više nego on što se zadužio. Prema tome, dug je na granici održivosti. Mi smo zemlja sa najvećom inflacijom i imamo neprekidni rast deficita trgovačkog bilansa. Znači, svi ti tekući problemi su pokazatelj da je organizam bolestan, a ta temperatura koja se zove inflacija ona je pokazatelj da je duboko sistem uzdrman. Šta mi radimo? Mi ćemo pokvariti termometar, mi ćemo statistički manipulisati, ono ima 40 stepeni, a on kaže, ne, zini, zini, staviš termometar, 38, ti si odlično. Ne može to na dugi rok.
Bežeći od novca ljudi su ulazili u razne oblike imovine koja ne donosi prihod. Niti oni koji su uzeli na stotine poslovnih zgrada u privatizaciji, evo, robne kuće su prazne, nema prihoda. Građanin ima vikendicu, ima stan, on nema penziju da plati grejanje. Imaš automobil, nemaš para za parking, za benzin da i ne govorimo, jedino ga možeš gurati ili da ga pereš povremeno i to ručno. Znači, potpuno besmislena struktura imovine, a ona je nastala tako što je sistem meni gurao informacije koje sam ja pokušao da racionalizujem. Ja bežeći od novca, dao sam novac na štednju, pa su izgubili 2000. štednju, pa kažemo ‘nećemo više’. Pa, kad daš za štednju recimo 100 dinara mogao si kupiti cipele, kad podigneš možeš kupiti samo papuče, ne možeš ni papuče kupiti. Znači, kakav je taj sistem koji štedišu kažnjava, a dužnika nagrađuje? Mi smo došli do jednoga stanja da su resursi kojima mi raspolažemo pogrešno investirani i kao pojedinci i kao preduzeća itd. I ja mislim da je prva stvar koju treba uraditi promena strukture proizvodnje, znači, da se u centar stavi realni sektor, da se u centar stavi eksport, da se u centar stavi štediša, a ne dužnik. To je kredo, ako ti veruješ da ćeš kao štediša biti nagrađen onda ćeš ti rešiti problem formiranja kapitala za investicije. Mi očekujemo da će nam neko dati investicioni kapital, da će se neko odreći svoje strasti za tekućom potrošnjom, pa će on štedeti tamo, a mi ćemo trošiti. Pa, mi ćemo uzeti nečiju štednju da bi kupili prase za Novu godinu, a on ne, on bi isto voleo da jede prase, ali neću ja, bojim se za sutra, i on štedi. Znači, moraš potpuno promeniti paradigmu.
Da li naši političari to hoće? Pa, neće, oni pokušavaju da prevare istoriju i da grme jedan na drugog, ovaj što je zadužio i upropastio, kad se ja zadužim ‘ja sam vas spasao’. Ja sam i ove koji su sad pali upozoravao ‘ljudi, vi ste premladi da biste se tako ponašali, Broz je umro na vreme, da nije umro ’80. godine ’90. godine bi završio verovatno kao i Čaušesku’. Ne vidim zašto Čaušeska su ubili, a njega nisu, pa, ubili ga jer je počeo da se razdužuje, a ovaj se zaduživao i samo je na vreme umro. Kad je hipoteka pala, onda smo se mi potukli. Odakle se uopšte može krenuti? Pa, može se krenuti jednom potpunom preispitivanju da li struktura imovine koju mi posedujemo, da li ona može biti baza za neki novi rast. I tu treba država da pođe na sledeći način – umesto da se zadužuje i da troši ono čega nema, ima imovinu, zgrade, zemlje itd, koje ničemu ne služe ili je dato partijskim prijateljima, da vidi sa kojim imovinskim blokom raspolaže i kako ga može aktivirati. Isto to treba da rade preduzeća, da vide da li im treba ta ogromna fiksna i nekorišćena imovina i da li se isplati zaduživati se da bi se ta imovina očuvala. Prema tome, ja predlažem sledeće – da država radikalno i brzo popiše svu zemlju koja se ne koristi, sve nekretnine koje se ne koriste, pa da onda kaže sledeće ‘ovu imovinu imamo u Beogradu, to, to, to, prvo idemo na aukcijsku prodaju imovine onome ko da najviše, pa prodamo što prodati možemo’. Ne možemo prodati ispod neke cene, ajmo na aukcijsko iznajmljivanje imovine, nemojmo terati ljude da prave zgrade i hale, a imamo te gotove hale koje ničemu ne služe. Nemojmo ove investitore terati da im kao prodajemo zgradu za 2 miliona eura, a onda im ne damo tekuću subvenciju za zaposlene 10 miliona. Besmisleno, bolje dajmo im zgradu ili sa nekom minimalnom kirijom. Ako ne može ni to, pa besplatno ustupaj imovinu na 5-10 godina samo da se radi. Pa, bolje je da se njive oru nego da se ne oru uopšte.
Kažem sledeće – prestati davati novac koga nemaš, a zadržavati imovinu koja ti ničemu ne služi. Ne, ovde se grmi ‘građevinari nemaju posla’. Pa, šta će imati posla kada stanovništvo se smanjuje i ima višak stanova. Građevinari treba da rade, a onda država treba reći ‘evo, ja ću vam pomoći, formiraću konzorcijum, da radite u Sočiju, u Rusiji, da radite za Kineze, da radite za Azerbejdžance nešto’. Razumem ja da oni imaju problem, ali ne trebamo mi graditi ovde. Pa, što mi gradimo naselja za vojsku ovde u centru grada? Što mi nismo kupili imanja koja su devastirana u Beloj Crkvi, u Vršcu, tamo, ovamo? Imamo oficire koji su mahom seljačka deca, koji su godinama mogli nešto raditi, pa bolje mu je bilo da je dobio kuću u Banatu i tri hektara zemlje i 50.000 penzije, mogao bi da živi kao častan čovek. Sad će dobiti stan u kome neće moći da plati kiriju. A ako on neće da živi tamo, onda u redu, neka on to sam reši. E, sad kažu ‘to nema smisla, jer je njima Broz obećao da će svi u penziji biti u Beogradu’. U redu, ali Broza više nema, a oni nisu, brate, osvojili ništa.
Znači, ta građevinska operativa treba ići prema inostranstvu, to je suština, a ne ovde da se prave nepotrebne stvari. Beograd se mora smanjivati, Srbija se smanjuje, da bi Srbija opstala Beograd mora prestati da raste. Jedini grad od velikih svetskih gradova to je London koji raste, a tu dolaze, beže Rusi, nose novac, beže Pakistanci, beže Indijci, to je to. Neki kapital curi od šeika ovog, od šeika onog, a tamo se to dešava, ali to je London, to ne može biti Beograd. Prema tome, država treba da ozbiljno redefiniše tu imovinu. Ne valja ta struktura, pa će sad ljudi morati platiti vikendicu koju nikad ne koristi, plaćaće porez, to država najavljuje, pa će plaćati porez na neobrađenu zemlju, pa će ovo, pa će ono itd. Drugo, čega imamo u obilju, a skupo je? To je rad, plate male, a skup rad. Rad mora potpuno drugačije da se poreski redefiniše, moraju da ti porezi i doprinosi budu mali da bi se imali svi zapošljavati, ali ne kao sada ovako, da država daje novim investitorima novac za plate, oni rade dok ima plata, posle ih ovaj otera. Neka država kaže sledeće ‘svako ko zaposli radnika dok mu daje platu, recimo prvih godinu dana, dve godine, tri godine, mi ćemo plaćati poreze i doprinose na platu.
Sledeća stvar koja je vezana za ovo, ako je izvoz ključ, izvoz ne može bez kursa. Ovo što sada radimo to je potpuno besmisleno, to je prosto jedna interesna grupa koja to vuče. Oni mogu to da rade, to može biti legitimno, ali ne vidim zašto bi društvo tu njima pomagalo. Monetarna politika, pa ne možeš ti prodati sad državne obveznice za milijardu i 700 miliona dolara i to tretirati kao devizni priliv, i na taj način oboriti kurs. Oni ga mogu oboriti ovako na 60 i šta ćemo onda? Svi će prestati da bilo šta rade i podeliti plate i penzije i jurnuće narod na robu i roba iz uvoza. Centralna banka mora braniti kurs samo na osnovu trgovačkog bilansa. Zaduživanjem možemo ga sterati na 60, ali kad dođe vraćanje duga onda će ostati 600.000, onda će se raspasti sistem, to će se desiti. Druga stvar, država mora suzbiti inflaciju na evropski nivo. Pa, ne možeš ti imati evropske kamate, a inflaciju od 15%. Država se zadužuje, recimo, po 7% u dolarima sa 5,6. Što država ne bi rekla ovo što su radili Italijani i drugi, ajmo mi da se zadužimo prema sopstvenom stanovništvu. Zašto bi Pera Perić nosio dolare ovde u banku i dobio za njih 2,5%, pa ta ista banka prodavala to Dinkiću za 5,5-7%? Ajmo mi uraditi sledeće, što su uradile druge države, da mi kažemo ‘naša država pozajmljuje od naših građana recimo po 4%. Ne naše stanovništvo terati da daje bankama koje to posle dvostruko pozajmljuju državi. Neka mi neko odgovori zašto se ovo ne može uraditi. Može. Ne, ti si smislio 7 hiljada posrednika i 7 hiljada raznih taksi i tela i to se ne može desiti. Pa, zašto to drugi rade, a mi baš ne radimo? Druga je sad stvar da se pita ko za čiji račun tu radi itd.
Prema tome, u tom bloku oporezivanja onoga što ti ne treba, stimulisanja onoga što ti treba, uvođenje jednog ipak zbirnog poreza, a ne ovako, ovako plaćaju ljudi više. Svaki penzioner će dobiti porez na stan koji neće moći platiti, a onaj ko ima 20 stanova on će napraviti preduzeće, pa neće ni plaćati porez na imovinu te vrste, i da sad ne ulazim u te detalje. Znači, ti ovde napraviš sistem koji je idealan za izbegavanje onoga što si želeo da uradiš. Da li ovo neko zna? Pa, zna, zašto neće – pa, zato što se ovde vlast shvata kao redistributivna, što vlast ne počiva na načelu – rigorozno ću naplatiti poreze, nema više opraštanja, pa kako koja dođe vlast ona će oprostiti. Onaj penzioner koji stoji u redu da do 15. plati struju on je kažnjen, onaj koji nije stajao on će biti nagrađen, jer će mu biti oproštena kamata. Ti ovde od malih nogu učiš decu da je rentabilnije ne poštovati zakon nego ga poštovati. A ako će biti svaki dužnik amnestiran, ako će biti svaki loš đak da na kraju mu nastavničko veće popravi ocenu, na kraju neće niko ništa ni da uči. Mi se moramo vratiti na početak, da li se isplati kršiti zakon. Sada se isplati, znači, najkomplikovaniji sistem urbanističkih rešenja imamo u Evropi, a najveći urbanistički haos u Evropi. Ako to ne pokazuje da je celi algoritam besmislen ja ne znam šta drugo pokazuje. Prema tome, to je ugaoni kamen, to je pet-šest pitanja, odgovori ti meni na tih pet-šest pitanja.
A ne ovo, primera radi, evo ova amnestija. I sad izlazi ovaj dečko i kaže ‘mi to radimo iz ekonomskih razloga’. U redu, ako je skupo da pustimo sve. Ja bih uradio sledeće, ja bih rekao ‘ljudi, u redu, ima ih 15 hiljada po zatvorima, od toga 5-6 hiljada ovih dobroćudnih koji su za ovo, za ono, koji su za neku amnestiju, ja ću njih amnestirati tako što će civilno služiti zatvorsku kaznu, neka skupljaju flaše po Srbiji 4-5 meseci. Ako Naomi Kembel može da čisti javne toalete, pa što ne bi ovi koji imaju nekih tri meseca, ipak ideš od kuće pa čistiš lišće, nešto radiš, čistiš reke. E, rešio si i pitanje amnestije i pitanje troškova, a i da oni nešto rade za društvo, ne ovako, zdravo đaci i napolje. Ovo je pojednostavljena stvar, ali ima mnogo takvih stvari gde ono što se želi uraditi upravo se uradi suprotno. Ti grmiš po tim zaduživanjima, i onda za mesec i po dana se zadužiš, a što sam se ja dobro zadužio… Potpuno suludo, ovde je misterija to, ja imam dosta godina i čitam to, ali prosto su neke stvari fascinantne. Orvel…
Drugo je jedna nekompetentnost, ovde se smatra vođe države, jedino za to ne treba nikakav atest. Država, to je najsloženiji proizvod ljudskog društva, to se pravi hiljadu godina, pravi se danas da vredi 200-300 godina. Zato američki Ustav vredi 200 godina, zašto – jer je postavio te bazične teme. Zato ja kažem, to pitanje – je li ključ dužnik ili poverilac? Kad smo na to pitanje odgovorili mi smo uredili konfiguraciju čitavu finansijskog sistema. Nema onda da ti preko inflacije otimaš ljudima, da je on štedeo za prase, a na kraju ne može kupiti pile. Prosto je ovde reč o jednom vrednosnom sistemu, o nečemu što se uči u osnovnoj školi, da li se uči u osnovnoj školi da ima smisla učiti. I onda, kad to naučiš onda ti imaš jednu paradigmu, a ako ti u osnovnoj školi učiš da ne treba učiti, onda ćeš dobiti ovo što si dobio. I dođe situacija da je lakše doktorirati nego položiti vozački ispit. Pa, je li to normalno? Lakše je dobiti master nego voziti bicikl. I onda ono što imaš inteligencije, te tehničke, ti odoše.
Mali narod gde se više umire nego što se rađa ne može na dugi rok ovo krvoliptanje da izdrži. Ovo je krvoliptanje nacije gde jedan najmlađi deo odlazi i ti koji su iz realnog sektora, a ostajemo potpuno invalidnica za bilo kakvu situaciju. Taj se tok mora prekinuti. Zato ja kažem, ovih deset disproporcija o kojima sam ja na početku govorio, to treba napraviti kao deset Božijih zapovesti i svaki dan da javnost to testira. Da li proizvodnja raste, a potrošnja pada, da li izvoz raste itd. I ja mislim da treba na Trgu Republike, što je neko već predlagao, postaviti onaj sat, pošto ovaj meri temperaturu, koji kaže ‘nivo javnog duga je toliko i toliko’. Dug će urušiti ovu državu, to je jedenje supstance. Da li raste broj nezaposlenih, svaki dan da se to objavljuje, da to bude statistika Serbia Today. I onda mi vidimo, možeš ti da grmiš šta hoćeš. Ovako, ti govoriš ono što oni žele da čuju, a posle radiš sve kontra. Tipičan primer je ovo što se desilo, decentralizacija, sad ukinuli sve ove takse što primaju gradovi, a ukinili su jednu taksu za koju ja smatram da je vrlo važna, to je za držanje egzotičnih životinja, jer to treba. Sad možeš držati krokodila, ne plaćaš porez.
Ne može politika na dugi rok biti samo marketing. Da mi se dogovorimo da li poreze treba plaćati u roku, kad je to DA, nema onda izuzetaka. Mi smo u toj fazi društvenog nereda da mi moramo imati samo dva svetla – crveno i zeleno, čim ima žuto odmah je arbitraža, policajac za 100 dinara kaže ‘bilo je trepćuće, nije bilo’. Ne, prvo, to je američki model, kako su oni rasterali toliki kriminal od 1850. godine do danas, ipak rasterali, gvozdenom disciplinom. Ali mali broj tačaka, to ne sme se, to, to. Je l’ se mora porez plaćati? Ne, ovaj mora, ovaj ne mora. Izvor će presušiti redistribucijom, presušiće, ti raspodeljuješ ono čega nemaš, ti sad raspodeljuješ budućnost. Ti si tekuće rasporedio. Nije problem ovde države toliko, problem je što se raspalo društvo. Pa, Nemci su izgubili državu ’45. godine, nemačko društvo, bez obzira na tu pomoć koja nije bila mala, ono se nije raspalo, ostali su ljudi koji znaju, moleri, bravari, nešto, počeli su da rade i napravili su neku industriju. Društvo je bilo ozbiljno ranjeno nacizmom itd, ali ostalo je uverenje i kućno vaspitanje – ima li smisla ići u školu, ima, ima li smisla učiti matematiku, ima, ima li smisla prati zube, ima, pa hajde sad, počećemo. Mi smo u narednoj fazi, raspalo se društvo, vi perete zube, a ovaj smeje se, bezveze, a istovremeno si pacifikovan i nisi više interesantan za spoljnu sanaciju. Nisi interesantan pošto ne praviš nered u okruženju itd, imaju ljudi ogromnih svojih problema. Ti si doveo u situaciju da Grčka ne može da opstane ako se ne vrati u drahmu, a kad se vrati u drahmu kroz devalvaciju nadnice će otići sve na pola. A mi hoćemo fiksni kurs, sve je poskupelo, jedino je evro pojeftinio. Pa, čekajte, ljudi, pa ko je ovde lud? Ko je ovde lud?
Imate dve stvari, jedan deo ljudi koji ima neka zanimanja koja oni hoće da prime, oni hoće inženjere, neće oni menadžere, nijedan se nije zaposlio. To je taj deo krvoliptanja. Drugi deo pokušava da se inkluzijom, a ja kažem mojim studentima ‘jedna je stvar ako jedna od vas hoće da peva, a 99 hoće da plati ulaznicu, i ona zadovoljna i vi sretni, ali ako vas 99 hoće da peva, a neće niko da plati ulaznicu nesretni ste svi’. Prema tome, to ne može tako. E, ali ljudi misle, znaju oni negde, osećaju da je ovo tačno, ali da se ja još umuvam. Pa, ne može, na kraju ćemo svi biti u opštini i na kraju neće biti stanovništva sem u opštini, i šta ćemo onda. A to običan čovek ne mora da vidi, ali onaj ko vodi državu on mora to da vidi i dužnost mu je da to kaže. Ovako će svi da grme i naći će se hiljadu razloga i svi će biti u pravu, svi će biti u pravu, i penzije su male i plate su male i zdravstvo ne valja i školstvo, sve smo mi u pravu, ali ovo otpetljati, ovo je strategijska stvar, ovo je algoritam, ovo je genom. Genom je poremećen, genom. E, genom ne može baš svako da razume i svako da ga promeni, treba neko to da kaže.
Imate u istoriji uvek te radikalne pomake napred i neku filozofsku, socijalnu i političku bazu u kojoj se to desilo, pa pomeri se napred. Tipičan je primer Rusije, imaš Petra Velikog, jeste tiranin, pomeri se napred, imaš pomake. Imaš u Americi velike predsednike i ima ove tekuće, pa veliki je Vašington, Džeferson, Ruzvelt, neko ko je pomakao napred stvari, ko je redefinisao delove paradigme, ali paradigma je ostala stabilna, dobra je konstrukcija. A ne ovde, ovaj jedan meni priča što pravi neki krov, pa popravio krov, kaže, to svake godine treba pokrivati krov. Pa, kažem ja, kako, bre, ova katedrala u Sijeni pokrivena pre 300 godina i još ne prokišnjava, kako tvoje ovo prokišnjava. Ali on to tako pravi, pa nisi ti za to. Mnogo je teže napraviti društvenu infrastrukturu, ona se pravi i znanjem i vremenom, ovde se bave ljudi rekreativno, fakultativno, šta kome padne na pamet. I onda to tako završava. Stabilnost, sigurnost, pa bolje je manje, a duže. Pa, i bogatstvo, trebaš napraviti sistem koji je održiv, a ne svake četiri godine ti se obogatiš, pa onda ti sve otmu, pa ti još zaplačeš. Za najbogatije će ovo biti besmisleno, ne možeš ti sagraditi zid, preskočiće narod zid, pa nije ovo zadnja revolucija. Svako misli da je zadnji rat zadnji rat i da je revolucija zadnja revolucija, kaže, sad više neće. Pa, hoće ako se stvari ne srede. Pa, hoće Grci ganjati ove što imaju velike račune, pa hoće, na kraju nećeš smeti ući u Atinu, nećeš smeti da izađeš iza zida. Ljudi ne shvataju da je društvo jedna opasna stvar, pa svi su mislili trajaće večno i faraoni, i ruski carevi, i šta bi, na kraju boljševici pobiše ih kao pse. Šta? Društvo je stabilnost, rad, šansa. Jedna je stvar redistribuirati supstancu, to je dramatično i to ima kraj ili redistribuirati stalno rastući višak. E, sad toga nema, redistribucija manjka je dramatična, to je supstanca. Sad je preraspodela oskudice, nije tata doneo višak iz preduzeća, nego nije dobio ništa. Mora se nešto napraviti da bi se nešto delilo. A to nešto što se pravi zove se stopa rasta GDP, to se zove, ako toga nema stvar postaje krajnje dramatična i završava se vrlo tužno.
- Calexico – Better and Better
Svetlana Lukić: U nastavku slušate istoričarku Dubravku Stojanović. Za sve one koji su indiferentni ili se čak raduju mogućem raspadu EU, za sve one koji, kao pre neki dan Ivica Dačić, ponavljaju staru srpsku mantru da je Jugoslavija bila jedna velika greška, Dubravka je napravila uporednu analizu raspada Austrougarske monarhije i Jugoslavije i eventualnog raspada EU.
Dubravka Stojanović: Prva tačka koja povezuje sve tri zemlje, dakle, Austrougarsku, Jugoslaviju i danas Evropsku uniju, to je da se njihove krize dešavaju u kontekstima globalnih kriza u kojima se zapravo prelamaju i lome ti stari svetski poretci u kojima su te zemlje postojale. Znači, Austrougarska je bila jedna od ključnih zemalja Evrope do Prvog svetskog rata, ona je zauzimala taj ogroman prostor centralne Evrope. Ustvari je najtačnije reći – ona je pokrivala taj prostor centralne Evrope na kome je bio čitav niz malih nacija, pogotovo slovenskih nacija, s kojima niko u velikim silama nije tačno znao šta da radi. Tako da, mi moramo da znamo da je odluka o tome da će se Austrougarska raspasti zapravo doneta tek u drugoj polovini 1918. godine kad su Nemačka i Austrougarska krenule na najgoru do tada prolećnu ofanzivu ponovo na zapadnom frontu. Dakle, tek u proleće ’18. godine u Parizu i Londonu i Vašingtonu donosi se odluka o kraju Austrougarske. Upravo ta činjenica, da je ta odluka tako kasno doneta govori o tome da niko nije znao šta da uradi s tim ogromnim prostorom srednje Evrope i Austrougarska je prosto bila zemlja koja je rešavala taj problem, odnosno zapušavala taj problem na isti način na koji je Jugoslavija zapušavala problem Balkana ili na koji danas EU kao reguliše problem Evrope. Tako da već u tim korenima tih zemalja možemo da vidimo neke sličnosti.
Taj Prvi svetski rat između ostalog doneo je to što je američki predsednik Vilson zvao načelo narodnosti, odnosno tu ideju da narodi imaju pravo na samoopredeljenje, na čemu se i zasnivala Konferencija mira u Parizu. Taj Prvi svetski rat srušio je ta četiri evropska carstva, srušio je rusko, osmansko, nemačko i austrougarsko carstvo i napravio je taj novi sistem zasnovan na novoj ideologiji. Znači, u pravom smislu reči to je bio kraj starog poretka i početak novog poretka. Istu situaciju imamo sa raspadom Jugoslavije, dakle, raspad Jugoslavije pada u taj kraj osamdesetih i početak devedesetih godina kada se u potpunosti ruši stari sistem, sistem hladnog rata, kada ono što je predstavljalo suštinu tog sistema, dakle, podela na dve super sile i na dva bloka koji pripadaju tim silama se sad odjednom dramatično menja. Ruše se te barijere i odjednom dolazi do jedne brze prekompozicije sveta, gde Sovjetski Savez zapravo ispada dalje iz te trke, gde ostaje jedan centar, centar u SAD i gde nastaje nova Evropa i to upravo kao to rešenje koje će zapušiti evropski problem. Dakle, pale su granice, pao je berlinski zid, e sad, šta sa ovim zemljama koje su nekad pripadale istočnom bloku, šta sa tim ogromnim prostranstvima Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Bugarske i Rumunije. I EU koja je naravno postojala od Drugog svetskog rata postaje sada taj novi politički kontekst koji će sada na novi način prekomponovati Evropu.
Danas kada govorimo o EU, imamo novu svetsku krizu. Mi naravno sada ne možemo znati u kom će pravcu ona krenuti, u toku je jedno novo prekomponovanje sveta, gde sada te SAD više nisu jedini centar. Dakle, one su to bile od 1989. pa, ne znam, možemo da kažemo do 2008. možda, ne znamo tačno gde je ta gornja granica, tu 2008. uzimam kao početak ove nove svetske ekonomske krize. Ali ono što je sigurno to je da ćemo mi živeti u jednom svetu koji će biti multifokalan, koji će imati različite centre, koji će pre svega imati centar izvan Evrope, i to je prvi put u istoriji da Evropa zapravo možda i trajno gubi svoju presudnu poziciju. Novi centri su sasvim sigurno i u Pekingu i u Nju Delhiju i u Braziliji i možda u Ankari, možda u Moskvi, dakle, mi ne znamo gde će sve ti centri biti, ali ovo je jedna potpuno nova situacija. Dakle, od početka 20. veka u kom smo imali apsolutnu dominaciju Evrope, preko podele sveta na dva bloka, sad odjednom prelazimo u neki svet koji će imati više centara. I naravno, sada je potpuno nepredvidivo kako će taj svet izgledati.
U toj velikoj krizi sada u kojoj se lomi taj prethodni poredak u kome je centar moći ipak bio u SAD i donekle EU, sada se dešava ta kriza EU. Dakle, sve tri krize, i austrougarska i jugoslovenska i kriza EU dešavali su se u velikim političkim, globalnim lomovima starih poredaka i u trenutku kada se formiralo nešto novo. Prema tome, to je prva tačka koja je uporediva u sve tri situacije. Druga tačka koja je uporediva, to je da su te političke lomove na globalnom nivou pratili i lomovi ekonomskih poredaka koji su bili vezani za te stare sisteme. Za prvi stari sistem bio je vezan poredak tzv. zlatnog standarda, i to je ono što je uređivalo Evropu od kraja 19. veka do Prvog svetskog rata. I to je bio taj temelj zapravo liberalne privrede i svetske trgovine, koji su takođe bili novi globalni fenomeni kraja 19. veka, a koji su se zasnivali na tome da su sve valute se računale zapravo prema funti britanskoj, a britanska funta prema količini zlata koja je postojala u Bank of England. Prema tome, to je bio jedan sistem koji je zapravo bio do sada i najliberalniji monetarni sistem koji je postojao, doduše, sistem fiksnog kursa, ali ceo svet se negde od 1880-ih okrenuo tom sistemu i zahvaljujući tome odlično funkcionisao.
Prvi svetski rat doneo je slom tog sistema, pre svega zbog inflacije koju je rat izazvao, i kriza i raspad Austrougarske i uopšte tog starog poretka vrlo je blisko vezan i sa tim ekonomskim krahom. Jugoslovenski kolaps desio se u vreme kolapsa socijalističkih privreda koje su bile već naravno decenijama u krizi, ali najdublja kriza ih je potresala upravo osamdesetih godina, kada je došlo do gladi u velikom broju istočnoevropskih zemalja i do ogromne ekonomske krize u Jugoslaviji. I kada se rušio čitav taj koncept zapravo državnog socijalizma, on je, pokazalo se, da on ekonomski ne može da postoji, da je potrebno naći neke nove modele i taj sistem se tada rušio, i to je bio jedan od faktora koji su rušili i Jugoslaviju kao multietničku zajednicu. Sada ponovo imamo taj ekonomski slom, i to je već naravno pitanje kokoške ili jajeta, šta je sada tu prvo politički ili ekonomski slom, ali je činjenica da je od 2008. u toku zapravo potpuno raspadanje tog neoliberalnog modela privrede, a pritom se sada ne vidi u kom pravcu će to krenuti. I to je ono što je možda jedan od najopasnijih faktora ove krize, zbog toga što smo mi već u četvrtoj godini krize, a ne postoji konsenzus u kom se pravcu treba ići.
Kad je prošla kriza 1929. godine bila u pitanju, već je Ruzvelt dolaskom na vlast ’32, dakle, posle tri godine izašao sa New Dealom i sa konceptom socijalne države, Kejnzom i svim ostalim. Dakle, već je pravac izlaska iz krize, bar što se Amerike tiče, bio jasan. Sada tog pravca nema i kriza se nastavlja, koja prosto može sada voditi u daleko veće avanture nego što smo do sada imali priliku da vidimo, ali je činjenica da je stari sistem propao, da je čitav svet u krizi i da on mora da nađe neki novi svetski ekonomski i monetarni princip, a da to još uvek ne vidimo. Ali je činjenica da politička kriza EU se podudara, kao i u prethodnim slučajevima, sa tim ekonomskim slomom. Treća stvar koja je slična to je da smo u svim tim situacijama imali lomove tih prethodnih poredaka, a da ni Austrougarska recimo, ni Jugoslavija zapravo nisu našle odgovor na tu situaciju. Dakle, obe države nisu umele da se u toj novoj situaciji snađu, one su imale svoje ogromno, značajno mesto u prethodnim poretcima, ali one nisu uspele da odgovore na tu novu situaciju.
I tu je dobro da se setimo jednog od velikih britanskih istoričara Arnolda Tojbija, koji je napisao jednu od najboljih istorija civilizacije, ali njegova ključna teza sada nama može biti važna, jer njegova ključna teza je da civilizacije propadaju onda kada ne mogu da nađu odgovor na novi izazov. Dakle, stalno imamo naravno neke nove izazove i civilizacije žive i postoje dok uspevaju uvek da nađu novi odgovor na novu situaciju koja se pred njima pojavi. Onog trenutka kada one počnu da šlajfuju, kad one nude stare odgovore na nove situacije, one zapravo jasno pokazuju da su izgubile moć i posle izvesnog vremena prestaju da postoje. Austrougarska nije imala nikakav kapacitet da se promeni, to je bila stara i feudalna, komplikovana monarhija koja nije ni na koji način uspela da se reformiše i modernizuje. A Jugoslavija je takođe pokazala da u trenutku toga opšteg loma nije umela da uđe u tranziciju, nije umela da iskoristi svoju poziciju najrazvijenije među socijalističkim zemljama i da postane na primer prva članica EU, već je naprotiv imala elite koje su odlučile da se krene u rat za granice, dakle, u nešto što je cilj 19. veka, potpuno ne razumevajući novo vreme, novu situaciju i novu mogućnost koja se pred Jugoslavijom našla. Prema tome, i Austrougarska i Jugoslavija dale su zapravo stari odgovor na nove probleme i mislim da je to najvažnija lekcija koja tu može da se nauči, nešto što EU ako želi da opstane, a to je mislim svima u interesu, nikako ne bi smela da uradi.
Četvrta tačka koja je podudarna jeste činjenica da su ta politička i ekonomska kriza o kojima smo do sada govorile izazvale unutrašnji procep i u Austrougarskoj i u Jugoslaviji i da je u oba slučaja, što je naročito zabrinjavajuće, taj procep išao po nacionalnim linijama. Dakle, u oba slučaja se nacionalizam ponudio kao rešenje za tu krizu višeetničke i multietničke zajednice. U oba slučaja su se pojavili zahtevi za stvaranjem sopstvenih nacionalnih država, što je možda za trenutak Austrougarske i bilo sasvim logično, jer to jeste vreme nacionalnih država, što je za trenutak Jugoslavije bilo već sasvim retrogradno, a što ako se pojavi kao novi zahtev u EU, a koliko možemo da čujemo, upravo se ta karta ponovo vadi, mi ne vidimo neki novi koncept, nego upravo taj stari, to tek onda može biti zabrinjavajuće. Dakle, da se sada posle svega ponovo izvlači ta karta, to je možda najpouzdaniji znak da ovo što smo govorili o Tojnbiju, da nema novog odgovora, već da se vadi još stariji odgovor. Ako smo za Jugoslaviju govorili da je to potpuno retrogradno i neverovatan način reakcije njenih elita, onda bi tek posle evropskog iskustva to bilo pokazatelj dubinske krize.
Te podele počinju na način koji smo mi u Jugoslaviji dobro znali, a koji sada veoma prepoznajemo u Evropi, dakle, kreće podela koja nije samo nacionalna, nego podela na bogate i na siromašne. Onda se odmah pojavi podela na sever i na jug, onda se odmah pojavi podela na one koji su plaćali, na one koji su bili plaćani, tako da mi već možemo da vidimo i uloge tačno, gde su sada Grci neka vrsta nekadašnjih, ne znam, Makedonaca ili Srba, gde su Slovenci neka vrsta Nemaca. Dakle, već imamo tu celu retoriku, taj diskurs gde jedni drugima natrljavaju na nos, dakle, to su te stvari koje su prepoznatljive, ali one nisu prepoznatljive, naravno, kao što uvek govorim u Peščaniku, zato što se istorija vraća, nego zato što postoje određeni mehanizmi reagovanja na krizu. Ja samo govorim o tome da to što vidimo kao evropsku reakciju nije dobro i da nas upućuje na zaključak da nema tog svežeg odgovora na ovu krizu, već sad mi prepoznajemo sve ono što smo mi prošli u Jugoslaviji – čim čujemo o tom blesavom jugu koji samo peva i jede, jasno je da zapravo odgovora na krizu nema.
Peto i ono što je najpogubnije, a vidimo ga u svim prethodnim i u današnjoj krizi EU, jeste činjenica da su sve te podele, pa i politička kriza moguće zbog toga što je došlo do krize ideje, odnosno do krize ideologije. Naravno da ova tri slučaja koja danas ovde poredimo nisu isti i da ih nije lako porediti i kada govorimo o krizi ideje tu pre svega iz te priče otpada Austrougarska zbog toga što ona nije nastala na način na koji su nastale Jugoslavija i EU. Austrougarska je prosto istorijski proizvod, ona je vekovima širila svoju teritoriju i nije nastajala iz neke prethodne ideje, ona je prosto nastajala kao rezultat nekih istorijskih situacija. S druge strane su Jugoslavija i EU veoma uporedive u tom smislu zbog toga što je Jugoslavija, kao i EU, prvo bile ideja, i to je užasno važno kada se danas razmišlja o evropskoj krizi, i to upravo zbog toga što se i u slučaju Jugoslavije kao i EU ta ideja pojavila pre svega u intelektualnim i kulturnim krugovima. I pričali smo to već u Peščaniku, to su neka moja istraživanja Beograda iz devedesetih godina 19. veka koja su pokazala zapravo tu potrebu malih i običnih ljudi, dakle, sad ne govorimo o ideolozima i velikim političarima koji izdaju proklamacije, nego o malim, običnim ljudima koji su odjednom dobili tu potrebu da vide hrvatskog glumca, da čuju hrvatsku opersku pevačicu, da u Narodno pozorište dođe hrvatski reditelj na nekoliko meseci, da onda dođu, to je taj moj omiljeni slučaj dvojice slovenačkih studenata na biciklima koji prolaze kroz celu Srbiju da bi spasavali građane u Kragujevcu od poplave recimo 1896. Dakle, pojavila se potreba kod malih ljudi za nekom vrstom komunikacije i za nekom vrstom zajedništva.
I ono što je tu zanimljivo da se prati, što bi trebalo sada ponovo da se istražuje, jeste da ako se ta ideja Jugoslavije u Srbiji recimo pojavila 1890-ih, da je bilo potrebno nekih 20 godina da ona postane politički projekat, a da je bilo potrebno 30 godina da ona postane politička stvarnost, naravno u sasvim novim okolnostima posle Prvog svetskog rata. I zapravo je vrlo slično bilo sa Evropom, slična je neka količina vremena koja je bila potrebna da prođe od tih prvih ideja do njenog ostvarenja. I ono što je takođe slično to je što su i Jugoslavija i EU napravljene pre svega kao mirovni projekti. Ja samo tako razumem ovu Nobelovu nagradu za mir, dakle, obe su države nastale da smire jedno tlo i narode kojima je konflikt prosto postao prirodno stanje. Dakle, te multinacionalne zajednice su se pojavile kao rešenje konflikta koji su tu vekovima postojali. I one su se pojavile zapravo kao ti projekti integracije, komunikacije i pravljenja jednog novog zajedništva koje treba lekovito da deluje na probleme koji su uništavali zapravo i taj Balkan ili tu Evropu.
U oba slučaja ti koncepti su imali snažan utopijski značaj. Prema tome, kad se postavi pitanje šta bi sada bilo lekcija za EU i šta bi ona mogla eventualno da nauči iz našeg tužnog iskustva raspada Jugoslavije, to je pre svega ovo o čemu smo govorili, dakle, da se vrati i da rekonstruiše taj ideal i tu utopiju na kojoj je nastala. Dakle, ona se ne može zaista svesti samo na briselsku birokratiju, ona ne može postati samo niz nekih komplikovanih procedura i ugovora, ona se mora vratiti na taj svoj osnovni smisao. I mora da shvati ključnu stvar koja se, čini mi se, zaboravlja, a to je da je EU ili te multinacionalne države, da su one kao i demokratija u stalnoj krizi i da to jeste i mora biti njeno prirodno stanje. I mislim da sada tu dolazimo i do te presudne razlike, dakle, i Austrougarska i Jugoslavija nikada nisu bile demokratske zemlje, a EU je bila i jeste. Prema tome, mislim da je to presudna razlika koja nam daje u ovom trenutku optimizam, jer upravo zbog toga što nisu bile demokratske ni Austrougarska ni Jugoslavija nisu uspevale, nisu bile u treningu, da se tako najbanalnije izrazim, nisu bile uvežbane da stalno daju novi odgovor. EU se temeljila na demokratskom principu, zemlje koje su u nju ulazile su ne samo bile demokratske, nego su ulazile u nju kroz jednu demokratsku proceduru, kroz svoje parlamente. Dakle, to ništa nije bilo jednostavno i ništa nije bilo odlukom jednog čoveka.
Prema tome, ona mora da se vrati na tu svoju demokratsku osnovu, odnosno na tu demokratiju koja je stalno u krizi i koja vežba neprekidno da da taj konačno novi odgovor, koji, dakle, neće biti stara podela i neće biti nacionalne podele i neće biti podela na debele i mršave, nego će biti jedan novi odgovor, ali taj odgovor mora poći zapravo od političkih ideja koje se često tu zaborave i kao i ljubav posle 20 godina braka, zaboravite zašto ste uopšte zajedno. I kad smo kod toga, i mislim da je to ključno pitanje na koje upravo intelektualci, ponovo kulturni krugovi, dakle, ne bilo ko, nego oni koji su stvorili utopiju, moraju da se vrate, upravo je ta ideja zašto smo mi uopšte bili zajedno. Jer, ako pogledamo danas, naravno da države na teritoriji bivše Jugoslavije se razvijaju u različitim pravcima, naravno da je jedno slovenačko iskustvo, drugo hrvatsko, treće srpsko, četvrto makedonsko itd, ali postoje bolno slične stvari u svim tim zemljama. Recimo, ova činjenica o kojoj stalno mi sad u Srbiji govorimo, činjenica da su to zemlje bez opozicije. Pa, ima li nečeg što više ujedinjuje te zemlje? Dakle, kako je moguće da posle deset ili dvadeset godina demokratskog iskustva, redovnih parlamentarnih izbora, višestranačja, relativno slobodnih medija itd, vi sebe dovedete u situaciju da ostanete bez opozicije? Dakle, koja je to osnova ideja, osnova tih društava koja ne proizvode pluralitet, koja ne proizvode drugo rešenje? Dakle, mislim da je to politički graund zero, od toga krećemo.
Prema tome, pokazuje se da su ti razlozi za zajedništvo vrlo duboki i da su mnogo stvarniji i realniji i dublji od svih razloga koji su bili za rušenje tog zajedništva. Ne znači da će se ikada to zajedništvo ponoviti, ali je ta svest užasno važna da se neguje zato što bez te svesti mi ne možemo da izađemo iz tih kriza, sad svako iz svoje male katastrofalne i tragično periferne krize. Prema tome, mi moramo da vidimo šta je to bilo zajedničko, zbog čega smo napravili tu zajednicu. U redu, nje više nema, neće je biti, ali su problemi zajednički i mi ne možemo da kažemo – pa, mi uopšte nemamo te probleme kao ti drugi. Ne, imamo ih, oni su tu, zato smo bili zajedno, da pokušamo da ih zajedno rešimo. Nismo to umeli, prevazišla nas je ta velika ideja Jugoslavije, kao što Latinka Perović često kaže ‘njeni narodi su bili manji od nje same, prevazišla ih je ta ideja’. I samo je sad strah da li će ideja EU prevazići i njene narode i da li će oni na to reagovati skretanjem udesno i nacionalizmom, kao što se u nekim zemljama događa, ili će oni uspeti da se sete zašto su bili zajedno.
Svetlana Lukić: Htela sam još ovo, to je postao džez standard, a to je tvrdnja da je Jugoslavija bila velika greška u smislu srpskih nacionalnih interesa. To je nešto što se ponavlja.
Dubravka Stojanović: To je potpuno jedan novi trend, toga uopšte nije bilo do 2000-ih godina; to je čist Dobrica Ćosić. Dakle, mi sada Dobrice Ćosića imamo više nego ikada pre, a uvek je bio na vlasti, čisto da ne bude tu neke zabune. Nikada to nije bilo negativno ocenjivano, međutim, sada se to pojavilo i u udžbenicima i pojavljuje se sad sve više u tim govorima, to je nedavno rekao i Ivica Dačić, i to je u stvari to što je poteklo iz tih velikosrpskih krugova koji su sve to uvek tumačili kao grešku, koji su govorili da je Srbiji tobože nuđen izlazak na Jadransko more pre 1915, što naravno nije tačno. I u krajnjoj liniji se sve to svodi na čuvenu ideju da mi dobijamo u ratu, gubimo u miru, koja je između ostalog i antijugoslovenska ideja, jer Jugoslavija je proizvod tog mira. I inače, Ivica Dačić u stvari vrlo često govori ono što misli Dobrica Ćosić, jer čitava ideja podele Kosova je upravo Ćosićeva ideja. I sad bi bilo važno vratiti se na razne izjave Ivice Dačića i videti kada je on to počeo tačno da govori, jer naravno, ne treba zaboraviti da je Dačić išao kod Ćosića neposredno pred izbore. I već je ta poseta meni bila vrlo indikativna, jer se postavlja pitanje zašto baš Dačić pred izbore, a ne Tadić, koji se toliko često pozivao na čika Dobricu. Ali ne, čika Dobrica je znao da će to biti neko drugi.
Prema tome, bez obzira što su sve ideje Dobrice Ćosića ovde dominantne od kraja osamdesetih, od trenutka kada je Slobodan Milošević došao na vlast, njih je sad još više i one su se sad u punoj meri raspalile i ostvarile, makar u političkim govorima. Između ostalog, uključujući i to snažno antijugoslovenstvo. Ustvari su to dva nivoa ili dve vrste srpskog nacionalizma i u onoj knjizi ‘Srpska strana rata’ koju je uredio Nebojša Popov, mi smo se svi za tu knjigu vratili naravno na osamdesete godine, jer one su ključne za formiranje te ideologije, i tu se videlo da su ti ljudi koji su kasnije stvorili političke stranke ’90-ih, da su ti ljudi zapravo stvorili taj srpski nacionalni program. Slobodan Milošević dolazi na vlast i on preuzima taj program i on ga izvršava i on je taj koji je izvršilac tih radova, ali to nisu njegove ideje. Zbog svojih ideja koje su bile zapravo prethodno komunističke on čuva neka bitna mesta, jedno od tih mesta je Jugoslavija, drugo bitno mesto koje on čuva je Drugi svetski rat, jer on i dalje govori o partizanima. Dakle, on drži tu jednu nogu na levoj strani i s njegovim odlaskom na vlast dolaze ti pravi nacionalisti koji onda ruše i to poslednje što je on još uvek držao, što zbog svoje žene, što zbog kompromisa sa samim sobom, već ne znamo zbog čega sve.
Prema tome, sad dolaze ti pravi, što jeste zapravo ta ravnogorska linija koja je antijugoslovenska, koja je samim tim i protiv tog rezultata Prvog svetskog rata, i koja sa sobom nosi i to viđenje Drugog svetskog rata koje je ovde na dnevnom redu kroz sve te rehabilitacije, kroz to da je knez Pavle jedan fini čovek koji nije mogao pametnije da uradi nego da potpiše Trojni pakt, nije ga on potpisao, nego da ga podrži itd. Prema tome, sad je tu izvorna nacionalistička ideologija, dok je Milošević bio neka vrsta, da kažemo, izvedene nacionalističke faze. Sada smo se oslobodili prethodnog modela i kako smo ga se oslobodili, tako smo oberučke uhvatili ceo paket suprotnog, tj. tog ravnogorskog modela i zapravo mi u tome živimo, samo što to povremeno zaboravimo.
Prvo, raspad EU ne može biti miran zbog toga što je to tako strašan potres. Samo recimo propast evra bi bila već takav potres da mi to ne možemo uopšte da zamislimo. To bi bilo čak neuporedivo i sa onim slikama iz Amerike ’29-30, ’31, to je prvo. Drugo, da se raspadne to u šta je toliko uloženo to mora biti zbog toga što su u tim zemljama, u ključnim zemljama pobedile te zlatne zore. Dakle, ona se ne može raspasti bez unutrašnjeg skretanja na ekstremno desno u recimo Nemačkoj ili u Francuskoj ili u tim zemljama koje su noseće. Hajde, Grčku ćemo nekako i da preživimo, ali raspad EU moguć je tek posle tih unutrašnjih skretanja na debelo desno, a ako se već skrene na debelo desno i sruši se EU, pa onda će i mnogi tu želeti da nešto ušićare i da vrate neki stari račun i dug. A mi ćemo jedva dočekati tu situaciju da ostanemo bez vaspitačice u vrtiću i da se vratimo na ono gde smo nasilno zaustavljeni ’95. u Bosni ili ’99. na Kosovu. Prema tome, što ti kažeš, mi ćemo se prvi istaći sasvim sigurno, ne zato što je to fatum ili zato što je to naša sudbina, nego zato što mi čekamo tu situaciju, jer se nismo nikad pomirili s tim da treba živeti na nekom drugom programu i raditi na sopstvenom razvoju, ne daj bože obrazovanju ili takvim nekim stvarima. Prema tome, svaki nered u Evropi nas vraća u nekontrolisan zločin, iz kojeg smo izašli samo spoljnom diplomatskom i vojnom intervencijom.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Miodraga Zeca i Dubravku Stojanović. Pozdravljaju vas obe Svetlane.
Emisija Peščanik, 16.11.2012.
Peščanik.net, 20.11.2012.