Rezultati poslednjih pokrajinskih izbora u Nemačkoj prikazani su kao istorijska prekretnica. Krajnja desnica je na izborima u dve pokrajine prvi put osvojila najveći broj glasova. U jednoj od njih će možda uzeti vlast. Ipak, moguće je da će neki budući istoričari više pažnje pokloniti jednom drugom, uglavnom zanemarenom ishodu ovih izbora: prvi put od kraja Drugog svetskog rata, Demohrišćanska unija Nemačke (CDU) nije uspela da pređe cenzus od 5%. Da stvar bude gora, katastrofalni poraz je zabeležen u pretežno ruralnoj pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija, gde je bivša kancelarka Angela Merkel gotovo sedam godina bila na čelu pokrajinske partijske organizacije.
Ima li CDU izgleda da izbegne potpuni slom kakav su poslednjih godina doživele neke druge partije desnog centra u zapadnoj Evropi? Istorija nudi nekoliko smernica. Hrišćanska demokratija je nastala u Evropi 19. veka kao pokret za zaštitu katolika od onoga što se doživljavalo kao nametljiva sekularna država. Inspirisane katoličkom socijalnom doktrinom pape Lava XIII, koji je ukazivao na loše strane kapitalizma dok je istovremeno osuđivao klasnu borbu, partije vezane za ovaj pokret isticale su se reformističkim pristupom rešavanju problema nejednakosti i oskudice uzrokovane industrijskom revolucijom.
Za razliku od socijalističkih savremenika, rani demohrišćani nisu verovali u klasnu borbu kao rešenje. Smatrali su da za harmoničnu ravnotežu u odnosima rada i kapitala treba osigurati pravičan tretman interesa različitih društvenih grupa. Demohrišćanske stranke koje su nastale u zapadnoj Evropi posle 1945. bile su izrazito antikomunističke i uglavnom posvećene izgradnji države blagostanja. U Nemačkoj, Italiji i Francuskoj, njihova vizija društvenog sklada često je uključivala i konvencionalne predstave o porodici.
Takođe, za razliku od tradicionalne desnice, koja se diskreditovala otvorenom saradnjom s fašistima, demohrišćani su bili sumnjičavi prema nacionalizmu. Dobro su pamtili kako su novouspostavljene i ujedinjene nacionalne države Nemačke i Italije krajem 19. veka napadale katoličke sugrađane kao loše patriote (pretpostavljajući da su lojalni Vatikanu). Zato je bilo logično da vodeći demohrišćani posleratnog perioda, zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer i italijanski premijer Alcide de Gasperi, glavni arhitekti projekta evropskih integracija, postave temelje na kojima se do danas odvija veći deo političkog života savremene Evrope.
Italijanska Demohrišćanska stranka je nestala posle kraja hladnog rata. Izgubivši antikomunizam kao razlog za postojanje, stranka nije preživela svoje brojne korupcionaške afere. Ali CDU – koja je Nemačkom vladala čak dve trećine posleratnog perioda – uspela je da preživi. Kao i konzervativci u Britaniji, demohrišćani su prihvaćeni kao podrazumevani politički izbor – stranka ne naročito uzbudljiva ili vizionarska, ali pouzdana i kompetentna. Vlade koje je predvodila CDU često su se sračunato predstavljale kao fleksibilne i otvorene za različite političke ideje, pa se stranka vremenom udaljila od identifikacije s verskom pripadnošću.
Otuda proces sekularizacije nije značajno potkopao njenu bazu. Dok je novca bilo u izobilju, strategija posredovanja između različitih interesnih grupa u društvu odlično je funkcionisala. Angela Merkel, inače protestantkinja, bila je poslednji veliki praktičar katoličke socijalne doktrine. Slavno je neutralisala svaki oblik opozicije tako što je vodila računa o svim društvenim grupama. U 16 godina njenih mandata u tome su joj pomagali jeftina ruska energija i veliko kinesko izvozno tržište.
Aktuelna kriza stranke često se vezuje za lik kancelara Friedricha Merza, čija su agenda, pa i pojava, iskreno govoreći, prilično nepopularni. Ali postoje i brojni problemi strukturne prirode. Proverena demohrišćanska politička tehnologija sve slabije funkcioniše u društvu koje se više ne deli na grupe sa jasno definisanim interesima. Nije lako graditi sklad posredovanjem u političkoj kulturi koja je istovremeno krajnje individualistička i, paradoksalno, duboko polarizovana.
Takođe, više se ne podrazumeva da je CDU stranka visoke kompetentnosti, posebno kada je ekonomija u pitanju. Mnogi od ljudi povezanih s lošim upravljanjem pandemijskom krizom bili su demohrišćani, i mada je stranka pobedila na saveznim izborima 2025, ankete i dalje ukazuju na dugoročni gubitak poverenja.
Suočeni s takvim izazovima, neki demohrišćani su u iskušenju da usvoje strategiju kulturnog rata krajnje desnice, kao da će ponavljanje fraza o „rodnoj ideologiji“ i drugim navodnim „woke preterivanjima“ učvrstiti njihove konzervativne i verske akreditive. Pritom zaboravljaju da politički model krajnje desnice – produbljivanje podela u društvu i podsticanje mržnje prema manjinama – nije uskladiv sa tradicionalnom demohrišćanskom težnjom ka društvenoj harmoniji.
Pozitivne reakcije na encikliku pape Lava XIV na temu veštačke inteligencije pokazale su da ni nevernici nisu sasvim imuni na privlačnost starovremenskih humanističkih poruka koje naglašavaju ljudsku potrebu za stabilnošću i dostojanstvom. Demohrišćani mogu da nauče ponešto od svog verskog poglavara. Oponašanje onih političkih preduzetnika koji se na hrišćanstvo pozivaju isključivo u ključu nacionalnog pripadanja – što neki nazivaju „hrišćanizmom“ – vodi u ćorsokak.
Što je još važnije, Merz, kao dete stare Zapadne Nemačke, koja je i danas duboko prožeta Adenauerovom vizijom, može pokušati da povrati proevropsko nasleđe svoje partije. Evropa je danas na udaru Sjedinjenih Država, Rusije i Kine, pa bi bilo korisno da se distancira od dnevnopolitičkih prepirki o ekonomiji i migraciji (što su rasprave u kojima nikada neće zadovoljiti krajnju desnicu). Merzova misija treba da bude saradnja sa francuskim predsednikom Emmanuelom Macronom – koji svoj preostali politički kapital može da uloži u spoljnu politiku – kao i s ostalim evropskim liderima, u zajedničkom pokušaju stvaranja sigurne Evrope za 21. vek.
Project Syndicate, 15.10.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 14.11.2026.