prepun kontejner na kome piše Pirinać

Umesto da se bavimo emotivnim ispadom predsednika vlade Srbije na jučerašnjoj konferenciji za novinare, na kojoj je govorio zajedno sa predsednikom vlade Albanije, možda je zanimljivije da se ovde upustimo u jedan misaoni eksperiment. Možemo li pretpostaviti kako bi taj ispad ocenio pravnik Srđa Popović, čiju smo godišnjicu smrti nedavno obeležili? Pokušaj rekonstrukcije njegovog stava o ovom novom u nizu incidenata predsednika vlade može biti važan iz barem dva razloga. Prvi se tiče intelektualne ostavštine ovog pravnika: da li su nam danas, godinu dana po njegovoj smrti, tekstovi koje je napisao dovoljni da izvedemo zaključak o tome kakav bi stav zauzeo povodom aktuelnih događaja i njihovih aktera? Drugi razlog tiče se načina njegovog javnog delovanja: naime, on stavove nije svojoj okolini saopštavao telefonom, niti je krišom spletkario, kako se sad već uporno insinuira u nedeljniku „Vreme“, čiji je, uzgred, bio osnivač (pa bi sad moglo da izgleda kao da samo „Vreme“ sebe prokazuje kao nekadašnju alatku Popovićevih zavera), već ih je iznosio javno, tako da svi mogu da ih čuju ili pročitaju.

Na jučerašnjoj konferenciji za novinare, dakle, predsednik vlade Albanije izjavio je da srpska i albanska strana mogu imati različite stavove, ali da je realnost jedna – Kosovo je nezavisno, kao nezavisno ga je priznao veliki broj zemalja sveta i što pre srpska strana primi k znanju tu realnost pre ćemo se okrenuti budućnosti. Na ovaj upad realnosti u domaći simbolički poredak, predsednik vlade odreagovao je (lakanovski) očekivano – dakle, s jakim emocijama i s malo razboritosti. On je odgovorio da razgovor o Kosovu nije bio predviđen protokolom susreta, da je kršenje tog protokola i pominjanje realnosti nezavisnog Kosova ponižavanje Srbije od strane predsednika vlade Albanije, te da Kosovo nije i nikada neće biti nezavisno naprosto zato što drugačije piše u Ustavu Srbije, u čijoj preambuli, podsetimo se, stoji da je ono deo Srbije. Dva su elementa u ovoj izjavi predsednika domaće vlade od ključnog značaja – poniženje i ustav – i o oba je Srđa Popović imao šta da kaže relativno nedavno, u januaru 2013. i novembru 2012. godine.

Prvo o Ustavu, preambuli i Kosovu. Popović kaže: „Suverenitet je pravni izraz koji označava sposobnost subjekta da faktički (!) vrši vlast na nekoj teritoriji. Reći da Srbija nije u stanju, već duže vreme, da na Kosovu vrši vlast je jednostavno – istina, štagod pisalo u Ustavu Republike Srbije“. Pošto tamo piše da je “Kosovo deo Srbije”, može se samo zaključiti da je ta tvrdnja “notorno neistinita”, objašnjava Popović i dodaje da je ona uneta u Ustav, “gde joj nije mesto, kako bi zastrašila one koji bi se usudili da ustvrde kako Republika Srbija nema suverenitet na Kosovu”. Priznanje činjenica o Kosovu zahtevalo bi, sugeriše Popović, „brisanje ove preambule iz Ustava“. Pošto se iz jasnih razloga očito ne boji Ustava Srbije, predsednik vlade Albanije spokojno je u Beogradu govorio o realnosti na Kosovu (i to onako kako ovdašnji zvaničnici daju sebi za pravo da govore o Republici Srpskoj, sa čijim rukovodstvom uspostavljaju i posebne odnose, a na osnovu puke etničke srodnosti, što bi onda mogla biti i osnova sa koje predsednik vlade Albanije iznosi stav o svojim (etničkim) sunarodnicima na Kosovu). Učinivši to, po mišljenju predsednika vlade Srbije, ponizio je državu koja ga je ugostila.

O poniženju i kulturi poniženja Popović će govoriti pozivajući se na knjigu „Geopolitika emocija“ Dominiquea Moïsija. O samoj knjizi i načinu na koji ju je Popović pročitao biće više reči u jednom drugom tekstu; ostanimo ovde samo pri osnovnim tezama. Prvo: „Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija… ili pojedinačno kao osoba”. Na konferenciji za novinare, osećanje poniženja kod predsednika domaće vlade izazvala je dvostruka nemoć: gost je i prekršio protokol i izneo stav koji protivreči onome što stoji u ustavnoj preambuli, a da domaćin ništa u vezi s tim nije mogao preduzeti izuzev da prizna da je time ponižen, i to ne samo on nego i nacija u čije ime govori. Drugo: „Ne bi trebalo da nas iznenađuje što je kulturi koja stenje pod bremenom poniženja, nepodnošljivo bolno da prizna činjenice i što je jedna od strategija jednostavno poricanje čak i onoga što je očigledno”. Upravo tako poneo se predsednik vlade Srbije, on je porekao realnost pozvavši se na ustavnu fikciju.

U Moïsijevoj knjizi jasno stoji da nacije koje su uspostavile kulturu poniženja postaju izrazito destruktivne i prema sebi i prema svojim susedima, koje vide kao vinovnike poniženja. Moïsi kaže da takve kulture nemaju budućnost. U skladu s tim, Popović će svoje uvide o domaćoj kulturi poniženja početi dramatičnom opomenom da srpskom narodu preti nestanak, a da će se pretnja i obistiniti ako se ne odbace dominantni kulturni obrasci koji efikasno produkuju osećanje poniženja. Ne moramo se upuštati u dalje razmatranje opisanih stavova. Ne moramo se ni izjasniti da li se sa njima slažemo ili ne. To je za ogled koji smo ovde preduzeli nebitno. Važne su, da se vratimo na to, dve stvari. Prvo, tekstovi Srđe Popovića nam daju dovoljno osnova za razumnu pretpostavku o tome kakav bi bio njegov stav prema tekućoj vladi i njenom predsedniku: taj stav bio bi izrazito – prava reč bi bila: dramatično – negativan. I drugo, nije bilo nijednog razloga da se bilo ko o tome šta Popović misli obaveštava telefonom: on je svoje mišljenje jasno i precizno javno iznosio. To mišljenje može nam biti smernica, možemo ga i odbaciti, ali nema mesta za nagađanje šta bi on sam o nekim stvarima danas mislio. I u tom smislu, njegov politički i intelektualni testament sklopljen je pravnički precizno i nedvosmisleno.

Peščanik.net, 11.11.2014.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)