Restoran „Kraj sveta", foto: Predrag Trokicić

Restoran „Kraj sveta”, foto: Predrag Trokicić

Ima jedna knjiga i u njoj jedan tekst. Naslov te knjige, odnosno zbornika je Ka srpskom stanovištu, dok je naslov teksta kratak i činovnički bezličan, glasi jednostavno „Predgovor“. Možda ovaj zbornik, koji predstavlja kap u moru ovakve literature koja se danas u Srbiji publikuje, ne bi bio toliko interesantan da nema ovog „Predgovora“ na tri i po strane. Oni upućeniji odmah će pogoditi da se radi o štivu koje je ideološki vezano za dverjansku kulturnu politiku, koja se danas samo naizgled postavlja opoziciono u odnosu na magistralni smer Vlade kojom predsedava Aleksandar Vučić. Iako u samim tekstovima, koji su objavljeni u ovom zborniku, povremeno Vučićeva politika biva izložena kritici, razume se sa srpskog stanovišta, ispostaviće se da je čitav set izloženih ideja i predloga ušao u platformu koju će čelni čovek Ministarstva kulture i informisanja – Vladan Vukosavljević, početi da sprovodi kao novu kulturnu politiku. On je, naime, autor pomenutog „Predgovora“, koji je imao funkciju da objedini rasute glasove mislilaca sa desnice: Slobodana Antonića, Slobodana Kljakića, Alekse Buhe, Miloša Kovića, Zorana Avramovića, Darka Tanaskovića, Mila Lompara i drugih. Rad većine ovih intelektualaca odavno je već podređen partijskim interesima SNS-a, neki su i na visokim funkcionerskim pozicijama, dok drugi radije ostaju u univerzitetskoj senci, odakle mogu da generišu devetnaestovekovne ideje, oblikujući generacije budućih političara čiji je prototip danas lider Dveri – Boško Obradović. Njihov svesrpski, u biti antihrvatski program, kojim tumače svoj „otpor“ prema Jugosferi i Evropskoj uniji, odavno je čekao na implementaciju unutar jedne nacionalno odgovorne Vlade kakva je Vučićeva, koja se deklarativno zalaže za EU. Danas su to i dočekali, jer je njihov program za reformisanje kulturne politike Srbije na koncu dobio svog eksponenta u ministru Vladanu Vukosavljeviću.

Naime, „Predgovor“ je jedina bibliografska jedinica pomenutog autora koju je zabeležio objedinjeni program za bibliotečku katalogizaciju u Srbiji. Kao takav, zaslužuje da bude pročitan u svetlu nove funkcije koju Vukosavljević danas obavlja u punom kapacitetu. Evo ukratko i sadržaja ovog teksta. Na samom početku stoji sada već opšte mesto svih Vukosavljevićevih istupanja u javnosti: zazivanje salonskog života Pariza XIX veka, u kome intelektualci i političari razgovaraju o nastupajućem XX veku. Svi očekuju „blistav period“ ali ih ubrzo demantuje ratna klanica budućeg veka. Vukosavljević je zabrinut za domaću elitu danas i pita se da li Srbija konačno može da „pređe iz tegobnog detinjstva u zrelo odrastanje“. Takođe, on iskazuje veru u okupljene autore, ljude „jake i mudre reči“ koji će njemu i javnosti ponuditi ključna rešenja: najpre da Srbiji „izmere kapacitet pluća, snagu mišića, da joj analiziraju krvnu sliku, naznače slabosti“ i prepišu terapiju. „Srbija je razapeta“, upozorava Vukosavljević, „između sirenskog zova EU, za čiju pesmu ona nema dovoljno voska za uši, kao i ponovo probuđene Rusije“. Zaista, gotovo svi autori u zborniku složiće se oko toga da je jedino intervencijom u kulturi moguće „lečiti Srbiju“, bilo da je reč o demografskoj imploziji, propalom obrazovanju ili stanju u medijima „izvan nacionalnog koda“. „Srpski kompas u dobrom delu XX veka ozbiljno je razmagnetisan i sada se njegovoj popravci mora pristupiti ab ovo“, zaključuje budući ministar. Zajednički imenitelj tog kardinalnog kvara detektovan je u jugoslovenskoj zabludi, jer srpska elita nije uspela da „prozre opake namere Hrvata i Slovenaca“, što je platila „genocidom u Drugom svetskom ratu“ kao i „progonom Srba iz Hrvatske 1995“. Ključni problem u Srbiji danas je u „paradoksalnom postojanju srpskog i jugoslovenskog identiteta“ kod jednog dela populacije. Kada bi se to rešilo, možda bi se i „Srbija izlečila“.

U skladu sa organicističkim shvatanjem nacije i kulture, iznesenim u zborniku Ka srpskom stanovištu, ministar kulture je preduzeo svoje prvo lekovito putovanje, i to u jedan od dva centra između kojih je „razapeta Srbija“ – u Rusiju. Bilo je to u sklopu velike posete predsednika Tomislava Nikolića, koji je tom prilikom otvorio Konzulat Republike Srbije u Sankt Peterburgu, a za počasnog konzula imenovao ruskog naftaša Genadija Timčenka. Pevalo se i igralo, potpisani su sporazumi između Ruske nacionalne biblioteke i Univerzitetske biblioteke, čiji je direktor Aleksandar Jerkov tom prilikom izjavio da se nalazi „u centru sveta“. Ministar Vukosavljević je svoje zadovoljstvo potpisanim „važnim i lepim sporazumima“ izrazio sledećim rečima, sasvim u skladu sa srpskim stanovištem: „Ovim procese naših predaka nastavljamo u dobrom pravcu, a to jeste znak, onda će nas i senke naših predaka gledati sa zahvalnošću i pažnjom i tek onda možemo smatrati da smo ispunili deo svog zadatka“. Dakle, dok je nekadašnji premijer Vojislav Koštunica svoje državničke poslove obavljao pod budnim „okom sova ušara“, dotle ministar Vukosavljević samerava učinak svojih postignuća povišenom koncentracijom kojom ga predačke senke posmatraju, a možda mu i aplaudiraju. Ovaj metafizički, nečujni aplauz u Petrogradu, čuo je izvesno i predsednik Nikolić, koji je bio obradovan terapeutskim dejstvom kulturne saradnje. U jeku kampanje za svoju novu kandidaturu, on je povratak kopije istrgnute strane iz Miroslavljevog jevanđelja, koja u Beogradu već postoji, uporedio sa „presađivanjem organa“, a celu operaciju sa „lečenjem teškog bolesnika“, odnosno Miroslavljevog jevanđelja. Teško je reći koji je potez u ovom nizu bio gori, počev od otvaranja konzulata i imenovanja počasnog konzula sve do „vidanja rana“ Miroslavljevog jevanđelja sa srpskog stanovišta. Očigledno je samo to da je sa predsednikom Nikolićem krenula svita najodanijih, ideološki najbližih saradnika, pre svega profesora Filološkog fakulteta, koji su prihvatili njegovu lažnu diplomu, dodelivši mu svojevremeno Povelju zbog pokroviteljstva naučnim projektima.

Peščanik.net, 22.10.2016.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Zla kob statistike

Saša Ilić – Ministar kulture

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)