Memoari slavnog anarhističkog teoretičara i revolucionara, poznatog istraživača Sibira Petra Kropotkina objavljeni su 1898. Pisani su na ruskom, ali su prvo publikovani na engleskom u časopisu Atlantic Monthly. Kasnije su delimično prerađeni i prošireni, pa smo tako dobili sadašnju konačnu verziju koju sam upravo pročitao.
Mislim da je to vrlo jasno i objektivno napisana knjiga. Kropotkin priču počinje svojim privilegovanim detinjstvom. Rođen je u kući kneza Kropotkina, jednog od najuticajnijih aristokrata, bliskog caru, koji je živeo u palati u Sankt Peterburgu. Kropotkin je sklon potcenjivanju značaja privilegovanog okruženja u kom je odrastao, ali ga ne poriče. Događaji se onda ređaju hronološki: godine provedene na elitnoj dvorskoj akademiji, odluka da ne ode u vojnu službu, kao što su svi očekivali, već da se odseli u Sibir o kom je napisao nekoliko važnih geoloških i geografskih studija; zatim političko delovanje, robija u Rusiji, bekstvo u zapadnu Evropu, četrdeset godina života u egzilu… Pošto se knjiga završava pre Oktobarske revolucije, čak i pre razlaza socijaldemokratskog i komunističkog krila, taj deo priče je izostao. Ali tu je priča o raskolu između Marxove frakcije Prve internacionale i Bakunjinove anarhističke frakcije. Takođe, često i uporno napada državni socijalizam koji su propovedali Engels i Marx (memoari su pisani pre kodifikacije marksizma, pa su dva slavna imena napisana neuobičajenim redosledom).
Kropotkin se u Rusiju vratio posle Oktobarske revolucije. Doprinos anarhista revoluciji nije bio zanemarljiv, ali svejedno ih je čekala teška sudbina. Kropotkin je bio previše star da bi to doživeo. Umro je u Moskvi 1921, samo nekoliko dana pre pobune u Kronštatu, i tamo je i sahranjen. Bio je to poslednji put da su se crne anarhističke zastave slobodno vijorile u Sovjetskom Savezu. Danas jedna od moskovskih metro stanica nosi njegovo ime.
Politički najzanimljiviji period obrađen u Memoarima je onaj posle Krimskog rata i oslobađanja kmetova 1861. Kropotkin piše o kontradiktornoj prirodi Aleksandra II koji se dvoumio između uloga cara-oslobodioca i cara-reakcionara. O tim sukobljenim težnjama njegove duše govori i smrt od ruke ruskih revolucionara. Aleksandar je ubijen kada je posle neuspelog pokušaja atentata iskočio iz automobila da pomogne povređenom stražaru; tako je sebe učinio lakom metom za drugog atentatora koji nije promašio.
Kropotkin daje hiperrealistične opise revolucionarnog života u Rusiji 60-ih godina 19. veka. Ali današnjim čitaocima opisi događaja iz ondašnje Rusije izgledaju kao priče iz zemlje čuda. Odnos između počinjenih političkih prestupa i izrečenih kazni nije rezultat samo proizvoljnosti (za koju postoji lepa ruska reč произвольный), nego i gotovo potpune nasumičnosti.
Da bismo to pojmili, pretpostavimo da je naš politički greh (emancipacija radnika, štampanje nedozvoljene literature, prisustvovanje antidržavnim skupovima, napadi na policiju, atentati na zvaničnike) zapisan na list papira koji se ubacuje u ogromnu mašinu koja će izbaciti kaznu. Mašina je podešena tako da izriče oštrije kazne, često napisane i pre nego što je zločin počinjen. Zatim se taj list papira s opisanim zločinom seli u drugu, povezanu mašinu kojom upravlja bog hirovitosti. Ta druga mašina kaznu revidira; progonstvo se može pretvoriti u kaznu vešanja ili, naprotiv, u odluku o oslobađanju; možete provesti decenije u zatvoru ili biti odmah oslobođeni, i tako postati ikona današnje liberalne inteligencije. Prvu mašinu opisao je Kafka u Kažnjeničkoj koloniji (priča inspirisana Dostojevskim); druga je iz Borgesove novele u kojoj svaki pojedinac prolazi kroz sve moguće položaje u životu, od vladara do beskućnika, po volji hirovite, kockarske slučajnosti. Tako Rusija onog perioda, a možda i ova današnja, izgleda kao spoj Kafkinih i Borgesovih svetova.
Racionalnom umu nije lako da pronikne ne samo u to kakvu korist je država imala od takvog načina kažnjavanja, nego i da ne primeti da su hirovitost, nasumičnost, pa i aljkavost u deljenju i izvršavanju kazni zapravo bili kontraproduktivni sa stanovišta vladarevih interesa.
Uzmimo Kropotkinov slučaj. Tajna policija ga je pratila zbog „odlazaka među narod“, odnosno organizovanja predavanja o socijalizmu i anarhizmu za radnike u Petrogradu i nekoliko drugih gradova Rusije. Izašao bi iz svog doma (verovatno lepo odeven), presvukao se i navukao blatnjave čizme, kratki kaput (za koji sad znamo da je razlikovao radnike od bogataša) i grubu košulju, i hodao mračnim uličicama Sankt Peterburga do nekog slabo osvetljenog skladišta gde se okupilo dvadeset ili trideset radnika i nekoliko mladih intelektualaca (maskiranih poput Kropotkina u narodnu nošnju) da bi raspravljali o Georgeu Berkeleyu, Davidu Humeu, Černiševskom, Isusu i ljudskoj slobodi uopšte. Kropotkin je na kraju uhapšen. I to hapšenje prate neobični momenti, kao što je proročanstvo da će biti uhapšen, zbog čega je Kropotkin sakrio i uništio sve inkriminišuće dokaze; takođe, zbog porodičnog zaleđa, hapšenje je moralo biti odobreno s najvišeg mesta. Kropotkin je bačen u zloglasnu Petropavlovsku tvrđavu, u sićušnu ćeliju (čija se skica nalazi u memoarima) gde je godinu dana proveo u samici: u ćeliji je bilo mesta za samo osam koraka i video je tek delić petrogradskog nordijsko-plavog ili potpuno tamnog neba. Ali posle nekog vremena, dobio je dozvolu da mu porodica svakodnevno šalje hranu i da ga posećuje veliki knez (carev brat) koji je, tvrdi Kropotkin, naizgled prijateljskim ponašanjem pokušavao da iz njega izvuče priznanje.
Zbog gubitka težine i opšteg lošeg stanja, Kropotkin je upućen u zatvorsku bolnicu, koja je bila tako slabo čuvana da je u njoj uspeo da isplanira smelo bekstvo, zajedno s desetak drugih revolucionara, od kojih su neki još bili u zatvoru, a neki na slobodi. Planove su pravili i prepravljali gotovo svakodnevno, kao da su imali pristup modernom internetu i slobodu da pišu i revidiraju različite scenarije bekstva koliko žele. Konačno, Kropotkin je uspeo da umakne u velikom stilu, dok su policajci trčali za njim, a onda su on i saradnici odlučili da veče provedu u najotmenijem restoranu u gradu u kome policija ne sprovodi racije.
Za koje zločine su optuživani Kropotkin i njegovi saborci, među kojima su i brojne žene koje su odigrale veoma važnu i hrabru ulogu (kako Kropotkin više puta naglašava)? Bila je to kulturna revolucija na ruskom selu, gde su oslobođenim ali prezaduženim seljacima govorili da se nimalo ne razlikuju od plemića, da imaju pravo na slobodan život, da treba da se pobune i spale plemićka imanja i odbiju poslušnost caru. Obrazovana omladina Sankt Peterburga i Moskve koja je odlazila „među narod“ (slično onima koje je Mao slao na sela jedan vek kasnije) brojala je, po Kropotkinu, svega nekih 3.000 ljudi. Odrekli su se udobnosti prethodnog života. Mnogi su se i preselili u sela i radili tamo kao zanatlije ili obrađivali zemlju, u nameri da ruske seljake izvedu iz hiljadugodišnje zapuštenosti i nauče ih kako da budu slobodni. Sve to su činili, naročito žene, uz neverovatno samoodricanje, predanost, hrabrost i ozbiljnost.
Nisu se ustezali ni od „direktne akcije“. Mada eksplicitno ne podržava atentate, Kropotkin govori o razlozima koji dovode do njih. Granica između tiranoubistva i terorizma uvek je bila tanka. Kropotkin je odobravao ubistvo sopstvenog rođaka, guvernera Harkova, koji je usvojio nekoliko oštrih mera protiv revolucionara.
Zapadnoevropski deo memoara takođe je zanimljiv, ali ne tako uzbudljiv. U pitanju su zbivanja posle gušenja Pariske komune, u atmosferi policijskih progona, vešanja, polulegalnih štamparija, krijumčarenja revolucionarnih traktata iz Švajcasrke u Francusku. Kropotkin je veći deo vremena živeo u Švajcarskoj (kao i Lenjin posle njega), radeći na političkoj agitaciji sa slavnim Association des Horlogers Jurassiens. Kritikovao je državni socijalizam nemačkih socijaldemokrata i optuživao ih da žele samo političku moć i zanemaruju moralnu transformaciju, to jest kulturnu revoluciju, neophodnu za spas čovečanstva.
Kropotkinove ideje o organizaciji društva koje bi se gradilo u koncentričnim krugovima od najnižeg do najvišeg nivoa, uz ukidanje države i organizaciju proizvodnje kroz zadruge u javnom vlasništvu, koje nisu u konkurentskom odnosu već rade u skladu s načelima slobodnog udruživanja, samoupravljanja i samopomoći, izgledaju nepopravljivo naivno. Ne čudi što su marksisti, a kasnije i lenjinisti, govorili da su to samo bajke.
Ali možda ljudima ponekad trebaju vizionari, nesebični ljudi koji stvaraju bajke, a čitanje Kropotkina je dobra prilika da pokušate da poverujete u njih, makar na trenutak. Mlada prijateljica kojoj sam pomenuo da upravo čitam Kropotkinove memoare, ne očekujući da će ona znati ko je to, odmah je odgovorila: „Sada ga i mi čitamo da naučimo kako da se borimo protiv klimatskih promena i doprinesemo samoorganizovanju društva.“
Global inequality and more 3.0, 02.10.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 09.10.2024.