Ovih dana svedoci smo čitavog niza proslava posvećenih 100-godišnjici Kumanovske bitke, od državnih na Zebrnjaku do paradržavnih u organizaciji Obraza, na različitim nivoima i od strane vrlo živopisnih pojedinaca za koje je veliko pitanje kakvu bi ulogu imali da su kojim nesrećnim slučajem završili na tom istom Kumanovu. Svečane akademije i visoke delegacije se utrkuju ko će sa više patosa i patetike reći koju reč o Kumanovu, kao da su Balkanski ratovi personifikacija čiste patriotske emocije i to moramo da prihvatimo svi. Nije sporno da se na tom mestu i u tom vremenu o kojem nam govore zaista odigrala jedna značajna bitka čije posledice jesu bile dalekosežne. Isto tako nije sporno da je postojala i određena euforija kojom je srpsko stanovništvo propratilo Balkanske ratove koji su doživljavani kao oslobodilački. Međutim, ono što sto godina kasnije jeste sporno jesu priče o junačkoj srpskoj vojsci koja oslobađa svetu srpsku zemlju, izmeštene iz konteksta vremena u kome živimo. Neko će reći da je to anahronizam i da Balkanske ratove možemo da posmatramo samo u vremenu u kom su se odigrali. To jeste postulat istorijske nauke i toga bi trebalo da se drže naučnici, ali u društveno-političkom životu nas na takvo posmatranje ništa ne obavezuje. Naprotiv, upravo je od suštinske važnosti da posmatramo Balkanske ratove u kontekstu 2012. godine, da bismo ispravno shvatili šta je od njih ostalo i na šta se to danas pozivamo. Prvo je važno postaviti pitanje da li mi zaista delimo vrednosti na kojima su vođeni ratovi 1912, kao što nam poručuje vrh naše države? I ako delimo, šta bi to značilo? Da mi i dalje živimo u 1912. bez sposobnosti da evoluiramo? Ili bi to značilo da se vrednosti jednog vremena veštački izmeštaju i politički koriste za manipulisanje rodoljubivim osećanjima u drugom vremenskom i prostornom kontekstu? Drugo važno pitanje jeste da li se na taj način prisilno vrši retradicionalizacija jednog društva kome se zamazuju oči pričama o slavnoj Kumanovskoj bici i oslobođenju Kosova, u trenutku kada to isto Kosovo više nije deo Srbije? Ne možemo a da ne primetimo očitu neprirodnost u proslavama oslobođenja teritorija koje su u međuvremenu opet izgubljene. Šta je cilj tome? Da se najavi neko novo oslobođenje, pa makar i za 100 ili onih mitskih 500 godina? Jasno je, dakle, da Balkanski ratovi, tek stavljeni rame uz rame sa rezultatima politike koja je na bliži ili dalji način potekla iz njih, mogu da se mere i valorizuju u današnjem vremenu. Kada proslavu pobede kod Kumanova stavimo pored ekonomskih parametara savremene Turske, nepristrasan posmatrač može samo da se zapita o čijoj pobedi govorimo. Posmatranje čisto vojnih rezultata i veličanje ratnih pobeda nužno nas dovodi u situaciju zaslepljenosti sopstvenim dostignućima. U takvim okolnostima, naša nesposobnost da uvidimo kako se pobede mogu postići i na druge načine, dovodi nas u ćorsokak i nemogućnost da iz poraza izvlačimo pouke. Zbog toga prečesto sve stavljamo na kocku vojnih rezultata, a onda kada u političkoj utakmici izgubimo i ono što se videlo kao vojna pobeda, ostajemo bez kompasa. Jednostavno, ispada kao da ne možemo da razmišljamo izvan ratnih okvira, bilo pobeda ili poraza. Posebno je opasno što se propali koncepti opet stavljaju u prvi plan, proslavljajući se kao svojevrsni državni praznici, što samo svedoči da iako je prošlo sto godina, mi ništa nismo naučili od Kumanova do danas. I zato je Kumanovo, iako vojna pobeda, istinski poraz današnjeg društva.
Peščanik.net, 30.10.2012.