Sa najnovijom plimom nacionalizma podstaknutog raspletom „kosovske krize“ pojavili su se razni pozivi na bojkot strane robe i stranih firmi, uključujući banke. Obično su akteri ovakvih akcija neke „patriotske“, nacionalističke organizacije. One su, međutim, samo vrh ledenog brega. Još se sećamo neslavnog bojkota slovenačke robe početkom 1990-ih, a i u dva navrata posle 2000. i nadležna ministarstva države Srbije su lansirala akcije „kupujmo domaće“. Ponekad se akteri ovakvih akcija pozivaju na slične u inostranstvu. Najnovija akcija je specifična po tome što se poziva na bojkot robe i firmi iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova.
Ideja ovakvih kampanja je da se navodno ojača domaća privreda, a oslabi strana. Do toga će doći ako budemo kupovali domaće, pretpostavljam u domaćim radnjama, a ignorisali stranu robu i njihove radnje. Tako će se, smatraju nacionalisti, podizati domaća, a podrivati strana privreda. Specifična ideja ove kampanje povodom Kosova je da se podriju privrede zemalja koje su priznale Kosovo, a time i donatorske konferencije koje će te zemlje ogranizovati. Jer, navodno, ako njihove firme dođu u krizu, sakupiće manje sredstava za donacije Kosovu.
Šta reći o ovakvim kampanjama sem da ne bi bile moguće bez potpune ekonomske zatucanosti nacionalista i „patriota“. Jer da bilo šta znaju o ekonomiji ne bi pričali ovakve gluposti.
Pođimo redom. Kako da Srbija sa nacionalnim dohotkom od 35 milijardi evra podrije zemlje koje su priznale Kosovo, kao što su Nemačka, Britanija, Italija ili Francuska koje zajedno imaju nacionalni dohodak od preko 9.000 milijardi evra. Ili privredu SAD, koja ima oko 13.000 milijardi dolara. Da o drugim zemljama ne govorimo. To bi bilo kao verovati da mrav može da pretuče slona. Nacionalisti ne samo da ništa ne znaju o ekonomiji, nego bi morali na pregled kod psihijatra.
Drugo, mnoge strane firme su uložile kapital u Srbiju. Da je u Srbiji bilo više reformi, tih ulaganja bi bilo više. Ali i sve kako je za sada, Srbija bi bila manje razvijena bez stranih ulaganja ovde ili bez izvoza svoje robe na druga tržišta. Zalaganjem da se bojkotuju strane firme, novac i robe nacionalisti i „patrioti“ se zapravo zalažu za niže dohotke i veće siromaštvo u Srbiji. Ako bi cilj svakog nacionaliste trebalo da bude da njegova zemlja bude razvijenija i moćnija, ovo se ne slaže sa time, jer predložene mere Srbiju slabe, a ne jačaju. Naravno, kada bi nacionalisti kojim slučajem uspeli sa njihovom akcijom o bojkotu stranih firmi i robe, to što bi poraslo siromaštvo u zemlji bi samo doprinelo popularnosti još luđih i lošijih politika u toj zemlji. Osiromašeni ljudi se u većoj meri hvataju za očajničke i bedne predloge, tako da je njima lakše manipulisati.
Treće, nacionalisti ne vode računa ni o svojim sunarodnicima koji rade i žive od stranih firmi i ulaganja u Srbiji. Kada strana firma ovde uloži sredstva ona ogromnom većinom, a ponekad i isključivo, zapošljava domaću radnu snagu. Sa oko 5 milijardi direktnih stranih ulaganja strani investitori u Srbiji direktno zapošljavaju oko 200.000 ljudi (što bi značilo da od toga živi oko 500.000 ljudi u Srbiji), što je 10% svih zaposlenih. Indirektno je to još neki broj u domaćim firmama koje sarađuju sa stranim. Ne treba ni pominjati da su plate u stranim firmama u proseku više od onih u srpskim. To verovatno nije drago „patriotama“ i nacionalistima i nemaju objašnjenje za to. Odgovor je jednostavan, strane firme su produktivnije, ali to takođe nije drago ovim nacionalističkim neznalicama i samo može da podstakne njihovu zavist.
Na prethodnoj stvari otkrivamo humanost „patriota“ i nacionalista. Oni bi voleli da 200.000 ljudi izgubi posao, a 500.000 crkne od gladi, da bi akcija „kupujmo domaće“ uspela. To je prilično surova kazna i enormna cena da bi jedna ekonomski i politički priglupa akcija uspela. I to dovodi u pitanje da li „patrioti“ i nacionalisti uopšte vole ono što tvrde da vole, a to su sopstvena nacija i njeni sunarodnici. Oni ne samo da ih ne vole, nego ih stavljaju na listu za umiranje, i to zašto – samo zato da bi jedna suluda ideja uspela, a „patrioti“ i nacionalisti se obogatili time što bi došli na vlast. Predlog nacionalista je samo loše zamaskiran, providan pokušaj da im običan svet padne šaka, kako bi mu oni određivali šta treba da radi, umesto da to građani sami čine.
Ogromnoj većini građana Srbije nije u interesu kampanja „kupujmo domaće“. Ali, jednom manjem delu građana ona može biti u interesu. Ako bi takva akcija uspela, najviše bi profitirali domaći tajkuni, koji bi dobili još deo tržišta (na račun strane odbačene robe), time i dodatne prihode. Dakle, dodatno bi se obogatili. I oni koji rade u nekonkurentnim firmama bi privremeno profitirali, jer bi odsustvo strane konkurencije privremeno poboljšalo položaj tih firmi i zaposlenih u njima. Profitirali bi i ideolozi kampanje, jer bi postali vlast, što bi im pružilo priliku da se obogate kroz krađu i korupciju i konačno steknu dovoljno novca da mogu da se odenu u Versaće ili da kupe Tojota džip. Sumnjam da be se vozili u Jugu i nosili odelo Beko. Jedna je priča za narod, druga za njih. A dok bude ovaca, biće i vunenih odela.
Ima još mnogo zanimljivih stvari koje bi se mogle reći i koje jedna za drugom pokazuju zašto je neznalačka i glupa akcija „kupujmo domaće, bojkotujmo strano“. To ne samo da je neznalačka, već je i samodestruktivna ideja. Bilo je takvih akcija i u nekim drugim zemljama. I u SAD ili zemljama Unije mogu da se vide takve propagandne parole. Ali, tamo to ne smeju biti državne organizacije ili ministarstva koji ih organizuju ili podržavaju. Obično ih organizuju interesne grupe onih zaposlenih čija radna mesta ugrožava strana konkurencija. Tako oni pokušavaju da apelom zaštite svoje nekonkurentne firme, a time i svoja radna mesta. Ponekad ih organizuju i nacionalističke organizacije.
Bez obzira što takvih akcija ima širom sveta, bar povremeno, i bez obzira što takve akcije mogu veoma da se razlikuju u pogledu marketinga i pristojnosti, postoji nešto što je zajedničko svima njima. A jedna od stvari koja im je zajednička jeste da nikada nijedna ovakva akcija nije dala rezultate.
Prirodno je pitanje – zašto? Odgovor je vrlo jednostavan. Pojednac kao kupac pre svega vodi računa o svom interesu. A ono o čemu kupac vodi računa su niža cena, veći kvalitet i veća sloboda izbora. Ako neko odstupi od toga, brzo se pokaje. Zašto je kupio skuplje, kada je mogao jeftinije. Zašto je kupio nešto lošijeg kvaliteta, ako je mogao bolje. Zašto nije birao ako je već mogao, nego je uzeo jedini domaći proizvod te vrste. Da ne govorim da za niz proizvoda i usluga i nema domaćih proizvođača.
Da zaključim, akcija „kupujmo domaće, bojkotujmo strano“ ne pokazuje samo kako su njeni tvorci ekonomski analfabeti, nego i kako su politički lukavi. Ona bi njihove nacije survala u izolaciju i bedu, dok drugim zemljama ne be naškodila – priča o mravu koji će istući slona. Ali ta blesava priča bi nacionaliste izbacila na vlast, i oni bi mogli nesmetano da manipulišu građanima i celom zemljom.
Na sreću, zahvaljujući ljudskom egoizmu i poštovanju sopstvenog interesa takve akcije ne mogu da uspeju. Ali iako ne uspevaju, one lepo pokazuju stepen primitivizma nekih društvenih grupa i ideologa. Put ka prosperitetu Srbije je u sasvim suprotnom pravcu, a to je privlačenje što više stranih (i domaćih) ulaganja, što bolje i efikasnije uključivanje u međunarodnu podelu rada, itd. Naravno, to je jedan sasvim drugačiji svet o kome „patrioti“ i nacionalisti ne znaju ništa. Njihova žrtva zato možemo postati samo ako se zemlja isključi iz sveta i izoluje. Zato tržišne i evro-atlantske integracije predstavljaju političku smrt za ovakve ideologe i zato oni čine sve da ova zemlja umesto ka boljem svetu krene u bespuće. Ali to se neće desiti.
Peščanik.net, 27.02.2008.