Govori Saša Gajin – Poređenje sa izbegličkom krizom jevrejske zajednice 40-ih godina 20. veka: Nirnberški zakoni, konferencija u Evijanu, plan Madagaskar – Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Saša Gajin: Uvek je dobro probleme sa kojima se suočavamo posmatrati u nekom kontekstu. Kada se radi o istorijskoj perspektivi, onda mislim da je dobro da se podsetimo načina na koji su demokratske zemlje pokušavale da reše problem kvota onih koji su želeli da uđu u njihove zemlje u vremenu koje je ostalo iza nas.
Dakle, prethodni put kada su demokratske zemlje bile u prilici da odlučuju o kvotama, one su to učinile na jednoj međunarodnoj konferenciji koja se zove Konferencija u Evijanu u julu 1938. godine, suočeni sa željom nemačkih Jevreja da se isele iz zemlje u kojoj su postali, kako se to tada govorilo, podanici nemačkog Rajha bez ikakvih građanskih prava. Evo malog osvrta na to šta se dešavalo pre Konferencije u Evijanu.
U septembru 1935. u Nemačkoj su usvojeni Nirnberški zakoni. Radilo se o dva zakona. Jedan je zakon o državljanstvu, a drugi zakon o zaštiti nemačke krvi i časti. U skladu sa zakonom o državljanstvu, i u skladu sa veoma komplikovanom konstrukcijom koja je merila krvna zrnca onih koji su tada živeli u Nemačkoj, pa se onda smatralo da je bitno da li je taj odnos krvnih zrnaca 5/8, ili je 3/4, ili je 7/8, i tako dalje – dakle, u skladu sa tim zakonom koji se bavio merenjem krvnih zrnaca, oni koji su bili proglašeni za Jevreje bili su praktično lišeni državljanstva nemačkog Rajha i gubili su sva prava i slobode koje su prethodno imali.
Neposredno nakon usvajanja ovih zakona, u novembru iste godine, pod tu istu normativnu kapu eksplicitno ulaze i Romi koji su živeli u Nemačkoj, kao i Afrikanci. To je vreme koje prethodi kristalnim noćima: nacisti su tada ohrabrivali pripadnike jevrejske zajednice da se isele iz Nemačke. Onima koji su se odlučili na takav korak oduzimano je približno do 90% imovine. Taj prvi talas odlazaka Jevreja iz Nemačke je završen do 1938. i računa se da je od 900 hiljada Jevreja, nekih 450 hiljada u tom periodu, dakle od trenutka kada su usvojeni Nirnberški zakoni, do 1938. napustilo Nemačku. Uglavnom su se naselili na teritoriji tadašnje Palestine.
U martu 1938. Hitler vrši aneksiju Austrije, i ovom broju od 450 hiljada Jevreja pridružuje se 200 hiljada Jevreja koji su tada živeli u Austriji. U tom periodu Britanija se saglašava sa time da primi 10 hiljada jevrejske dece, ali istovremeno zabranjuje dalje doseljavanje Jevreja na teritorju Palestine, i to je bio okidač koji je doveo do nečega što bismo mi danas nazvali humanitarnom krizom: ispostavilo se da Jevreji koji su živeli u Nemačkoj i Austriji u to vreme – nemaju gde da odu.
I zbog toga je sazvana Konferencija u Evijanu, na inicijativu SAD i Velike Britanije. Na Konferenciji su učestvovale 32 demokratske zemlje tadašnjeg sveta i 39 različitih organizacija. Cilj je bio da se nađe način da se Jevreji, kojima je već bilo pretilo fizičko istrebljenje, isele u zemlje koje su tada sebe smatrale demokratskim, i to u skladu sa određenim kvotnim sistemom.
Sam Hitler je bio veoma zadovoljan time što se organizuje Kkonferencija u Evijanu i čak je ponudio luksuzne nemačke brodove za transport Jevreja u skladu sa dogovorom do koga bi demokratske zemlje mogle da dođu. Šta je bio rezultat tih napora demokratskih zemalja: SAD su pristale da prime 10 hiljada Jevreja na godinu dana, Velika Britanija je pristala da u trogodišnjem periodu primi isti taj broj, Australija se obavezala da će primiti 15 hiljada Jevreja u periodu od tri godine, a od ostalih zemalja je samo Dominikanska Republika pristala da primi 100 hiljada Jevreja. Dakle, nema nikakve sumnje, i to je bila jednodušna ocena u to vreme, da se Konferencija u Evijanu završila neslavno, da nikakav dogovor nije postignut i da su ti ljudi koji su bili izloženi progonu samo zbog toga što su pripadali jednoj naciji bili osuđeni da ostanu u paklu koji im je nacistička Nemačka spremala.
Tada su engleske novine govorile o tome da je svet podeljen na dva dela, na teritorije na kojima tadašnji Jevreji ne mogu da žive – misleći na Nemačku i Austriju – i one teritorije na koje oni ne mogu da uđu.
Šta se dešavalo posle Konferencije u Evijanu svima je dobro poznato. Dva meseca nakon toga Hitler okupira deo Čehoslovačke u kojoj živi 120 hiljada Jevreja. U martu 1939. on okupira ostatak Čehoslovačke, a u tom ostatku zemlje je živelo 180 hiljada Jevreja, čemu se onda pridodaje veliki broj od više miliona Jevreja koji su živeli na teritoriji Poljske, koju Hitler okupira u septembru 1939. Tada postaje sasvim jasno, sa stanovišta nacističkog režima, da je potrebno pronači neko definitivno rešenje za takozvani jevrejski problem.
Ono što je iz današnje perspektive zanimljivo jeste da nacisti nisu od početka bili za fizičko uništavanje Jevreja, već da su imali plan koji su zvali Plan Madagaskar, koji su razvili u toku 1940, a u skladu sa kojim je bilo predviđeno da se svake godine po milion Jevreja u četvorogodišnjem periodu transportuje na ostrvo Madagaskar koje bi bilo pod stalnom upravom SS jedinica i služilo kao sabirni centar za sve Jevreje koji potiču sa okupiranih teritorija i naravno sa teritorije Nemačke, odnosno Austrije.
Interesantno je da je nekoliko godina ranije i poljska vlada razmatrala Plan Madagaskar i da je tada jedna grupa istraživača boravila na Madagaskaru sa namerom da utvrdi koji je to broj porodica koji se može smestiti na Madakaskar, dakle upravo sa istom idejom. Tada je ustanovljeno da bi Madagaskar mogao da primi najviše nekoliko hiljada porodica i plan je odbačen.
Dakle, Konferencija u Evijanu je bila sazvana sa ciljem da se pomogne Jevrejima, nije došlo do onih rezultata koji su bili očekivani i Jevreji su upravo zbog te nespremnosti tadašnje međunarodne zajednice praktično bili osuđeni na istrebljenje.
Svetlana Lukić: Da li je na toj konferenciji učestvovala Jugoslavija u kojoj je takođe bilo mnogo Jevreja?
Saša Gajin: Nije. I o tome sam nešto želeo da kažem, baš u vezi sa tim što naša država preduzima danas, kada se radi o obavezi poštovanja ljudskih prava onih koji se nazivaju migranti ili azilanti ili izbeglice. Radi se o jednom pitanju koje zahteva, između ostalog, i normativan odgovor, dakle koji se zasniva na pravnim pravilima koja postoje ili bi ih trebalo doneti. Dakle, to nije pitanje koje je samo političkog ili ekonomskog karatkera. To je za nekoga ko se bavi ljudskim pravima pre svega pitanje koje se odnosi na poštovanje ljudskih prava tih ljudi koji imaju legitiman interes ili pravo, kako bi se to reklo u SAD, da tragaju za svojom srećom, odnosno da pobegnu od nesreće. U tome oni nisu sami. Njima pravo pomaže da dođu do sreće, ili da pobegnu od nesreće.
Tako recimo postoje posebna pravna pravila koja se vezuju za azilante, za izbeglice, za apatride, postoje posebna pravna pravila koja se vezuju za ljude koji se nalaze na teritoriji zemlje, a nisu njeni državljani. Dakle, to je jedan skup pravnih režima koji je vrlo definisan i koji bi trebalo da se aktivira u trenutku kada ti ljudi uđu na teritoriju ove ili druge zemlje.
Država ima određene obaveze u odnosu na svakog pojedinca koji se nalazi na njenoj teritoriji, u odnosu na mene, na tebe, na bilo koga, i u odnosu na te ljude koji se sticajem istorijskih okolnosti nalaze trenutno na njenoj teritoriji. Dakle, ta individua koju mi nazivamo migrant, ili azilant, ili izbeglica – on za sebe vezuje čitav korpus prava i sloboda koje je država dužna da mu garantuje, da mu obezbedi, da štiti na pozitivan, odnosno proaktivan način. I sada, kada se postavlja pitanje o tome kakva je uloga ove naše države u odnosu prema tim ljudima, onda mi dolazimo do jednog stava koji se veoma često izražava. To je stav koji implicira da je sve u najboljem redu kada se radi o odnosu države prema onima koji u ovu državu dolaze pod firmom da su azilanti, migranti ili izbeglice. I tu se, praktično, rasprava o tom pitanju završava.
Kažemo ‘mi smo tolerantni, mi njih ne bijemo, ne polivamo ih biber-sprejom’ – ništa im ne radimo. Čak im pojedini građani donose nešto da pojedu, neku garderobu i tako dalje. I mi smo sasvim okej.
Svetlana Lukić: ‘Mi smo veći Evropljani od Evropljana’.
Saša Gajin: Da, čak se bolje ponašamo prema tim ljudima nego što se ponašaju neke zemlje koje su formalno u EU.
Prvo, svakom pojedincu koji boravi na teritoriji ove zemlje, u skladu sa većim brojem međunarodnih dokumenata i našim Ustavom, jemči se pravo na priznavanje pravnog subjektiviteta.
Država inače nije bila dovoljno empatična prema našim sugrađanima, Romima, koji su u većem delu svog života ostajali u poziciji pravno nevidljivih lica. Vi njih vidite fizički, kad stanu ispred vas, ali ih pravni poredak zemlje ne prepoznaje. Oni nisu upisani u matične knjige rođenih, nemaju lična dokumenta i tako dalje.
E sad, poziciju pravno nevidljivih lica u najvećoj meri zauzimaju naši trenutni sugrađani, migranti, azilanti, odnosno izbeglice. Dakle, mi već na samom početku, u prvom kontaktu sa njima, propuštamo da odgovorimo na svoje pozitivne obaveze. Manji broj tih ljudi prođe postupak registracije, da postane pravno vidljiv za pravni poredak naše zemlje. Dakle, ne samo da oni ulaze u zemlju van graničnih prelaza, već ne postoji nikakav sistem po kome bi se ti ljudi registrovali, u skladu sa kojim bi mogla da im se izdaju određena lična dokumenta – jer oni najčešće dolaze bez ikakvih ličnih dokumenata.
Dakle, mi na prvom koraku propuštamo da odgovorimo na svoje pozitivne obaveze, i onda to rađa dalje posledice, koje se sastoje u sledećem: nekoga ko je pravno nevidljiv, za koga ne znate da uopšte pravno postoji, vi prema njemu nemate faktički nikakvu obavezu, odnosno ne možete tu obavezu ni da izvršite. Ako želite da obezbedite medicinsku pomoć toj osobi, a bilo je takvih slučajeva, ili ako hoćete da obezbedite neku socijalnu pomoć, ili da organizujete transport, ili ako želite da im obezbedite krov nad glavom, neku ishranu – to su sve ljudi koji zaslužuju jednaku moralnu pažnju kao i svi drugi koji žive zajedno sa nama – dakle, ako hoćete da poštujete njihovo lično dostojanstvo, vi se prema njima onda morate odnositi kao prema drugim ljudima koji žive u zajednici, ali to ne možete da učinite, zato što ne znate ni gde su, ni ko su, ni gde oni žele da idu, i tako dalje.
Dakle, sad imamo sledeću situaciju: oni traže neki svoj put u dalji život, pokušavaju za sebe da obezbede najbolje, na isti način na koji to mi činimo, i mi umesto da im pomognemo u tome, i to na jedan organizovani način, mi se praktično prema njima odnosimo u skladu sa time što su oni pravno nevidljivi. Mi kažemo ‘okej, mi njih tolerišemo, mi njih ne bijemo, mi njima incidentno pomognemo’, ali nema nekog organizovanog, sistemskog odgovora države na legitimne potrebe, odnosno interese tih ljudi, i posebno u odnosu na pozitivnu obavezu države da zaštiti njihova prava i slobode.
Mi povodom tog pitanja koje nismo sposobni da rešimo, a nismo sposobni da ga rešimo zbog toga što nas to mnogo ni ne interesuje – postupamo na isti način kao 1938. godine, kada nismo učestvovali u rešavanju problema jevrejske zajednice. I tada smo se verovatno vodili mišlju koju danas možemo da čujemo od naših najviših predstavnika, da ćemo sačekati da drugi – recimo Evropska unija – reši to pitanje, a do tada mi nećemo ništa preduzeti. Pa ako oni i sada propuste da odgovore svojim pozitivnim obavezama koje imaju kao i ova država, onda nikom ništa.
E dakle, to je taj princip Konferencije iz Evijana, koji je i dalje prisutan u postupanju onih koji vrše vlast u ovoj zemlji. Sad se postavlja pitanje šta se praktično dešava u pogledu rešavanja tog pitanja, u kontekstu ovih sukoba koji su se razvili pre svega na liniji odnosa sa Mađarskom, a sada sa Hrvatskom. Mi smo sebe ponovo stavili u politički neverovatnu situaciju. Mi smo sebe uvukli u konflikt, odnosno stanje rata, kako bi Hobs to rekao, u kome dve strane – u ovom slučaju Srbija i Hrvatska, pre toga su bile Srbija i Mađarska – međusobno jedna drugu optužuju u vezi sa problemom za koji ne mare, ali uzimajući u obzir ono što smo u svojim odnosima ostavili iza sebe, uzimajući u obzir da sukobi između dve države nisu do kraja rešeni, da postoji nešto što predstavlja povod za dalje sukobljavanje. Tako dolazimo do situacije da se ne bavimo centralnim problemom nego rešavavamo probleme koje je trebalo da rešimo x godina unazad.
I mi, dakle, umesto da se pozabavimo pravima i slobodama migranata, azilanata i izbeglica, i to zajedno sa drugima u Evropi, mi se umesto toga bavimo time da naudimo drugima. Ne bavimo se razgovorom, bavimo se merama odmazde. Ne bavimo se traženjem rešenja, bavimo se nečim što može da napravi nove probleme. Dakle, mi se ne bavimo problemom koji postoji, mi se bavimo problemom koji ćemo tek da stvorimo. Ono što mislim da je jako važno jeste da je poslednji trenutak da se ljudi sa svih strana dozovu pameti, da razumeju da problem koji nas zajedno angažuje nije problem koji možemo samostalno da rešimo, da problem sa kojim se suočavaju migranti, azilanti, izbeglice, je problem sa kojim mi moramo da se suočimo na jednoj organizovanoj osnovi.
Ne bi trebalo smetnuti sa uma ni to da je potrebno omogućiti predstavnicima zajednice migranata, azilanata, odnosno izbeglica, da učestvuju u rešavanju problema sa kojima se oni suočavaju. Ne bi trebalo smetnuti sa uma da je u vreme kada je Konferencija u Evijanu bila održana, da je tada kao jedini predstavnik jevrejske zajednice na konferenciji učestvovala Golda Meir, koja je kasnije, kao što znamo, postala premijerka Izraela, i ne bi trebalo zaboraviti da njoj, kao jedinoj predstavnici tada jevrejske zajednice na Konferenciji nije bilo dopušteno bilo šta da kaže, niti se ona u bilo kom trenutku pitala za mišljenje, već je bila prinuđena da sedi na galeriji i da nemo sluša kako drugi ne mogu da se dogovore o sudbini njenih sunarodnika.
Dakle, to je ona situacija sa kojom mi moramo sada da se suočimo kada se radi o ljudima koji beže od nesreće na isti način na koji su tada Jevreji pokušavali da pobegnu od nesreće. Mi im moramo omogućiti političku i drugu participaciju u donošenju odluka o njihovom životu. Ne može se o njima odlučivati bez njih samih. Dakle, pozicija naše države bi trebalo da bude kristalno jasna: uzimajući kao partnere predstavnike zajednice migranata, azilanata, odnosno izbeglica, i u partnerstvu sa drugim evropskim zemljama – pre svega sa susedima, sa Hrvatskom, sa Mađarskom – moramo proaktivno da se bavimo rešavanjem problema te kategorije ljudi, i to isključivo na osnovu poštovanja principa ljudskih prava, slobode, traganja za srećom, odnosno bežanja od nesreće, bez i trunke nekog kompromisa koji bi inače bio svojstven ljudima sa ovih područja – dakle, beskompromisno ući u rešavanje problema sa kojima se ti ljudi suočavaju, to je ono što je sadašnji zadatak ove vlasti.
Peščanik.net, 26.09.2015.
TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU
IZBEGLICE, MIGRANTI