Juče sam se na trotoaru Sadovog kaljca,1 stojeći u duštvu predivnih veselih ljudi zaista odlično proveo. Priznajem, u početku me je mučila sumnja. Iz kuće sam izašao s teškim osećanjem lake uznemirenosti. Bojao sam se da će se malo ljudi uključiti u naš Beli prsten. Bojao sam se da su se ljudi već umorili od svih tih burnih, veselih i mnogoljudnih protestnih stajanja i šetnji završenih bez opipljivih rezultata. Bojao sam se da ću morati da stojim u tankom i isprekidanom lancu ćutljivih sugrađana koji će onako, tek ovlaš, stidljivo demonstrirati gradu i svetu svoje infantilne bele tračice, a da će mimo nas nemo prolaziti automobili puni večito zabrinutih i mračnih građana, i večito umornih gostiju naše prestonice. Pošao sam iz osećanja duga. Pošao sam jer sam znao da bi bilo krajnje pogrešno ne prisustvovati ovoj akciji. Tako sam i pošao – nerado.
Ali kada sam stigao na dogovoreno mesto, duboko sam se postideo svog već neizlečivog skepticizma. Da, ja sam skeptik. Ja uvek očekujem najgore. Ali izgleda da se baš zato tako neizmerno radujem kada pogrešim. Dakle, i ovoga puta nas je bilo mnogo, veoma mnogo.
Kao što znamo, Moskva suzama ne veruje. Ne veruje ona mnogo ni u dobre i nekoristoljubive misli bližnjih. Nažalost, često s pravom. I zato mi se čini da je nesumnjivo ogromna sreća to što se neočekivano ispostavilo da tu oko nas živi toliko mnogo savršeno različitih ljudi sposobnih da se jedni drugima iskreno raduju. Stojeći u toj toploj gužvi, slušajući radosnu muziku koju je specijalno za nas priredio na prvi pogled haotičan i beskrajno dugačak, ali ipak savršeno složni pokretni orkestar automobilskih sirena, pozdravljajući se redom sa svima koje poznajem, a češće, razume se sa onima koje uopšte ne poznajem, do mene je stiglo odavno zaboravljeno osećanje nesputanog ushićenja: bez obzira na sve, ja svoj rodni grad zaista volim!
Ponovo sam pročitao tek napisan pasus i pomalo zbunjen ustanovio da sam ga, reklo bi se nehotice, sročio na meni retko svojstven, nekako preterano oduševljen način. Ali šta da radim kada je sve bilo baš tako.
Ipak ću morati da se vratim temi skepticizma. I ne samo mog. Mnogi govore: „Dobro, i šta? Šta ste time postigli? I šta uopšte mislite da ćete postići?“ „Zar vi ne shvatate – govore oni – da „oni“ razumeju samo dva jezika: jezik sile i jezik novca? A vi bi da s „njima“ komunicirate putem belih tračica, kreativnih i veselih parola, zanimljivih duhovitih crteža i slika. Naravno, sve je to radosno i praznično, ali vi time nikoga nećete uplašiti“.
I to je tačno. Mi time stvarno nikoga nećemo uplašiti. A znate li zašto? Pa zato što mi i nemamo nameru da bilo koga plašimo. Zapravo su „oni“ ti koji nas plaše, a mi, mi se eto ne plašimo.
Postoji jedna poznata, izrazito siledžijska, a kod dripaca, kada se dokopaju vlasti posebno omiljena rečenica koja otprilike glasi ovako: „Ja ću te naučiti da voliš slobodu“. Svima je odmah jasno da nauk pedagoškog metoda koji oni predlažu daje sasvim suprotne efekte. I uopšte, učiti nekog ljubavi prema slobodi je ne samo uzaludno, već i nemoguće. Nema tog nastavnog plana u koji se može uključiti predmet, ili metodska jedinica s nazivom sloboda. Sloboda se ne da izučavati. Ako se na tom planu uopšte nešto i može učiniti, onda je to isključivo svakodnevna demonstracija svog ličnog stvaralačkog i slobodnog ponašanja. Sloboda je kao zaraza. Ljudi se slobodi ne mogu naučiti. Oni od nje „oboljevaju“, a poslednjih meseci je sve očiglednije da je već mnogo ljudi njome zaraženo.
A „oni“, šta oni rade? Ne štedeći nikoga, „oni“ u čitavom društvu šire zarazu svoje sopstvene agresivne gluposti i s mračnom balavom upornošću, neprestano mu naturaju stvarno nečuvenu kolhoznu konspirologiju. Oni misle da je društvo jedno ogromno obdanište za decu s problemima u razvoju i da im je glavni posao ne da im pomognu, već da ih svim dostupnim sredstvima unazade.
Ali mi ćemo ih pobediti. Pobedićemo ih osećanjem svoje unutrašnje slobode, svojom veselošću, svojom stvaralačkom energijom i lekcijama o svom sopstvenom i međusobnom uvažavanju.
„Ma sve to mi razumemo“ – govore mnogi, a posebno pristalice koncepcije hirurških zahvata nad istorijskim procesima. „Razumemo mi to – govore oni – ali šta je to čime se vi bavite? Je li to politika ili performans? I zašto jedan tako ozbiljan posao pretvarate u lakrdiju?“
Naravno da je to politika. Danas je to politika. A što se lakrdije tiče, ja mislim da nam je baš lakrdija danas neophodna. Ako već po ko zna koji put zloupotrebimo i parafrazarimo često korišćenu tezu da će lepota spasiti svet, onda se to može reći i ovako: bahtinski karneval, intelektualne misterije, ili prostije rečeno, lakrdija će spasiti svet. Sećate li se knjige Jurija Oleša „Tri debeljka“, jedne od omiljenih knjiga našeg detinjstva. Ko je u toj priči odigrao glavnu ulogu u svrgavanju mrskih debeljuca? Ko? Aha, setili ste se! Pa naravno, bili su to artisti ili, u širem smislu, umetnici. I to cirkuski. Jednom rečju – lakrdijaši.
Putin će i u ovoj igri dama po svoj prilici ponovo ispreskakati sve svoje „ljute protivnike“ i opet zauzeti njemu lično odavno pripremljeno mesto na gornjem kraju table. Ali u suštini, i sama igra, kao i njen konačni rezultat, sve je to jedna obična koještarija. I tokom igre, a i na lovorikama buduće „pobede“, duboko obeshrabrujuća samoća je jedino osećanje koje ga prati i koje će ga i dalje pratiti. Za druženje mu ostaju još poneki nerazoreni delovi armije i flote, kao i jedna od najkriminalnijih organizacija XX veka, ona iz koje je i on sam potekao. Naravno, oko nogu će mu se i dalje motati gomila alave, nepouzdane, tupave i kradljive služinčadi. I svi su oni jako daleki od bilo kakvog veselja ili lakrdije.
I neka im je na zdravlje. Ostavimo ih da žive u svom intelektualnom rezervatu i neka se tamo sami snalaze. Pustimo ih da na svoje mitinge i dalje u buljucima dovoze svoj nemušti elektorat koji će Putinu i dalje nevešto glumiti svenarodnu ljubav. Ja ne znam da li i on sam veruje u tu ljubav. Ako veruje, onda me to jako podseća na jedan stari vic. Razbaškarila se dva moljca u ormanu s kaputima i ležerno razgovaraju: „Znaš li ti – govori jedan – da mene ljudi neobično poštuju i vole?“ „Ne. A kako si to zaključio?“ – pita drugi. „Sinoć sam bukvalno celo veče proveo u društvu ljudi. I dok sam ih sve redom veselo obletao, svi prisutni su me naizmenično dočekivali oduševljenim aplauzom“.
Mi ćemo ih svakako pobediti. Uz pomoć lakrdije. Ja u to uopšte ne sumnjam. Pobedićemo ih u radosti i veselju. I bez obzira na neke ukorenjene predrasude o istoriji naše otadžbine, kao i na moj već hronični skepticizam, ja sam potpuno uveren da ćemo ih pobediti.
Vidite kako sam nedosledan. Kuda li se denuo onaj dugogodišnji, pravi punokrvni skeptik?
Grani.ru, 27.02.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.03.2012.
________________
- Sadovoje kaljco – U nedelju 26.02.2012, nezvanična opozicija je u Moskvi organizovala flešmob akciju Veliki beli prsten. Planirano je da ljudi koji protestuju, s bilo kakvim belim obeležjem izađu na ulicu i stanu duž trotoara Sadovoga kaljca, to jest široke ulice koja kružno oivičava sam centar Moskve. Akcija je potpuno uspela. Veliki beli prsten oko centra Moskve je veoma brzo bio zatvoren. Tokom akcije, saobraćaj nijednu sekundu nije bio ometan, tako da je uvek dežurna zlobna primedba vlasti o ometanju normalnog saobraćaja ovoga puta morala da izostane.