Lament nad rampom

Tako to, dakle, sada izgleda: sedneš u Talinu u voz za Lisabon, i nigde usput ne pokazuješ nikakva dokumenta, osim vozne karte. Prođeš usput kroz Estoniju, Letoniju, Litvu, Poljsku, Nemačku, Francusku, Španiju i Portugal kao da prolaziš kroz svoje dvorište. Biće ovo atrakcija još nedelju-dve, a onda će postati sastavni deo svakodnevice, i čudiće se ljudi za koju godinu da je ikada moglo biti drugačije no ovako, kad je samo ovako normalno i dobro, kad je samo ovako prirodno. Čovek se na dobro brzo svikne, samo ako ga pustiš da to učini, ako mu ne pomutiš zametke razuma kakvim jurodivim bajanjem o “prednostima naše zaostalosti”, ili pak izolovanosti, što je uostalom jedno te isto.

A opet, nije li i u nas slično kao u toj ošengenjenoj Evropi? Evo, ripiš u voz u Vranju i slobodno se voziš sve do… Subotice. A i kog ćeš đavola dalje? Čega uopšte ima Tamo Dalje? Uostalom, to putovanje naprednim srpskim železnicama – koje bismo mirne duše mogli još nazivati “gvozdenim konjima”, kako su kadgod činili Čejeni i Šošoni, savremenici ovdašnjeg voznog parka – jedva da je trajanjem kraće od onog od Talina do Lisabona. Kreneš, recimo, južnom prugom uzvodno u sredu, i do subote već si u mirnoj Bačkoj, ako nema kašnjenja. Tako, dakle, živimo mi u Srbiji ranog dvadeset i prvog veka: prostor kretanja nam se opasno skupio, kaogod nekakvom robijašu koji beskrajno šeta po tesnastoj ćeliji, ali nam se zato vreme rasteeeglo, ne mo’š ga skupiti, sažeti, zipovati, uobličiti u nešto suvislo pa da si još toliki. Nego teče i curi nezaustavljivo kao iz pokvarene slavine, klizi ti kroz prste, niti ga možeš kontrolisati i zauzdati, niti upotrebiti onako kako bi ti hteo, u neke svoje, sasvim inače razumne i skromne životne svrhe, jer je tvoj prostor do mikronskih dimenzija suzila, a tvoje vreme besmisleno i uprazno razvukla neka nejasna, slatkorečiva a dušmanska sila koja vlada ovim stešnjenim i ograđenim prostorom zvanim Srbija tobože u tvoje ime i za tvoje dobro, mada duboko i gotovo neskriveno prezire i tebe, i tvoje potrebe, i sve što bi se tebi moglo učiniti vrednim iskustva, vrednim proživljavanja, onog proživljavanja danas načelno dostupnog svakome od Talina do Lisabona, od zavejanog Rovaniemija (gde stoluje Deda Mraz) do Krita, gde neki osunčani ljudi u miru Božijem prave vino i maslinovo ulje za sebe i za neke druge ljude razbacane širom njihove matične zemlje Šengenije, jedine zemlje na svetu koja se širi na radost anektiranih.

E, toj se, dakle, i takvoj mračnoj unutrašnjoj sili Srbija predala još pre skoro dvadeset godina, a ova ju je zaključala iznutra, i bacila ključ; spoljni svet primio je to k znanju, a pošto je iznutra ipak počelo dopirati i napolje se prelivati štošta što nikome nije poželjno ni dobro, i spoljni je svet brže-bolje postavio bravu na Srbiju, zaključao dvaput i postavio rezu i alarm, uz poneko krvožedno graničarsko kuče. I od tada to tako traje i nikako da prestane, džaba svi Peti Oktobri i ostali Slavni Datumi, džaba serijske “demokratske vlade” i pompezne proevropejske proklamacije, Srbija ostaje Albanija savremene Evrope, ona Albanija koju pamtim iz svog detinjstva kao egzotičnu i bizarnu, a u prostoru tako blisku Ne-Zemlju, kao nešto gde se ne ide i odakle se ne dolazi, kao mernu jedinicu izolovanosti.

Ako si gledao – a zar si mogao ne gledati?! – one ministre i ministrante kako se rukuju i cmaču sklanjajući poslednje, simbolične pogranične barijere između njihovih zemalja (sada u nekom višem smislu tek autonomnih pokrajina zemlje Šengenije) ako si gledao kako u minut do dvanaeste ure udaraju poslednje pečate u svoje pasoše, teško da si mogao da ne pomisliš kako je fakat da tebe i tvojih ne da nema tamo, nego vas nema ni u daljoj okolini, zasigurno govori sve što uopšte treba znati o tome u šta ste zapravo ti i tvoja zemlja skrcali ovih skoro pa dvadeset godina od podlokavanja Berlinskog zida naovamo. To u šta ste ih skrcali zove se Ništa, i baš tako izgleda i miriše, baš je takvog ukusa i, prikane moj, baš toliko i vredi. I utoliko gore za tebe, za vas, što ste u Ništa krenuli sa mnogo bolje polazne tačke od sve one ovlašno rasovjetizovane istočne sirotinje: to samo govori da je vaš pad još dublji nego što se čini, jer je pad sa posve pristojne visine.

Nikada otkad postoji “nacionalna država” u onom smarajućem, totalizujućem i sveprožimajućem modernom smislu nije Evropa bila ovako široka i slobodna za sve svoje ljude; tja, reći će neko, zato nikada nije bila ovako zatvorena za One Druge, u čemu ima neke istine, ali nad tom istinom, ma koliko polovičnom, mogu manje ili više razložno zdvajati oni iz dalekih krajeva, ali ne i mi, koji “prirodno” pripadamo tom društvu, i to nam niko i ne spori, no smo sve učinili da iz njega budemo izopšteni, u čemu nam je udovoljeno i preko naših najsmelijih očekivanja. Pa sada životarimo u ovom kavezu od Bujanovca do Horgoša, poniženi i uvređeni kao kod Dostojevskog, patetični kao kod Dostojevskog, iracionalni kao kod Dostojevskog. Mada je za samu genezu “našeg slučaja” nedvojbeno nadležniji neki opakiji pisac, možda Nušić, a možda i Jonesko, jer to je pisac Nosoroga. Jovanča Micić danas ionako ne bi mogao u Beli Svet, da ga vidi i izmeri svojim šarenim palanačkim okicama, jer ne bi dobio vizu.

Uklonili su, dakle, Tamo Neki ljudi granične rampe i brklje koje su jedne Koji Nismo Mi odvajale od drugih Koji Nismo Mi, evo gde tutnje brzi i još brži vozovi, evo gde su se pružili autobanovi da gusto povežu sve četiri strane nabubrelog Šengenskog Sveta, ali sve to nas Koji Jesmo Mi ama ič ne pogađa, jerbo mi i dalje živimo svoju spokojnu robijašku rutinu, od porcije do kible, od kible do šetnje, od šetnje do uskog gvozdenog ležaja pa sve Jovo nanovo, u tom našem uzanom prostorčiću prašnjavo muzealnog ugođaja, kojim gdegde još veselo ćićifuču lokomotive-parnjače, ležerno povezujući naš svetić od Timoka do Drine, od Tise do Pčinje, taj naš kosmosčić u kojem smo Svoji Na Svome. A tu i tamo, bogme dođe nam i poseta, donese činiju medenih kolača, ili obeća da će ih doneti drugi put, ako budemo dobri. Bar da stave turpijicu u kolač, ali jok, šipak! I tako nam prolaze dani i godine, valjda smo na doživotnoj, mada opet, namiguju nam, ima nade za amnestiju, ali šta vredi kad naši kapoi rade sve da je ne bude, ta njima je i ovako dobro i bolje, oni imaju diplomatske pasoše, njima su i Lisabon i Talin kao pod miškom, a mi neka se teramo u božiju mater, eno nam Podujeva i Uroševca ako smo baš zapeli da nam dupe vidi puta.

Ali, zar nije bilo da ćemo mi potpisati ono nešto o “stabilizaciji i pridruživanju”, zar nije bilo da i mi nekako teturamo ka toj Zemlji Šengeniji, pa ćemo onda jednom valjda i stići? Cvrc, nećemo se mi baviti tim trivijalijama, nego ćemo golim grud’ma braniti svoje Neotuđivo Pravo na Podujevo i Uroševac, a Lisabon i Talin i sve ono između njih neka idu s milim bogom, i njihove ćemo ambasadore poterati odavde, pa ćemo tako živeti još milenijum-dva pod staklenim zvonom, zavarenim spolja a zapišanim iznutra, sve dok ne pomremo od ubuđalog bezvazdušja, verujući da ćemo baš takvi u Raj, ne znajući da je u međuvremenu i upravnik Raja zatvorio radnju, obeshrabren onim što je video kroz staklo, a gledao je i nadao se dok sve ono tamo dole nije postalo odveć mutno i neprozirno, tonući u maglu nekih čudnih isparenja.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 24.12.2007.