Početkom januara, Beogradom je šetalo četiri hiljade novopečenih direktora privatnih preduzeća. Uz ulog od dve milijarde starih dinara, tipizovani ugovor o osnivanju i fiktivni ” elaborat o društveno-ekonomskoj opravdanosti” oni su po novom Zakonu o preduzećima ispunjavali uslove za upis u sudski registar. Naravno, samo zanemarljivo mali broj novih privrednih subjekata je u spisak svojih delatnosti uključio i po neku proizvodnu. Ono za čim njihovo poslovno srce žudi jeste trgovina, po mogućnosti eksport/import.
Nije bio neophodan nikakav Zakon o političkim udruženjima da bi se početkom januara Beogradom šetao dvocifreni broj osnivača partija i političkih udruženja. Kao ulaznica u to ponosno društvo bio je dovoljan politički program (po pravilu tipizovan, tj. u najčešćem broju slučajeva gotovo identičan) i fiktivno, tj. načelno neproverljivo, zalaganje za demokratska načela i opoziciju postojećem sistemu moći. Naravno, zanemarljivo mali broj novih političkih subjekata namerava da se bavi “proizvodnim političkim delatnostima”, tj. da radi na stvaranju političke kulture kao nužnog uslova demokratije. Budući da se ta delatnost ne može u partijskom knjigovodstvu neposredno prikazati kao ideološki “dohodak”, probitačnijim se čine transakcije unutar postojećih političkih resursa, tj. trgovanje trenutnim i nekadašnjim političkim idejama, predrasudama i resantimanima.
Neko bi očekivao da će kao neposredna posledica ovog “cvetanja hiljadu cvetova” nastupiti blagi šok kod konzumenata roba i ideja, i da će ovi, uplašivši se za to da će umesto poljoprivrednih proizvoda na svojoj trpezi imati samo cveće, po kratkom postupku odlučiti da preoru ovaj neobični botanički vrt. To jest, da će novoosnovana preduzeća i novoosnovane partije bez velike pompe bankrotirati i raspasti se, pošto neće uspeti da animiraju klijentelu kojoj se obraćaju.
Ovakvo očekivanje bilo bi preterano optimističko. Ono bi počivalo na iluziji o tome da kolektivna dobra (ono što se u bilo kom smislu nudi kao roba) kod nas već mogu da budu procenjivana sa stanovišta upotrebne vrednosti. Dakle, da u privredi i politici po kratkom postupku propadaju ona preduzeća i oni politički projekti koji ne mogu da izdrže proveru racionalnog kriterija tržišne ponude i potražnje. A taj tržišni princip podrazumeva ne neko stihijno i kratkotrajno opredeljivanje (jer takve stihijne reakcije slamaju tržišnu strukturu, pošto ukidaju predvidivost, i time racionalnost ponašanja), nego stabilizovane preferencije i pouzdana merila da se ponuđena “roba” (bilo da se radi o predmetima ili političkim programima) proceni i da se njen sadržaj uporedi sa etiketama koje su na njoj nalepljene.
Ovaj minimalni uslov tržišne racionalnosti nije ispunjen ni u našoj ekonomiji, ni u našoj politici. Ne samo što kupci tj. klijenti političkih partija, nisu načisto sa svojim vlastitim potrebama, nego oni povrh toga ne raspolažu objektivnim mehanizmima da proveravaju obećanja koja su sadržana u pompeznim nazivima preduzeća i partija. Uz realnu mogućnost samoobmanjivanja i pogrešne autopercepcije, dolazi opasnost obmanjivanja, što onda beskrajno otežava proces pronalaženja veze između interesa i objekata za njihovo zadovoljavanje.
Svojevrsni idealizam našeg ekonomskog i političkog života, naime, odvojenost tog života od empirijske stvarnosti kao one instance koja lomi ekstreme i koja služi svakodnevnoj, rutinskoj proveri pojmova i ideja, taj idealizam otežava testiranje. On na taj način produžava život i najbizarnijim političkim koncepcijama. Na ovoj osnovi počiva prividni paradoks, koji se sastoji u tome da će se novoosnovane privredne i političke organizacije, kada dospeju u krizu, dalje umnožavati, umesto da se naprosto ugase. Kada između dva člana osnivačkog odbora nekog preduzeća dođe do konflikta pre nego što je realizovan i jedan posao (ili možda, upravo zbog toga), normalno bi bilo da će se firma raspasti. Kod nas se dešava nešto drugo: nastaju dve firme. Isto važi i za partije. Pluralizam se u našim uslovima na taj način pojavljuje kao lančana reakcija. Onaj ko je naivno mislio da je atom teško deljiv, grdno se prevario. A kako trenutno stvari stoje, u aktuelnim deobama naših privrednih i političkih preduzeća pokazaće se da ni elektroni nisu nedeljivi, samo ako je sila dovoljno jaka.
U ovakvom haosu sve manjih čestica, aktuelno postaje pitanje primata, tj. autorskih prava. Kada se podeli jedna firma čiji članovi čvrsto veruju da je njeno ime već steklo ugled, ili neka partija čiji osnivači isto to misle, koja strana će imati pravo da dalje nosi cepljeni naziv? Ako na jednoj strani ostane direktor, a na drugoj upravni odbor, ko je autentični nastavljač prvobitnog preduzeća? Pošto se njihov kapital ne sastoji od materijalnih stvari, nego od istinskog ili tobožnjeg ugleda među klijentima (članstvom), kako taj ugled da se podeli na ravne delove?
Pred ovim teškim, gotovo metafizičkim pitanjima o deljenju vrednosti, ovih dana su se našla mnoga novoosnovana preduzeća, a i neki eksperti u oblasti srednjevekovnog učenja o (ne)deljivosti subjektivnih kvaliteta ne bi mogli reći da je npr. SNO stranka svoga ideologa, ili svojih organizatora i praktičara. Naizmenične konferencije za štampu, na kojima najpre oni njega isključuju iz zajedničke partije, pa on njih, i tako u krug, pokazuju kako je najteže podeliti blago koje tek treba da bude pronađeno. To blago, članovi i birači, čekaju da se imovinska rasprava završi, pa da pripadne pobedniku. Tako veruju obe strane u sporu.
Spor između Narodne radikalne partije i njenog dojučerašnjeg neprikosnovenog lidera drugi je karakterističan primer. Nezdravi radikalizam, koji proističe iz poremećenog odnosa prema realnosti, rezultira time da se dojučerašnja, makar i deklarativna privrženost istom političkom programu, neposredno transformiše u animoznost, čak i u ličnu netrpeljivost.
U preduzećima i partijama koji bi nastajali normalno, a to znači, bez neumerenih pretenzija i sumnjivog idealizma, a pre svega bez ambicija da se na lak i brz način steknu bogatstvo i moć, u takvim organizacijama bi se i nepremostive podele lako regulisale. Klijenti i poverenici (a u slučaju partije članstvo) bili bi na vreme i sveobuhvatno informisani o razlozima i konsekvencama razlaza, takođe i o daljim namerama svih strana, pa bi se onda na miru mogli opredeliti. U normalnim partijama bi frakcija, koja se osamostalila do te mere da se više ne uklapa u zajednički program, mogla na skupštini svih delegata da se odvoji i da sa sobom povede svoje sledbenike.
A šta raditi sa preduzećima i partijama koje nemaju čak ni svoje stvarno sedište, stvarne adrese i službenike? Kako podeliti te fluide, koji od čvrstih oblika imaju samo svoje nazive? To je pitanje koje ovih dana muči pre svega one koji su do juče tvrdili da raspolažu milionima dolara i članova.
Ova situacija je sve drugo samo ne smešna. Jer, ona neposredno ugrožava svaki pokušaj stabilizovanja političke situacije u našoj zemlji. Ako ne postoje institucionalni mehanizmi da se fiktivna preduzeća spontano odvoje od stvarnih, kako da funkcioniše tržište roba i ideja? Šta su fikcije, a šta stvarne ponude, iza kojih stoje ozbiljnost i volja? Kako da znamo 1/ koja partija, i za koje delove svog programa ima podršku među stanovništvom, 2/ kako da se izvrši podela uticaja u slučaju da dođe do temeljnog spora o programu ili rukovodstvu? Jedini način bio bi, uspostavljanje komunikacijske mreže, ne samo u interesu članstva, nego pre svega u interesu neopredeljenih posmatrača, tj. političke javnosti.
Naši vlastodršci misle da će time što sistematski sprečavaju nastajanje pomenute komunikacijske mreže (zadržavajući totalni monopol nad sredstvima društvene komunikacije) sprečiti eroziju vlastitog uticaja. Međutim oni time onemogućavaju regeneraciju političke kulture. Loš idealizam, sklonost radikalizmu i netoleranciji, to su posledice stanja u kome je prekinut protok relevantnih informacija, stanja u kome nema mogućnosti političkog korigovanja i učenja putem svakodnevnog upoređivanja programa i stvarnosti.
Zbog te nemogućnosti se kao pandan dosadašnjem političkom fragmentarizovanju pojavljuje politički pluralizam kao lančana reakcija. Asocijacija na atomski proces nije slučajna, jer i političko raspadanje je opasno po život. Ono vodi zamoru i rezignaciji i pre nego što je stvarni politički život započeo. A stvarni politički život događa se samo u zemljama u kojima postoji parlament. Otezanje sa uvođenjem višepartijskog parlamenta, kao jedinog efikasnog sredstva da se praktično provere partijski programi, takvo odugovlačenje za sada proizvodi samo komične fenomene javnog sukoba partijskih lidera i njihovih organizacija, međutim, u procesu lančane reakcije sadržana je logika koja će ubrzo zalediti svaki smeh. Naime, logika stvarnog raspada.
Stav, mart 1990.
Peščanik.net, 14.03.1990.