Postoji jedan lep izraz – lapavica – to je onaj mokar i težak sneg, više kao voda. Obično je pun soli. Od njega stradaju cipele, ali i zdravlje. Voda se uvuče kroz rupice od cipela i eto prehlade. Zapravo, lapavica je ni tu ni tamo, jedva čekaš da prođe. A teško prolazi i veoma je dosadna. Takav mi je doživljaj jučerašnje šetnje za Đinđića. Nisam mogao da idem. Išao sam kod zubara. Opravdano.
Ono što mi je veći problem od toga da juče nisam šetao, je forma u kojoj je Zoran Đinđić memorisan deset godina nakon atentata na njega.
Nisam sklon političkom idolopoklonstvu niti divinizaciji bilo koga, ali atentat na Đinđića prevazilazi okvire politički motivisanog ubistva. Iako još uvek mnogo toga ne znamo o tom događaju, iako ne postoji jasan odgovor na pitanje šta se zapravo desilo, jučerašnje poravnanje svih političkih frakcija stavilo je tačku na nezavršenu priču. I ta nezavršena rečenica će svoju kulminaciju pronaći u nekoj drugoj formi organizovanog nasilja.
Juče su Đinđića ožalili i njegovi protivnici i one nemirne (i nekad nepomirljive) demokratske struje, kao i mediji koji su se negativno odnosili prema njemu dok je bio živ. I oni nekad silni za koje smo govorili da ih dovode SPS i radikali, u autobusima iz unutrašnjosti, a koje sam juče sreo u podzemnom prolazu na Terazijama i koji su usput međusobno konstatovali da im „ne pada na pamet da šetaju kad se ceo autobus rastčao po Beogradu da kupuje deci patike i jakne“.
Nekadašnji neprijatelj je mirna lica polagao venac na mesto gde je Zoran Đinđić stradao, i to je (valjda) na liniji političkog nivelisanja stvarnosti.
Liberali i demokrati su juče, pomirljivo, šetali zajedno. To je lepo, svaka baba bi rekla: Oduvek je deco trebalo tako. Ako se moglo sada, zašto se nije moglo ranije? Zašto se snaga nije stavljala na jedno mesto i zašto nas danas ujedinjuje zajednički neprijatelj a ne zajednička ideja. To nije princip demokratije niti ideal slobode, to je princip nacionalizma i pokazatelj slabosti.
Nemoćni se osnažuju, moćni pokazuju srce. Dirljivo.
Porast nasilja, nezaposlenost, kršenje ljudskih prava, nepostojanje kolektivne vizije i epidemija pojedinačne apatije već trinaest godina ne pripadaju kontekstu devedesetih.
Da smo poštovali Zorana svih ovih godina kao što ga poštujemo danas, sve bi bilo drugačije, brže, bolje, sa puno grešaka, ali bi se dešavalo. Imam(o) pravo na utopiju, ali kad društvo dođe u nekakvo konkretno agregatno stanje. Ovako, život nam je ni sneg ni voda.
Tako, juče nisam mogao. Nisam mogao da sebe ubedim da je dobro da sam tamo zbog Zorana. Niti da je dobro da sam tamo zbog sebe. Posle trinaest godina davanja šanse, vreme je da se vratim sebi, jer mi drugi nisu dali ništa.
Peščanik.net, 13.03.2013.