Godine 1945. Alexandre Kojève, francuski filozof i visoki državni zvaničnik, napisao je esej „Latinska imperija: skica za francusku politiku“. Ovaj esej (u stvari dopis predsedniku privremene vlade Charles de Gaullu) toliko je aktuelan da i danas privlači veliku pažnju.
Pokazujući zadivljujuću moć predviđanja, Kojève je tvrdio da će Nemačka uskoro postati najmoćnija evropska ekonomija, a da će Francuska igrati sporednu ulogu u zapadnoj Evropi. Lucidno je predvideo kraj nacionalnih država koje su do tada davale glavni ton evropskoj istoriji. Kao što je moderna država proizašla iz sloma feudalnih političkih institucija, tako će i nacionalna država ustupiti mesto nečemu što je on nazvao „imperijama“, koje će nadilaziti nacionalne granice.
Ove imperije neće biti zasnovane, tvrdi Kojève, na apstraktnim kategorijama ravnodušnima prema istinskim kulturološkim, životnim i konfesionalnim vezama. Imperije – kao anglosaksonska (SAD i Velika Britanija) ili sovjetska – moraju biti „transnacionalni politički entiteti sačinjeni od međusobno sličnih nacija“.
U tom smislu, on je predložio da Francuska odigra vodeću ulogu u „latinskoj imperiji“, koja bi ekonomski i politički ujedinila, uz pristanak katoličke crkve čiju bi tradiciju nasledila, tri velike nacije čiji jezici vode poreklo iz latinskog jezika (Francusku, Španiju i Italiju), uz otvoren pristup za druge mediteranske nacije. Prema njemu, protestantska Nemačka, koja će uskoro postati najbogatija i najmoćnija nacija u Evropi (što je zaista i postala), neižbežno će podleći svojim vanevropskim sklonostima i okrenuti se ka anglosaksonskoj imperiji, za koju će Francuska i druge latinske nacije biti strano telo sa predodređenom ulogom perifernog satelita.
Danas, pošto je EU stvorena uz ignorisanje dubokih kulturoloških veza između nekih njenih nacija, bilo bi korisno – i neophodno – da se oživi Kojèveov predlog. Njegove prognoze su se obistinile. Današnja Evropa koja pokušava da opstane samo na ekonomskim osnovama, zaboravljajući duboke veze između načina života, kultura i konfesija, neprestano pokazuje svoje slabosti, i to posebno baš na ekonomskom planu.
Takozvano jedinstvo EU počinje da puca po šavovima i imamo priliku da vidimo šta je od njega ostalo: nametanje interesa bogate manjine siromašnoj većini. U većini slučajeva ovi interesi su u skladu sa interesima samo jedne nacije, što se u istoriji nije pokazalo kao dobro rešenje. Nije samo besmisleno zahtevati od Grka i Italijana da žive kao Nemci; čak i kada bi tako nešto bilo moguće, to bi dovelo do destrukcije njihovog kulturnog nasleđa. Politički entitet sklon ignorisanju različitih načina života je ne samo osuđen na kratko trajanje već, kako smo na primeru Evrope jasno videli, on uopšte ne može da se do kraja konstituiše.
Ako ne želimo da se Evropa dezintegriše, iako mnogi znaci ukazuju da je to sasvim moguće, moramo odmah pristupiti preformulisanju evropskog ustava (koji je za sada samo neka vrsta međudržavnog ugovora, koji nije svuda bio podnet na referendum, a tamo gde jeste, kao u Francuskoj, bio je većinski odbačen).
Treba da pokušamo da političku stvarnost preoblikujemo u nešto slično onome što Kojève naziva „latinskom imperijom“.
Libération/PressEurop, 26.03.2013.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 28.03.2013.