Osma je godina od kako su nam naprednjaci obećali poštenu i uspešnu Srbiju. Konačno su objavili plan kako će to ostvariti, na sajtu ministarstva rada, pod rubrikom „ostali dokumenti“. Nekoliko dana pre ulaska u tehnički režim (kada može vršiti samo tekuće poslove), Vlada je usvojila Akcioni plan za Poglavlje 19 koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje. Trebalo joj je „samo“ šest godina od prvog sastanka sa EU na ovu temu, sada već davne 2014. Za toliko vremena je Hrvatska završila celokupne pregovore o pristupanju Uniji. Eto, možda nije loše u vreme najsumornijih izbora od 5. oktobra 2000. uzeti u obzir i ove trivije, činjenice koje su i pozicioni i opozicioni političari vremenom napravili upravo takvim – trivijalnim. Zar smo usred aktuelnog (epidemijom ogoljenog) sloma pravnog poretka, socijalnih prava i evropske ideje mogli očekivati nešto drugo? Poboljšanje bezbednosti i zdravlja na radu, uvođenje fleksibilnih uslova rada i nove oblike odsustva za negu najbližih, dodatne evropske fondove…?
Dobro, u svemu se može naći svetla strana. To što je ovaj dokument usvojen baš sada možda govori o tome da se vlast ponovo odeva u evropsko ruho (makar ono bilo za jednokratnu upotrebu, poput zaštitnih rukavica). Svakako govori o tome da se tamo negde, u kuloarima ministarstava, krije poneki prilježni zaposleni koji i dalje gaji nadu da javni poslovi u državnom aparatu imaju smisla. Činjenica je da je i Brisel bio prilično zahtevan i inertan u ovom procesu i da je krajnji rezultat jedno (u okvirima pristupnih pregovora) prilično složeno i jedinstveno štivo.
S druge strane, što reče jedan filozof, ono što ne postoji ne bi ni trebalo da izgleda kao da postoji. Drugim rečima, kad se uđe u detalje Akcionog plana, jasno se vidi da je izguran „na mišiće“ i da iza njega ne stoji nikakva politička volja da se on i sprovede. O tome najbolje svedoče neki podaci u njemu koji su neskriveno lažni. Na primer, navodi se da će sa izmenama Zakona o radu (radi se o najvažnijoj obavezi u celom planu) biti započeto, ni manje ni više, nego u leto – 2019. Naprednjacima će i za neke druge aktivnosti biti potreban vremeplov (ne, nije u pitanju beg od dinosaurusa). Recimo, za „prijem 120 inspektora rada u radni odnos na neodređeno vreme“, počev od zime – 2018. Neke druge lažne informacije nisu toliko očigledne, pa tako podatak da se „praćenje napretka u oblasti socijalne zaštite periodično realizuje kroz Nacionalne izveštaje o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva“, koje usvaja Vlada, može zvučati i tačno i stručno. Problem je u tome što je strategija u toj oblasti istekla još 2012, pa nema o čemu ni da se izveštava, kako to zakon propisuje. Pritom, Vlada se kiti tuđim perjem, jer su pomenuti izveštaji delo projektne jedinice – Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, koju je vlast uporno pokušavala da uguši proteklih godina, umesto da je napravi delom državne uprave.
Kao i u svemu kada je reč o naprednjačkim trikovima, najveći problem je sa onima koji delu publike mogu delovati stvarno. Tu sposobnost mimikrije, prilagođavanja sopstvenom okruženju da bi se preživelo i napredovalo, stvarno bi trebalo patentirati na adresi Palmira Toljatija 5. Tako u Akcionom planu stoji da će socijalni dijalog, taj preduslov funkcionisanja demokratije u jednom društvu, biti unapređen, između ostalog, obukama menadžera u državnim preduzećima o „neophodnosti socijalnog dijaloga“. Bilo bi smešno da nije tužno i da se profil tih menadžera ne kroji upravo po ličnostima poput direktora „Pošte Srbije“ i „Krušika“. Možda neko misli da će Brisel ovo „progutati“, ali da neće, pokazuju i godišnje ocene koje daje za stanje socijalnog dijaloga, a one su redovno najgore među svim ocenama za oblasti koje pokriva Akcioni plan. Dalje, jedna od osobina ovog dokumenta je to što je Evropska komisija po prvi put insistirala na jasnom planu jačanja državne uprave, dakle, aparata koji će primeniti sve te silne standarde na koje se njime obavezujemo. I tu se, tobož, pokazuje posvećenost Vlade, ali detalji pokazuju da uopšte nije navedeno kako će biti jačani ključni delovi državne uprave, kao što su inspekcija socijalne zaštite, Nacionalna služba za zapošljavanje ili tela za korišćenje najvažnijeg fonda u ovoj oblasti – Evropskog socijalnog fonda. Još gore, negde su dati konkretni podaci, ali na lukav način: recimo, neko je imao obraza da, usred epidemije i pustoši koju je ona ostavila u sistemu socijalne zaštite (a naročito neizvesnosti o tome šta nas još čeka), stavi da će u ustanovama socijalne zaštite biti zaposleno 209 stručnih radnika – do 2025. Ko živ, ko mrtav. Primera ove mimikrije u odnosu na evropske vrednosti i stručnost ima još puno. Tako se pominje zakon o socijalnom preduzetništvu (najduže neispunjeno predizborno obećanje vladajuće garniture), ali ne i njegovo usvajanje, već samo izrada nacrta.
Džaba sve primedbe Nacionalnog konventa o EU na nacrte Akcionog plana. Manji broj njih je prihvaćen, ali suštinske nisu. Sindikati su posebno bili glasni u upozorenjima da se sa evropskim direktivama prvo mora uskladiti Zakon o radu, kao sistemski, pa tek onda posebni propisi koji se oslanjaju na njegova rešenja. Uostalom, filozofija Akcionog plana nehotice je otkrivena u formulaciji: „treba imati u vidu da socijalna politika u velikoj meri zavisi od ekonomske politike i budžetskih mogućnosti“. Drugim rečima: sve dok finansijski moćnici budu držali kasu kod nas, ucenjeni i kupljeni će glasati za nas.
Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju.
Peščanik.net, 23.06.2020.