Lazar Stojanović (1944 -2017), foto: CZKD

Lazar Stojanović (1944 -2017), foto: CZKD

U novembru prošle godine Lazar je dao intervju Branki Mihajlović za Radio Slobodna Evropa. Danas se to čita kao njegova poslednja reč, njegova oporuka, njegov oproštaj s nama. Rekao je tu šta misli o svojim filmovima, o “Plastičnom Isusu”, o “Serbian Epics” – dokumentarnom filmu posvećenom ratu u Bosni, koji je radio sa Pavelom Pavlikovskim, u kome vidimo Radovana Karadžića kako svira gusle i Edvarda Limonova kako puca iz mitraljeza po Sarajevu – i o dokumentarnom filmu o onom stravičnom ubijanju zarobljenih Bošnjaka iz Srebrenice, napravljenom od materijala koji su snimile ubice, da bi imali čime da se pohvale kad se vrate kući, pa je zato Lazar filmu dao naslov “Škorpioni – slikovnica”.

U ovom intervjuu sa Brankom, koji se, dakle, čita kao njegovo svođenje računa, Lazar je govorio i o mnogim drugim temama. Govorio je o nasleđu Šezdeset osme, o raskidu prijateljstava posle Devedeset devete, o levici danas, o mogućnosti izbijanja novih ratova na Balkanu, o religiji i ekstremizmu, o problemu iznalaženja prave alternative za kapitalizam. Govoreći o Srbiji, izneo je nadu da će Srbija prestati da živi u svojim mini imperijalnim snovima, u ratu sa svojom pošlošću.

Mnogo od ovoga što je ovde Lazar rekao je provokativno, jednima njegova mišljenja mogu da izgledaju kao suviše radikalna, drugima kao nedovoljno radikalna. Na takve reakcije nailazilo je i ranije ono što je Lazar radio i govorio. U svakom slučaju, ovaj intervju treba pročitati, jer to je sada Lazarev oproštaj s nama, njegov rastanak s nama.

Treba, na primer, primetiti da, kad je u ovom intervjuu pomenut trogodšnji zatvor na koji je zbog „Plastičnog Isusa“ osuđen, Lazar nije govorio o nepravdi, jer – kao što znaju njegovi prijatelji – za Lazara to nije bila neka neočekivana, neshvatljiva kazna, nego takoreći tačno izračunata cena slobode, koja je u ono vreme bila visoka, za mnoge previsoka, ali ne i za Lazara. Zamišljam ga kako stoji pred sudijama i kaže: Tri godine za ovaj moj film? Ok, plaćam. Nepravda, neočekivana, surova i bolna nepravda koja ga je pogodila desila se posle zatvora, i on je i u ovom intervjuu o tome govorio, setio se kako su ga, kad je izišao iz zatvora, bivši prijatelji izbegavali, prelazili na drugu stranu ulice kada bi on naišao.

Dakle, važno je znati, da Lazar Stojanović nije sebe video kao žrtvu komunizma, kao stradalnika komunizma. Sada – u komentarima na vest o njegovoj smrti – neki mediji na tome insistiraju, to naglašavaju, svode Lazara na tu stradalničku, martirsku ulogu. Međutim, treba znati da film “Plastični Isus“ nije delo antikomuniste, niti je njegov autor to postao zbog toga što ga je komunistička Jugoslavija tri godine držala u zatvoru.

Takođe je važno primetiti da zatvor od Lazara nije napravio gorkog, razočaranog čoveka, cinika, koji će isticati svoj slučaj da bi obeshrabrio svaku nadu da može biti bolje. Naprotiv, on je do kraja ostao veran idealima slobode, prosvećenosti, solidarnosti, progresa – dakle, čovek levice. Pokazao je svojim primerom da prosvećena levica nije neka kabinetska konstrukcija, nešto što odgovara samo intelektualcima koji – kako ih bije glas – žive podalje od grube stvarnosti potlačenih i izrabljivanih. Pokazao je da se za ideale levice, za slobodu neslobodnih, za prava obespravljenih može da bori, možda i bolje od drugih, čovek koji najpre pita kako si pa tek onda priča o tome kako je on, čovek koji ne viče kad govori, a kad govori, pokazuje da mu lektira nisu samo novine – dakle, čovek kakav je bio naš Lazar.

Na kraju ovog intervjua iz novembra 2016. godine on kaže: „Uradio sam sve što je trebalo, tako da je ovo sad čista zabava“. To što je usledilo sigurno nije bilo zabavno, ali nema sumnje da je naš prijatelj Lazar otišao kao srećan čovek, na kraju bogatog života. Zato mislim da naš oproštaj od njega ne treba da bude samo minut ćutanja, nego i minut aplauza.

Peščanik.net, 08.03.2017.

Srodni linkovi:

Zoran Pusić – S Lazarom u Kninu

Svetlana Slapšak – Snagom svesti protiv insekata

Mira Oklobdžija – Ima li života poslije smrti

Vladimir Gligorov – Kraj istorije

Srđan Milošević – Liberalna kritika levice ili gordost i predrasude „kraja istorije”

Vladimir Gligorov – Levica

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)