Hvala Nemačkoj – stoji velikim slovima na plakatima po stanicama metroa. Piše i ko se zahvaljuje – Više zaposlenih nego ikada pre. Onda slede aliteracije – Ekonomija. Rast. Blagostanje. Poruka koja svima treba da se ureže u pamćenje. Ako se neko pita kojoj Nemačkoj je upućena zahvalnost, ni to nije tajna. U uglu plakata je ključna oznaka, blještavi logo ministarstva ekonomije. Tako se ministar Filip Resler uzdiže do statusa hranitelja nacije.
Toliki plakati nisu besplatni. Ova kampanja je, prema informaciji iz samog ministarstva, koštala oko 300.000 evra. Dato je puno novca za jednu laž.
Naravno, nije direktna, besramna laž da je „zaposlenih više nego ikada pre“. Ali može se lagati i prećutkivanjem. Tačno je da je trenutno u Nemačkoj zaposleno 41,47 miliona ljudi – i to jeste više nego ikada pre. Ali ovaj rekord je beznačajan. Jer, iako toliki broj ljudi radi, nestao je rad koji se isplati.
Umesto toga, više ljudi radi manje, što se vidi čim sa broja zaposlenih pređemo na ukupan broj radnih sati. Onda se ispostavlja da je 2000. godine ukupan broj radnih sati iznosio 57,7 milijadi, a 2010. godine 57,43. Gde je tu napredak? Malo je preterano hvaliti se smanjenjem obima zaposlenosti za poslednjih 10 godina.
Ovaj „rekord“ ima banalno objašnjenje: pre svega, ima sve više poslova sa nepunim radnim vremenom. Da bi se došlo do ovog saznanja nije potreban nikakav istraživački rad. Treba samo pogledati godišnju statistiku, što je trebalo da učini i ministarstvo ekonomije.
Štaviše, trebalo je da ih zabrine jedna druga brojka, koju savezni zavod za statistiku redovno objavljuje: u Nemačkoj je trenutno „nedovoljno zaposleno“ 8,4 miliona ljudi, što znači da bi oni želeli da rade više. Tome treba dodati 2,9 miliona nezaposlenih, 1,2 milona onih u tihoj rezervi, kao i 2,2 miliona onih sa nepunim radnim vremenom, koji bi želeli da povećaju broj radnih sati. Posebno alarmirajući je podatak da bi čak 2,1 milona zaposlenih sa punim radnim vremenom takođe želelo da radi duže, iz čega se zaključuje da mnogo ljudi u Nemačkoj ne zarađuje dovoljno.
„Nedovoljno zaposleni“ milioni ne uklapaju se međutim u sagu o eksploziji zapošljavanja. Ministarstvo ekonomije mora znati da njegovi plakati ulepšavaju stvarnost. Ali nešto preciznije o tome u ministarstvu niko ne zna ništa. O „nedovoljnoj zaposlenisti“ se, naime, niko ne izjašnjava. Njihov predstavnik za medije samo nam je rekao da se njihov izveštaj time nije bavio.
Nije slučajno da je ministarstvo ekonomije požurilo da Nemačku proglasi rajem za zapošljavanje. Plakati „Hvala Nemačkoj“ su deo šire bajke koja se zove Hartz IV.[1] Ovaj plan je spasao saveznu republiku otvorivši sektor malih plata. Bez Agende 2010[2] nikada ne bi bilo toliko zaposlenih.
Veliku bajku ne priča samo crno-žuta koalicija (demohrišćani i liberali). Ona je takođe omiljena kod mnogih socijaldemokrata i zelenih, jer su Hartz reforme i uvedene u vreme kancelara Šredera. Teško je izboriti se sa ovim višepartijskim ulepšavanjem. Zbog toga je potrebno još jednom reći: Hartz IV je bio nepotreban i nije doneo ništa dobro. Broj radnih sati i zaposlenost nisu povećani.
Uverenje da se radna mesta stvaraju reformom tržišta rada je pogrešno. Naprotiv, time se smanjuju plate zaposlenih. Hartz reforme nisu otvorile nova radna mesta, ali su zato ograničile moć kolektivnog pregovaranja zaposlenih. Ovo se najbolje vidi kada se pogledaju realne plate: između 2000. i 2010. one su porasle za samo oko 4,4%, dok je ekonomski rast bio 9,7%. Veliki deo povećenja prihoda otišao je u ruke privrednika i akcionara.
Bogati u Nemačkoj postaju bogatiji, dok za ostale ostaje sve manje. Ovo je primećeno i van Nemačke. Nedavno je OECD (Organizacija za ekonomsku saradnjiu i razvoj) ponovo ustanovila da ni u jednoj drugoj razvijenoj zemlji ne dolazi do tako brzog raslojavanja kao u Nemačkoj.
Nemci imaju neki svoj čudan, poseban put. Ni u jednoj drugoj zemlji EU plate nisu tako sporo rasle tokom poslednjih deset godina, kao što je nedavno utvrdio u svom evropskom uporednom izveštaju Institut za makroekonomiju i istraživanje rasta (IMK).
U Nemačkoj se čak rado tvrdi da plate nije ni trebalo da rastu brže, jer bi time bio ugrožen nemački izvoz. Ovakva vrsta anksioznog nacionalizma deluje prosto bizarno u poređenju sa drugim državama izvoznicama: u Finskoj, Danskoj, Francuskoj ili Holandiji troškovi rada rasli su duplo brže nego u Nemačkoj, a ipak tamo nije došlo do sloma ekonomije. Baš suprotno, rast je bio viši nego kod nas. „Hvala Nemačkoj“ – to može da smisli samo neko ko ne vidi dalje od Nemačke.
Ekonomija, Rast, Blagostanje? Umesto ovih ulepšanih tvrdnji, naša vlada treba da se suoči sa realnošću: smanjivanje zarada na stvara poslove – već siromaštvo.
Preveo Miroslav Marković
Ulrike Herrmann, Taz, 03.01.2012.
Peščanik.net, 10.01.2012.