Ima ona čuvena fotografija Biljane Plavšić u poseti Bijeljini, snimljena u proleće 1992. Stigla je tamo ubrzo nakon što su Željko Ražnatović Arkan i njegovi Tigrovi „oslobodili“ taj bosanski grad od muslimana tako što su ih pobili. Plavšić je došla da im čestita. Kao i uvek elegantno obučena, sa svežom frizurom i na štiklama, toplo grli Arkana i ljubi ga. Morala je bukvalno da preskače leševe rasute po trotoaru.
Sudeći prema fotografiji, to joj uopšte nije smetalo.
Plavšić je sarajevska profesorka biologije, nekadašnja studentkinja zagrebačkog univerzitata, Fulbrajtov stipendista, naučnica sa brojnim objavljenim radovima, dama finih manira koja govori nekoliko stranih jezika. Kao visoko rangirana političarka tokom rata, upravo je ta dama imala običaj da ubijanje muslimana naziva „prirodnom pojavom“. Ljubeći Arkana u Bijeljini, samo je izražavala zahvalnost za dobro obavljen posao.
Sada, posle odsluženja dve trećine jedanaestogodišnje kazne u švedskom zatvoru Hinseberg, Biljana Plavšić je slobodna. Pokajavši se na prilično spektakularan način, dobila je samo jedanaest godina za zločine protiv čovečnosti. Tako je izbegla optužbu za genocid, koja bi je stajala 25 godina zatvora. Sudije Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju ozbiljno su shvatile njeno pokajanje, u nadi da će to imati uticaja na druge koji čekaju suđenje. Ličilo je to na hrabar i moralan gest osobe koja razume svoj zločin i koja – kako je rekla – želi da poštedi srpski narod kolektivne krivice priznajući sopstvenu.
Ali ispostavilo se da je njeno ponašanje daleko od moralnih ili verskih principa. Prava namera Biljane Plavšić otkrivena je proletos, u intervjuu koji je dala švedskom časopisu Vi. Cinično je objasnila da je njeno „priznanje“ bila obična iscenirana farsa. Učena profesorka finih manira svesno je lagala kako bi dobila manju kaznu. Uopšte se nije pokajala.
Ova licemerna predstava pokazuje da je ponašanje Biljane Plavšić gore od Radovana Karadžića, koga je u tom intervjuu nazvala „kukavicom“ i „mafijašem“. Neverovatno je da takva dama može da se žali na zatvorske uslove i govori kako „nijedna druga osuđenica u životu nije pročitala knjigu, a ipak nas tretiraju kao jednake“. Kao da bi zato što je obrazovana trebalo da dobije povlašćen tretman. Čovek se pita: kako to da se nije setila tih silnih pročitanih knjiga kada je davala rasističke izjave o muslimanima? Koliko god ona mislila da je fina i obrazovana, ipak je kriva za neke od najstrašnijih zločina počinjenih u Bosni tokom rata – što je čini mnogo većim kriminalcem od svih ostalih osuđenica iz zatvora Hinseberg. Ponovo se pokazuje da obrazovanje nije garancija za više moralne standarde. I Radovan Karadžić je ne samo obrazovan, već je i pesnik; kao i Eduard Limonov, koji je pucao na Sarajevo sa obližnjeg brda.
Pre nekoliko godina sam u knjizi „Oni ne bi ni mrava zgazili“ pisala o Biljani Plavšić kao pozitivnom primeru žene koja je smogla hrabrost da prizna svoja nedela počinjena tokom rata. Divila sam joj se, jer je za takav čin bilo potrebno mnogo hrabrosti i moralne čvrstine. Verovala sam da je tako očitala lekciju balkanskim beguncima poput Karadžića, Mladića i Gotovine.
Užasno sam se prevarila.
Preveo sa engleskog Ivica Pavlović
Eurozine, 23.10.2009.
Original in English
© Slavenka Drakulic
© Eurozine
Peščanik.net, 05.11.2009.