Na Koraksovoj karikaturi od 3. marta 2005. („Vreme“ br. 739) vidimo sledeći prizor: četiri lika, od kojih jedan podseća na Aleksandra Vučića, drugi na Tomislava Nikolića, treći na Ivicu Dačića, a četvrti na Vojislava Koštunicu, združenim snagama prave Sneška Belića koji, odnekud, strašno liči na Slobodana Miloševića. Ako na trenutak zanemarimo neopravdano odsustvo Borisa Tadića i Miroljuba Labusa, makar kao posmatrača koji u restaruaciji lika i dela ne učestvuju, ali ni ne pokazuju preveliku volju da ga razgrade, onda je sugestija sasvim jasna: Demokratska stranka Srbije (DSS), Srpska Radikalna stranka (SRS) i Socijalistička partija Srbije (SPS) (uz nesebičnu podršku „domaćinskih stranaka“, što se na Koraksovom komentaru ne vidi, ali se podrazumeva) iznova grade miloševićevsku tvorevinu. Drugi će posmatrač srpske političke scene na svoj način razumeti motiv iz predočene karikature. U komentaru od 18. februara 2005. Svetlana Lukić kaže: “To je nama naša borba dala da danas, 18. februara 2005. godine, svih 250 poslanika, koje mesečno plaćamo po 120.000 dinara, raspravlja o predlogu radikala i socijalista da se donese rezolucija o zaštiti Slobodana, Mirjane i Marka Miloševića. Jebem ti zemlju u kojoj Tomislav Nikolić govori o ispitu iz demokratije i ljudskih prava, Aleksandar Vučić i Milorad Vučelić naizmenično sikću da im je dosta priča o Srebrenici, sednicom postpetooktobarske Srbije predsedava Baki Anđelković, a poslanik DSS-a kaže da i Marku Miloševiću treba dati obezbeđenje, jer ne vidi u čemu je razlika između njega i Čedomira Jovanovića. Hoću da kažem, poštovani slušaoci: jebem ti zemlju u kojoj je ‘paščad puštena, a kamenje svezano’.
Više nije pitanje da li se Miloševićev režim regeneriše, već zašto se to događa, u kojoj meri i sa kakvim posledicama? Kao “umorno društvo” Srbija verovatno više nema snage za ozbiljnije rušenje okoline, ali energija koju emituju odmoreni delovi nerazgrađenog Miloševićevog paradržavnog Kartela (simbiotični spoj politike, policije i mafije, prema Nenadu Dimitrijeviću) sasvim je dovoljna za još jedan udarac koji proizvodi unutrašnje krvarenje. Prividna stabilnost srpske političke scene učinak je duboko retrogradnih procesa kojima na ruku ide ponašanje i delovanje celokupne srpske političke elite (uz značajno terciranje nacionalno osvešćene inteligencije), sa naglaskom na vladu, odnosno njenom DSS političko jezgro.
SRS, oslonac i aktivni činilac Miloševićevog paradržavnog Kartela pod kontrolom SPS-a i Jugoslovenske levice (JUL), posle kraćeg posrtanja u periodu od 23. septembra 2000. do pada Živkovićeve (Đinđićeve vlade) 2003. godine, doživljava rehabilitaciju, pri čemu se ovde ne misli na glasačko telo Radikala (glasači, na kraju, po pravilu dobiju ono što traže), već na političku i intelektualnu elitu koja Radikale amnestira za aktivnu ulogu u Kartelu. Istovremeno, iako SPS i JUL nisu kolektivno rehabilitovani, nezdravo veliki broj njihovih kadrova, a posebno oni visoki, uživaju sva građanska prava, kao da nisu bili beneficieri paradržavnog Kartela, kao da nisu učestvovali u unosnom poslu organizovanja ubica, secikesa, višeslojnih manijaka, kao da ne postoji zakon o lustraciji, kao da nikada nije postojala Komisiju za istinu i pomirenje (koja se, po samotumačenju svoga raison d’etre i svoga zadatka, pored minucioznog ispitivanja srpske istorije u poslednjih 8 hiljada godina, imala baviti poslom lustracije), ili je možda, svemu ovome uprkos, nedodirljivost koju uživaju članovi Kartela zaslužena nagrada za njihovo nezahvalno patriotsko argatovanje u vreme Organizovanog ludila.
Omniprezentni Milorad Vučelić i omnipotentni Brana Crnčević, o nekadašnjim ministrima Petru Jojiću i Aleksandru Vučiću ni da ne govorimo, u javnosti su neuporedivo prisutniji od predsednika vlade, dok njihovi nešto posustali saborci poput Milutina Bojića, recimo, uživaju u duhovnoj, a naročito materijalnoj blagodeti svoga julovskog pregalaštva. Goran Perčević, ugledni i visoki funkcioner SPS-a, čovek od Vođinog poverenja, poznat po tome što nam je objašnjavao da je baš odlično što smo pod sankcijama, sada je ugledni direktnor ugledne firme koja posluje na uglednom međunarodnom nivou. Zanimljivo bi, takođe, bilo videti šta je sa mecenom Kartela Mihaljem Kertesom (poznavaoci situacije sugerišu da je krajnje kooperativan, što bi onda bilo u redu). Miloševićevim predsednicima vlada, država i parlamenata – Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Miloš Minić recimo – i dalje neometano kroz ruke promiču značajna materijalna sredstva i usluge. Spisak je ogroman.
SPS i JUL formalno nemaju vlast, ali imaju pare, dakle moć. Medijskim prostorom haraju metastaze iz Miloševićevog vremena (PINK, BK), crkva je sve prisutnija u poslovima državnim, dok su Službe u najboljem zdravlju: regenerisana BIA se ponovo udobno ugnezdila u samo srce države (srce tame), kao ona guja na jednom od srca Muse Kesedžije i ne pada joj na pamet da se osvrne na svoju zapaženu ulogu u Kartelu jer bi onda morala da uhapsi sebe samu, što ne biva, a vojska se zacementirala i ne dolazi u obzir da se prene iz svog mastodontskog sna. Uostalom, zašto bi: možda vojska jeste izgubila sve ratove u kojima je učestvovala, možda vojnici i nemaju šta da jedu, možda nas ne može zaštiti ni od koga, ali kakve to veze ima kada su nam vojna Služba i visok oficirski kadar tako lepo zbrinuti. Kosovo, kao u najbolja miloševićevska vremena, služi kao omiljeno mesto srpskog političkog turizma, a na radost KFOR-a, Kofija Anana, domaće javnosti lojalne kome već treba i onih albanskih klinaca koji kamenuju dobro obezbeđene konvoje iz Srbije. Što šačica nesrećnih Srba u svojim rezervatima živi u uslovima iz koncentracionih logora – hiljade interno raseljenih lica sa Kosova ni da ne pominjemo – nema nikakve veze sve dok predstavnici tih nesrećnika imaju pristojne sinekurice, a Kosovo uvek dobro dođe za odvraćanje pažnje i metafzičku brigu.
Evropa i ideja Evrope nevoljno se prihvataju, taman onoliko koliko mora, a na međunarodnom planu primetno je približavanje Kini i Libiji tako da nam odsustvo Mirjane Marković više ne pada tako teško. Najpoznatija Udovica s ovih prostora predstavlja Srbiju u Beču, dok građani ovdašnji u ponižavajućim uslovima obijaju pragove ambasada pokušavajući da dođu makar do turističkih viza. Sve se češće obznanjuje da je nacija opet ugrožena poradi čega se gomilaju inteligentni predlozi o bećarskom porezu, zabrani abortusa i otcepljenju sa planete Zemlje, dok mladi ljudi bez griže savesti pokušavaju da se evakuišu iz Srbije. Spisak grozota je impozantan.
Čestitke i pozdravi
S druge strane, analitičari ideološki bliski DSS i vladi (spoj nacionalnog i demokratskog, srpskog i evropskog, patriotskog i kosmopolitskog, domaćinskog i urbang, budizma i pravoslavlja, glupog i pametnog) uporno ističu neatraktivne, ali snažne pozitivne učinke Koštuničine vlade. Srpska se politička scena čini mirnijom nego ikada: skupština bez većih trzavica proizvodi zakone, vlast se i opozicija toliko uvažavaju da ponekad nije sasvim jasno ko je na vlasti a ko u opoziciji (što, uostalom, i jeste odlika kohabitacije), afere se zataškavaju zapanjujućom brzinom i uglavnom se svi prave ludi (ubistvo gardista na Topčideru, „Knjaz Miloš“, „Jugoremedija“, „C market“, Veterinarski zavod, „Mobtel“), stranke bivšeg režima nastoje da uljude svoj govor (osim kad im se omakne, pa sevnu očnjaci, kao kod viđenijih Radikala, recimo), a sve jasnije se nazire konsenzus o pitanjima od nacionalnog interesa, ma šta to, u međuvremenu, značilo.
Negde u daljini kao da se ocrtava dugo žuđeno nacionalno jedinstvo. Ekonomska politika je, sudeći po izveštajima međunarodnih institucija, relativno uspešna, usvojen je niz važnih zakona, politička scena je stabilizovana, institucije su ojačane, vlada je počela da priznaje svoje greške – odustajanje od populističkog koncepta fiskalne politike kroz rebalans budžeta, nastavak privatizacije, saradnja sa haškim tribunalom – dok se veština njenog (Koštuničinog) opstajanja, uprkos neverovatnim pritiscima (sic!), tumači aktiviranjem interesa onih od kojih vlada zavisi. S obzirom na sve to, DSS bi morao da iskoristi svoj širok koalicioni potencijal. U ovim blagim formulama, međutim, prepoznaje se upravo ono što kritičari vlade ističu: obnavljanje Miloševićevog režima na mala vrata.
“Aktiviranje interesa” znači uvažavanje zahteva stranaka bivšeg režima, a možemo samo pretpostaviti kakve je zahteve u stanju da ispostavi Ivica Dačić, recimo. Istini za volju, u slučaju izbora u ovom bi se trenutku SPS grčevito borio za parlamentarni cenzus, tako da mu izbori nikako nisu u interesu, pa ni njegovi zahtevi ne smeju biti odveć ekscentrični, što u izvesnom smislu potvrđuje i budistički mir sa kojim socijalisti srpske heroje ispraćaju u Hag. “Širok koalicioni potencijal”, pak, znači to isto plus mogućnost koalicije DSS i Radikala, dok je govor o neverovatnim pritiscima na vladu manevar za odvraćanje pažnje sa prve dve stavke. Ovome bi još valjalo dodati da je Koštuničina vlada, odnosno njeno političko DSS jezgro, izgubilo barem osam meseci u prevazilaženju frustracija iz doba vladavine DOS-a, odnosno najzad je zaustavljena besramne kampanje protiv DOS-ove vlade i učinaka njene vladavine (neprijatno je nastavljati ono što je DOS započeo, a ovamo ga ganjati kao lisicu), pritisak na sudstvo je ublažen, a “dvosmerna saradnja sa Hagom” se, uprkos odlučnoj antihaškoj retorici s početka mandata, naglo rascvetala u vidu učestale dvosmerne predaje haških optuženika.
Čak i ako odustanemo od ironije i uzmemo u obzir da je tranzicija mučan period u kojem se već po postavci stvari ne može napredovati previše brzo, u ovakvoj raspodeli karata, jednostavno, nešto ne valja: kako je moguće da sve što bi zaličilo na dosledno i autentično zastupanje određenog korpusa vrednosti – ne želim ništa da imam sa ubicama, njihovim jatacima, organizatorima i simpatizerima, sa pljačkašima, budalama, fašistima, šovinistima i nacionalistima – bude smatrano ekstremnim i kao ekstremno na meti razigranog intelektualno-političkog mejnstrima? Kako je moguće da se suprotstavljanje ekstremnoj desnici smatra ekstremnim, dok se pozicija lažnog centra koju nepokolebljivo zaposeda DSS, drži pomiriteljskom, državotvornom i valjda odgovornom?
Slobodni radikali, radikalizam i radikalizacija
Slobodni radikali su visoko reaktivni i nestabilni atomi (ili grupe atoma) koji se, usled stresa, metaboličkih procesa, ili pod dejstvom okoline, oksidacijom izdvajaju iz kiseonika (postaju, dakle, slobodni), napadaju zaštitne membrane ćelija i genetski materijal i prave veliku, ponekad nepopravljivu štetu. Protiv slobodnih radikala koriste se antioksidansi (poput vitamina C, na primer). Antioksidansi snižavaju energiju slobodnih radikala, sprečavaju njihovo nastajanje, ili prekidaju lančanu reakciju oksidacije. Drugim rečima, onemogućavaju radikalima da se oslobode i po organizmu vršljaju po svojoj volji.
Iskustvo paradržavnog Kartela pokazalo je da su Radikali najniže padali kada su bili pripuštani vlasti – pa bi se vlast mogla razumeti nekom vrstom antioksidansa za Radikale – odnosno bujali su kada su bili slobodni (premda su i kao slobodni uvek na neki način bili privezani za sam vrh Kartela). Radikali, zapravo, nikada nisu imali išta drugo da ponude do svoje zloćudne populističke demagogije (ne računajući, naravno, specijane usluge o kojima Prvi Radikal polaže račun u onoj holandskoj banji), pa kada je s pozicija vlasti trebalo nešto raditi nisu uspevali ništa da ponude do svoje zamorne i isprazne priče, uz značajnu usputnu štetu. Iz ovoga bi, sada, valjalo zaključiti da bi se Radikali dali pacifikovati uvlačenjem na politički teren i privezivanjem za odgovornost. Pretpostavka je da bi ih ulazak u civilizaciju primirio i da bi šteta koju inače po definicije prave, u tom slučaju bila manja. No, na našem se političkom tlu događa neobično proklizavanje: umesto da Radikale privuče sebi, blok sa demokratskim predzankom zapravo klizi ka Radikalima.
Na području dnevno-političke borbe odsustvo pritiska na vladu tumači se kao izraz nemoći Demokratske stranke i Radikala da ozbiljnije poljuljaju vladu (što je tačno). Utoliko je njihova opoziciona delatnost rutinska i ne preterano angažovana, što se, s vremena na vreme, graniči sa skandalom: umesto da pritiska vladu za nečuvene brljotin – dovoljno je pomenuti zataškavanje ubistva vojnika u topčiderskoj kasarni – opozicija gleda svoja posla. Što se, međutim, Radikala tiče, oni lagano skupljaju poene, strpljivo čekaju, rutinski se oglašavaju i, zapravo, nemaju prevelikih razloga za nezadovoljstva jer vlada radi ono što se mora raditi – preganja se s Hagom, recimo, i priprema najbolniju od svih stvari tranzicije: demontiranje javnih preduzeća – dok Radikali u svom zloćudnom populističkom maniru grme protiv toga iako je čak i Koštunicina vlada shvatila da tu nije reč ni o kakvom izboru, već nužnosti. (Ovde se, dabome, ne sme zanemariti ni terciranje najdomaćinskije od svih stranaka, one Karićeve, jedine koja po količini demagogije uspeva da nadmaši Radikale.) Svejedno, njihovo će glasanje uvek naići na uho spremno da čuje zov divljine.
Demokratska stranka je već teži problem. Posle hrabrog nastupa u predsedničkoj kampanji, i odlučne marginalizacije „tvrdog jezgra“ stranke, Boris Tadić je skliznuo u bezličnost, ispraznu retoriku, apstraktnu državotvornost i pun je iskrenog razumevanja za stvari crkvene, što ne samo da briše učinak njegovih prethodnih odlučnih poteza, nego ozbiljno nagriza građanski imidž DS (nije na odmet pomenuti ni Konvenciju DS-a sa sve frulama i pevanjem, gde je za svakog bilo po nešto, kao u onoj reklami). Odjednom je na političkoj sceni došlo do naglog zgušnjavanja na strani vlasti, dok se opozicioni prostor opasno razredio: manje više svi su vlast, ali i nisu, dok su jedina opozicija, zapravo, Radikali. Radikali su opet slobodni.
Stvar je, međutim, još ozbiljnija.
Relativni mir na površini političke scene sugeriše i mir u ideološkim dubinama. Ako su Radikali na političkom polju slobodni, što znači da im je prostor za pravljenje štete nesebično prepušten, na ideološkoj ravni dolazi do neke vrste konsenzusa. Naime, danas (kao ni pre 15, 20 godina, uostalom) verovatno da ne postoji pogubnija politička ideje od ideje nacionalnog jedinstva, dakle ideje koja lagano ponovo dolazi na dnevni red kao poželjni oblik zajedništva. Dovoljno je podsetiti da je trenutak kada je Srbija dostigla željeni stepen nacionalnog jedinstva, pod ujediniteljskim plamenom Miloševićeve zvezde, bio trenutak njenog najdubljeg pada. Sve posle toga bilo je samo odmotavanje onoga što se već dogodilo. Istina mita o nacionalnom jedinstvu bio je Miloševićev paradržavni Kartel. U ovom trenutku, međutim, proplamsaji iste te ideje postaju sve uočljiviji, a nikad neumrli delovi Kartela osećaju kako krv ponovo počinje da im kola po telu (u smislu: da li su Službe ikada otkazale svoje poslove iz vremena kada su činile srce Kartela?).
Ta anahrona, mrtva ideja o naciji kao formi zajedničkog života, svoj poslednji uistinu veliki podvig odigrala je u Drugom svetskom ratu, a njeni galvanizjući trzaji razorili su Jugoslaviju i Sovjetski Savez. To, međutim, ne znači da ta ideja ne može biti delatna. Ako je već pokazala koliko dobro može da posluži kao alibi za najjezivije poduhvate u rasponu od masovnih ubistava do besomučne pljačke, ako ona, zapravo, i nije ništa drugo do to, mit o onoj vrsti zajedništva koji prezire sve civilizacijske skrupule, zašto bismo je se tako lako odricali? Restaurirati tu ideju u jednom društvu koje još nije shvatilo da je doživelo strahovit poraz na svakom zamislivom području, od vojnog, preko kulturnog, do civilizacijskog rasapa, u najmanju ruku je neodgovorno, a svakako opasno. Jer, ako se pod plaštom nacionalnog jedinstva rehabilutuju ubice i manijaci, ako se pljačkaši promovišu kao ugledni članovi zajednice (po formuli: možda jeste ubica, pljaškaš i manijak, ali je naš: videti pod „Arkan“, recimo) i ako se sve to smatra politički nužnim, pošto, kao što je poznato, niko se nikada nije oslobodio korova na zadovoljavajući način, pa nećemo ni mi, zato bolje ćuti, trpi i plivaj, dok se stvari ne slegnu, zemlja ne upije krv, a deca pljačkaša ne odrastu u ugledne i bogate članove zajednice, strpimo se, ne talasajmo, nacionalno se ujedinjujmo, ljubimo ruke popovima, šaljimo decu na veronauku i u specijalne jedinice, a Đavo će, već, kao grdno zlopamtilo, kad-tad doći po svoje.
Tekst nije objavljen zbog ružnih reči i izraza
Peščanik.net, 04.01.2008.