Početkom devedesetih, oni koji su ostvarenju sumanute vizije o bitkama drugim sredstvima umakli bežeći na jug, pričali su svojima u Beogradu legendu o Zelenoj liniji na Kipru: graničnoj zoni koja je u poslednji čas razdvojila dve etničke grupe na ivici rata. Čitav kvart u podeljenom gradu Nikoziji, tvrdili su, ostao je neka vrsta mirovnog spomenika na otvorenom, gde se i danas mogu videti kuhinje i spavaće sobe onakve kakve su bile kada su ih vlasnici napustili pre više decenija.
Suočeni sa izborom da se upuste u krvavi sukob za teritorije, ljudi su se pokupili i otišli.
Bila je to priča u koju su verovali samo naivni: na Kipru je bilo rata, doduše kratkog, i zločina na obe strane, doduše ne tako brojnih kao u bivšoj Jugoslaviji. Ozbiljniji okršaj u to vreme je bio suviše rizičan za hladnoratovsku podelu sveta pa su neprijatelji sa Kipra silom razdvojeni. Lokalni centar za nestale i dan danas traga za telima oko 2000 kiparskih Grka i Turaka čija je sudbina ostala nepoznata ravno četrdeset godina.
Bez obzira na kontekst i stvarne događaje u kiparskom sukobu, legenda o ulici Ledra u Nikoziji pronosila se kao dokaz iracionalnog preokreta koji za tren oka može zaustaviti logiku rata – čak i pošto se pokazalo da su njeno ostvarenje živeli samo oni koji su se devedesetih pokupili i otišli iz Beograda, logističkog centra razaranja. Srbija je poziv na mir smatrala nacionalnom izdajom.
Rat za teritorije na kojima se preklapaju različiti imperijalni interesi a koji se poslednjih meseci ubrzano razvija u Ukrajini, beogradska štampa prati s jednakim uzbuđenjem s kojim je slavila makabr u bivšoj Jugoslaviji. Istovetne su i teze na kojima se gradi medijski argument za rat: sukob provociraju tradicionalni neprijatelji Rusa – Ukrajinci i Zapadne sile – iz mračnih, ovozemaljskih interesa. Pravda je na strani Rusije, u ulozi branitelja nevinih i zastupnika istine, odakle crpi i neokaljano pravo da na političke odluke uzvraća oružjem.
Ova metafizička distribucija pravde proteže se i na Balkan – odred tromih gardista cara Lazara koji je na Krimu branio nebeske kote, ispraćen je uz priziv pravoslavne solidarnosti. Sa druge strane, vesti o crnogorskim sankcijama protiv Moskve i hrvatskim dobrovoljcima na strani Ukrajinaca, srbijanski mediji arogantno obrađuju kao nastavak bitke za interpretaciju „geopolitičkih“ uzroka i posledica raspada Jugoslavije, uz fantomski osećaj da Srbija na neki način učestvuje u Putinovom trijumfu.
Beograd ne krije zavist dok prati propagandni rat Moskve protiv Zapada i međunarodnih organizacija, slaveći nemoć liberalne demokratije pred silom razvijene despotije. Portal ruskog magazina Vedomosti preneo je da je Putin krajem aprila tajnim ukazom odlikovao više od 300 medijskih radnika za „profesionalizam i objektivnost u izveštavanju o događajima u Republici Krim“. Ordenje raznog oblika i ranga dobili su novinari, urednici, direktori, voditelji, montažeri i reditelji a priznanja za zasluge više su od simboličkih – podrazumevaju status veterana rada, što je značajan multiplikator pri obračunu prihoda, kao i druge privilegije među kojima je i amnestija za određene prekršaje i zloupotrebe, tvrde Vedomosti.
I ovdašnja štampa nada se nekoj nagradi dok prepričava reportaže zvanične ruske propagande, prateći „razvoj događaja“ kroz besmislene toponime istočne Ukrajine. Proruski separatisti nazivaju se „federalistima“ dok se na ukrajinskoj strani raskrinkavaju fašistički planovi. Mirovne inicijative i pozivi na pregovore denunciraju se kao petokolonaška zaseda.
Secesija Krima i gotovo izvesno otcepljenje oblasti Donbas na referendumu zakazanom za 11. maj, Srbiji su posebno interesantni kao retroaktivna podrška za „balvan revoluciju“ u Kninu i nizu drugih oblasti sa većinskim srpskim stanovništvom u Hrvatskoj i BiH koje je Beograd devedesetih branio od istorije – ali i kao mogući scenario za buduću intervenciju na Kosovu koje će jednog dana, kada se steknu povoljni uslovi, poput crnomorskog poluostrva biti vraćeno u okrilje matice.
Desničarska inteligencija izvodi naoko nemogući salto u pokušaju da sačuva ove paralele; u intervjuu za RT lokalni srbijanski analitičar izjaviće da je ponašanje Evrope i Amerike u Ukrajini identično njihovim postupcima u bivšoj Jugoslaviji – osim što je potpuno različito. Kod nas su podsticali separatizam i protivili se intervenciji centralnih vlasti, a sad huškaju Kijev da oružjem sprečava otcepljenje proruskih oblasti. Naravno, ono što sluđeni Beograd vidi kao istovetno jeste „huškanje na građanski rat“ koji je i u Jugoslaviji započet ne odlukama beogradskih vlasti već voljom stranih sila i antisrpskih zaverenika, sve do ničim izazvanog bombardovanja 1999. i otimanja Kosova.
Takav epilog ovog puta će izostati jer rat sa Rusijom jednostavno nije moguć. Ne zato što se Moskva vratila na globalnu scenu kao ozbiljna sila koja svoje interese sprovodi bez pitanja, već zato što poseduje suviše nuklearnog oružja u svetu sa premalo atomskih skloništa. Potpuno je svejedno da li se, posle propalih G7 i G20 verzija, taj svet obreo u poretku u kojem je, kako smatra američki analitičar Ijan Bremer, broj zemalja koje bitno utiču na globalnu politiku sveden na nulu.
Užasan je to argument za povlačenje zelene linije među neprijateljima. Bez obzira na kontekst i konačni ishod, kuće uz neku buduću granicu između Ukrajinaca i Rusa biće prazne jer su se pred izborom krvavog sukoba ljudi pokupili i krenuli u rat. Legende o miru suviše su naivne.
Peščanik.net, 06.05.2014.
Srodni link: John Oliver interviews journalist Simon Ostrovsky who was held captive in Ukraine