Lekin Kongres

Trebalo je strpeti se celo tuce godina da jedna simbolička veza, tako važna za noviju političku istoriju Srbije, bude nekako “ozvaničena”, makar i kroz javni, demonstrativni akt anonimnog manifestanta. Radi se, naime, o detalju koji je uočio reporterski dvojac “Danasa” (od 18. 2. 2000) muvajući se u onoj živopisnoj masi likova dovedenih pred Centar “Sava” da pozdrave Četvrti kongres SPS-a: “uz mnoštvo postera predsednika SRJ ‘šeta se’ i jedan antikvarni portret Aleksandra Rankovića”.

Otkud Drug Marko u ovako visokom društvu, skoro dve decenije nakon vlastite smrti, a tri i po decenije od svog političkog upokojenja? Stvar može na prvi pogled izgledati bizarno, ali ona to nipošto nije; zapravo, ponosni vlasnik tog portreta učinio je sjajan, politički u potpunosti osvešćen gest prošetavši fotografiju svog ljubimca pred Centrom “Sava”: unutra, za govornicom, nadimao se od vlastite (za obične smrtnike neizdržive!) istorijske veličine i od pravedničkog besa na ostatak planete upravo simbolički naslednik Druga Leke! I hvala Bogu da se neko konačno odvažio da tu “tajnu vezu” učini – doslovno! – transparentnom.

Aleksandar Ranković stajao je preko dve decenije na čelu jugoslovenske komunističke tajne policije (od milošte “Udbe”), kao Prvi Kerber Sistema, bezgranično odan Vođi i Partiji; u njegovo vreme, titoistički komunizam je bio toliko “tvrd” da ste o njega mogli razbiti zube samo ako ispričate kakav “bogohulan” vic u staničnom bifeu, a kamoli ako učinite nešto još strašnije: to što vas, recimo, nisu višekratno streljali jer se nekome učinilo da ste mrko pogledali obavezan Maršalov portret mogli ste smatrati čistom, ničim izazvanom milošću Partije. Zajedno sa svojim kompanjonom Krcunom, Ranković je bio strah i trepet od Triglava do Vardara, sinonim za totalitarnu represiju, Stub Poretka kakav se samo poželeti mogao. Represija je svugde bila užasna (uglavnom tek kao sveprisutna pretnja, naravno), ali na Kosovu je za Rankovićevog vakta ona imala “kvalitet više”: moglo bi se reći da je ta pokrajina proživela dve decenije u permanentnom vanrednom stanju, što škripuće kosti tamošnjih Albanaca nikada neće zaboraviti. A onda je 1966. Ranković smenjen u nikada ozbiljno rasvetljenoj aferi navodnog prisluškivanja Tita; UDBA je temeljito reorganizovana, dizgine su malo popustile, a Ranković je ostao da krcka svoje gorke penzionerske dane u Dubrovniku, uzalud lupajući glavu gde je, zaboga, pogrešio.

Samim danom smenjivanja, počela je druga, simbolička politička karijera Druga Leke; kako su sećanja na pendrek-divote njegovog vremena bledela, tako je rastao mit o Srbinu Leki čiji je jedini greh bio u tome što je “štitio srpske interese” pred “austrougarskim kaplarom” i kompanijom, i što je Šiptare knutom držao u pokornosti, tj. na njihovom pravom mestu. U kafanskoj parapolitičkoj kontrakulturi sedamdesetih i osamdesetih, Drug Marko je postao simbol ranjenog Nacionalnog Ponosa, odvažan Naš Čovek kojem onaj bandoglavi Hrvat nije dao da se razmaše, da pobije govna i gotova stvar… Sećam se da sam, još u nežnoj tinejdžerskoj dobi, znao da se posvađam sa pola moje šire familije koja je, obitavajući po čemernim srbijanskim palankama, sve više inficirana panikom od “brzokotećih Šiptara koji-će-nas-preplaviti” (!), u svojoj kukavnoj političkoj imaginaciji zazivala trijumfalni, oslobodilački povratak Rankovićeve čizme… Naše žučne, jalove višečasovne rasprave obično bi se završavale mojim suptilnim filozofskim zaključkom “jebo vas Ranković”, na šta bi mi bivalo besno odgovarano “jebo te Đilas” (gde je, dakako, ovaj potonji figurirao tek kao strašilo-simbol “anacionalnog”, liberalnog otpora komunizmu kao sistemu, a ne tek njegovim “devijacijama”…). A onda je 1982. Drug Leka preminuo, a njegova se sahrana na Novom groblju pretvorila u prvorazrednu političku manifestaciju-bez-reči, uz prisustvo bar 10.000-20.000 ožalošćenih, politički definitivno obudovelih Srbalja…

Upravo su oni podložni toj vrsti parapolitičke mitologije, aktivni i rezervni (mentalni) rankovićevci, nakon grozničave višegodišnje potrage za Mesijom, konačno 1987/8. ugledali Spasitelja u liku Slobodana Miloševića; ono što ih je povezalo je isti korpus vrednosti, zajednički izvori političke imaginacije: Milošević se nametnuo kao pravi komunista srpskog kova, čovek kojem ne pada na pamet da dira u Sistem – naprotiv, restauriraće njegove najgore osobine – nego će samo da ga iskoristi za “srpske” ciljeve, ispravljajući “neravnotežu” iz brionske Jugoslavije (omiljeni termin Dobrice Ćosića, jednog od najvažnijih javnih “promicatelja” krcun-rankovićevskog paramitološkog šunda). Baš to je Milošević i (u)radio: permanentno vanredno stanje na Kosovu, organizovani masovni kretenizam zvan “narodno jedinstvo” u Srbiji, detinjasta narcisoidna nabusitost sproću svih drugih (oduševljena, prekonoć zaljubljena Palanka je trijumfovala: “Niki nam, more, ništa ne može, će ih pojedemo za doručak!”). Mizerni srbijanski Večiti Malograđanin proživeo je pozne osamdesete i rane devedesete u stanju serijskog nacionalnog orgazma; valjda je zato danas tako bezvoljan: orgazam (bar muški) ‘oće baš da umrtvi čoveka.

Kao što je poznato, ni vajna “srpska elita” nije se pokazala ništa bolje. Ovih dana Dušan Kovačević (Glas javnosti od 22. II) ponavlja svoju omiljenu tezu kako je Milošević “u početku” imao podršku 99 odsto Srba, a sve zato što se mnogima – pa i njemu i njegovim disidentskim drugovima – učinilo da “on zapravo raščišćava s komunizmom, da će on kao mlad, praktičan, egzaktan čovek koji je video sveta uneti neke nove modele u funkcionisanje Srbije kao države”. Ovde treba nedvosmisleno ustati u odbranu u ovoj stvari savršeno nedužnog Miloševića: nikoga on nije prevario nego je samo nesvesno poslužio kao “medijum” za “učitavanje” političkih fantazama frustrirane “patriotske” inteligencije koja mu je pripisivala osobine i namere kakve on baš ničim i baš nikada nije iskazao. Naprotiv, cela ekipa koja je izvela unutarpartijski puč na famoznoj Osmoj sednici bila je sastavljena od najtvrdokornijih komunističkih čvrstorukaša, u duši sovjetčika, proučavatelja specijalnog rata i sličnih umotvorina; sve što su oni mogli da ponude kao “alternativu” je više istoga (pa još sa nacionalnim prelivom!), i upravo to su i učinili. I to je već 1987. bilo isto toliko jasno koliko i 2000 – pod uslovom da ste bili mentalno neinficirani. Ako je toj banalnoj cirkuskoj predstavi za trenutak naseo i veliki srpski dramatičar, čovek koji je toliko znao o totalitarnom umu, onda je tim jasnije u kakvom je jadnom mentalnom stanju bila ova dezorijentisana nacija. Kakva osveta likova: za trenutak, i kovačevići su bili čvorovići…

“Patriotski” Miloševićevi protivnici posle su, “razočarani”, čak skovali onaj glupi pesmičuljak “Branković je ustao iz groba, sad se zove Milošević Sloba” (“izd’o Krajinu”, “izd’o Kosovo” i sl.). Nacionalisti, po običaju, tvrdi na ušima i meki na pameti, ništa nisu shvatili: Ranković, bre, Ranković!

 
Urbani Bušmani, Biblioteka XX vek, 2001.

Peščanik.net, 01.10.2007.