Čitam u vestima: „Prema prognozama skeptičara, u Moskvi i Podmoskovlju se u toku dana očekuje vazduh do minus 4 stepena Celzijusa“. I mislim: dobro, to što se „vazduh očekuje“ još nekako i da razumem. U kratkim vestima se tako nešto može sresti na svakom koraku. Ali skeptičari!? Šta oni tu rade? I ako nam skeptičari prognoziraju tako, šta li nam obećavaju optimisti? Ponovo se vratih na istu vest i u drugom čitanju, naravno, vidim da su skeptičari u stvari sinoptičari, mada, ako se uzme u obzir moj rezistentni animozitet prema stepenima koji nose predznak minus, meni se prva varijanta učinila više opravdanom. Mrzim minuse. I što je minus veći, to je moja mržnja veća. A kao što znamo, mržnja zaslepljuje.
Otuda i lapsusi, i oni kod raznih ljudi bivaju različiti. Uostalom to je već odavno poznato.
Isto važi i za štamparske greške. Jednom mi je prilikom moj poznanik, novinar kojeg već dugo vremena interesuju vojne teme, pokazao primerak nekog vojnog časopisa čiji je naziv (više ne mogu da se setim, ali nek bude recimo „Ruski vitez“) bio naštampan bogato ukrašenim slovima u stilu slovenske ornamentike. Opšta tendencija i sadržaj ovog (prema rečima mog poznanika) bisera u njegovoj kolekciji, više su se nego podudarali sa nametljivo nakićenim stilom kojim je bio odštampan njegov naziv. Na naslovnoj strani primerka kojeg smo držali u rukama, redakcija je srdačno čestitala svojim čitaocima praznik „Svete Torjice“. Ova „Torjica“ su takođe bili ispisaniani izuvijanim ćiriličnim pismom jednako kitnjaste ornamentike. Mislim da je pred nama bio slučaj zbog koga nije trebalo ometati starog bečkog mudraca, već davno počivšeg u svom večnom miru.(Sigmund Frojd – prim prev.) I bez toga je sve bilo jasno.
Iz nekog meni nepoznatog razloga, mnogi smatraju da je ovako stilizovana ornamentika nesumnjivi znak nečeg duboko ruskog, mada nam je ovaj tip slova, kao uostalom i svi ostali tipovi ćiriličnog pisma, takođe došao iz inostranstva. Uzgred da kažem, nacisti su obožavali staru goticu i njome su se koristili s takvom strašću da to pismo i danas kod savremenih Nemaca izaziva zloslutne asociacije. To onako uzgred.
Sećam se da sam jednom davno, pre mnogo godina, bio pozvan na jednu od onih velikih svečanih i besmislenih gozbi. Bila je to nečija svadba, a ta vrsta zabave podrazumeva da ćete za jednom stolom sedeti u veoma šarenom i nepredvidivo raznolikom društvu. S nama se gostio i mladi simpatični Bugarin, mladoženjin kolega s fakulteta. U jednom trenutku, usred veselog pira, odjednom je odnekle iznikao već neizbežni rođak iz provincije, gost kojeg „ne bi bilo u redu ne pozvati“, privukao je svoju stolicu bliže Bugarinu i seo. Rođak je nalio čašu prvo sebi, pa onda gostu iz inostranstva i energično se prihvatio posla zbližavanja dva bratska naroda. „Pa mi smo braća! – iskreno i ushićeno je uzvikivao on – Mi smo Sloveni!“ Bugarin se učtivo i ljubazno saglašavao. A i zašto ne bi. Nema razloga protiviti se očiglednim činjenicama. „Mi imamo mnogo toga zajedničkog – nastavio je rođak s druženjem. – Čak smo vam dali i naša ruska slova“.
Tu naš dobroćudni gost iz Bugarske naglo prestade da blagonaklono klima glavom, pridiže se od stola, okrete se prema sagovorniku i visoko podignutih obrva i široko raširenih nozdrva, skoro urlajući povika: „Štaaa!? Ko je kome dao slova?“ Polupijani, no miroljubivi rođak, zbunjeno je uvukao glavu među ramena i da bi izbegao međunarodni konflikt širih razmera, smušeno je promrmljao kako Bugari imaju odlični duvan, a kao materjalni dokaz za ovu tvrdnju, brzo je iz džepa izvadio kutiju cigareta „BT“.
Slovensku ornamentiku, i to zlatnu, ugledao sam prošlog leta i na grudima nekog plavokosog junoše, ležerno zavaljenog naspram mene na sedište prigradskog šinobusa. Na sebi je imao crnu majicu na kojoj je raskošno kudravim slovima bilo napisano: „Ja sam Rus“ (Я русский).
Učinilo mi se da je informaciono prostranstvo za interpretaciju jedne ovakve poruke isuviše široko. Jer mnogo je manje informativno razglašavati svoju ruskost u prestonici Ruske države nego, na primer u džunglama sliva reke Amazon. Budući da je bilo jako teško zamisliti da će neko za ovog mladića reći da je Kinez ili čak Italijan, poruka ispisana na njegovoj majici bila je ne samo „manje informativna“, nego je prosto bila lišena bilo kakvog informativnog naboja.
Demonstriranje svoje pripadnosti većini ne predstavlja baš neku pažnje vrednu informaciju. Manjini – da. Recimo, u 30-im i 40-im godinama prošlog veka, neki stanovnici nekih evropskih zemalja na grudima su nosili šestokrake zvezde obojene u žuto. Kačili su ih sebi na odeću ne sasvim dobrovoljno i jedno je sasvim sigurno: ta je poruka bila više nego informativna. Do bola, što bi se reklo.
Sve ovo važi ako razmišljamo u kategorijama teorije informacija. Ali u datom istorijsko-geografskom kontekstu, natpis na majici mog slučajnog saputnika nagoveštavao je nekakvu drugačiju, kako to vole da kažu književni kritičari, premisu. Koju zapravo? Gordost? Samoponiženje? Opomenu? Prikrivenu pretnju?
Imajući u vidu da se moj drugi saputnik, suvonjavi starčić srednjeazijske spoljašnosti, sve vreme nervozno vrpoljio i veoma zainteresovano piljio kroz prozor voza iz koga se (to tvrdim sigurno) ništa zanimljivo nije moglo videti, poslednju od navedenih premisa ni u kom slučaju ne bih isključio.
Ili možda taj „Ja sam Rus“ ima razne majice, a ova mu je slučajno prva pala pod ruku kada se tog jutra oblačio za put. I šta sve danas ne pišu po našim majicama, torbama ili pantalonama. Nedavno su mi, na primer, poklonili majicu na kojoj piše Texas. Ja je ponekad nosim, mada u toj državi nikada u životu nisam bio, niti se specijalno za nju u bilo kom smislu zalažem. Zato kažem, sve je moguće.
Razmišljajući o svemu ovome, prosto nisam mogao da izbegnem a da se ne setim jednog mog daljeg poznanika, koji je svoju izrazito semitsku fizionomiju veselo sjedinio sa svojim čudnim prezimenom Jaruski (Ярусский). Njegovo se prezime izgovara s akcentom na prvom slogu, ali u pisanom obliku, ono se razume isto kao i natpis na majici mog saputnika, mada, koliko znam, nikada nije bilo napisano slovenskim ukrasnim slovima. I sigurno ne zlatnim. Opet se vratismo na „Svetu Torjicu“.
Oj, kuda mi to zapucasmo!? Lapsusi, omaške, štamparske greške, slovenska ornamentika, letnji šinobus… A sve je počelo od toga što mi se javila prosto ljudska potreba da vam se požalim na to da zima nikako da prođe, i da sad već jako želim da dođe proleće. Užasno silno želim da već jednom dođe to proleće! A prema prognozama skeptičara-sinoptičara „očekuje“ se samo „vazduh“. Pa dobro, očekuje se. A i kako bi bez njega, mislim bez vazduha?
Grani.ru, 25.03.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 24.04.2010.