Barak Obama: Smelost nade
Intercomerc, Beograd 2008.
Odlomci iz Prologa
Prošlo je skoro deset godina od kako sam se prvi put kandidovao za političku funkciju. Tada sam imao trideset pet godina, pravni fakultet sam završio četiri godine ranije, bio sam upravo oženjen i, jednom rečju, nestrpljiv da počnem da živim. U skupštini Ilinoisa jedno mesto je ostalo upražnjeno, pa mi je nekoliko prijatelja predložilo da se kandidujem, verujući da me iskustvo u zastupanju ljudskih prava i kontakti koje sam ostvario u periodu kada sam se bavio društvenim radom, čine podobnim kandidatom.
Nakon što sam se posavetovao sa suprugom, istakao sam kandidaturu i počeo da radim ono što radi svako ko se prvi put kandiduje: obraćao sam se svakome ko je hteo da me sluša. Posećivao sam zborove građana i crkvene klubove, kozmetičke salone i berbernice. Kad god bih video dvoje ljudi na ćošku, prešao bih ulicu kako bih im uručio promotivni materijal. Gde god sam se obreo, dočekala bi me ista dva pitanja: „Ko ti dade to čudno ime?“ A nakon toga bi usledilo: „Deluješ kao fin momak. Šta ti treba da se upuštaš u pršljavštinu politike?“
Svake godine vam se čini da sve bolje upoznajete svoje slabosti i negativne navike u razmišljanju, čije korene možete tražiti u genetici ili okruženju i koje će se vremenom samo pogoršavati, kao što bol u leđima s godinama postaje sve jači. U mom slučaju, ispostavilo se da je jedna od tih mana hronični nemir – nesposobnost da, bez obzira na to koliko dobro stvari napreduju, uživam u blagoslovima koji su me okruživali. Taj je problem karakterističan za savremeno doba i, verujem, urođen svim Amerikancima, a najčešće se ispoljava u politici.
Još uvek je nepoznato da li politika podstiče tu osobinu ili samo privlači one koji je poseduju. Neko je rekao da svaki čovek provede život ili trudeći se da opravda očekivanja svog oca, ili pokušavajući da ispravi njegove greške. Čini mi se da ta misao dovoljno dobro objašnjava uzrok mog problema. U svakom slučaju, upravo je taj nemir za posledicu imao moju odluku da se u izbornom ciklusu 2000. godine kandidujem za Kongres, iako je tadašnji kongresmen iz mog okruga bio kolega iz Demokratske partije.
Bila je to jedna prilično nepromišljena odluka i moj poraz je bio strašan – jedan od onih teških trenutaka kada čovek shvati da život ne mora da ide onako kako je on planirao. Godinu i po dana kasnije, pošto su ožiljci već dovoljno zacelili, bio sam na ručku sa medijskim savetnikom koji me je već neko vreme nagovarao da se kandidujem za državnu funkciju. Desilo se tako da je ručak bio zakazan za drugu polovinu septembra 2001.
„Pretpostavljam da ti je jasno da se politička dinamika promenila“, rekao mi je između dva zalogaja salate.
„Kako to misliš?“ upitao sam, i sam znajući odgovor. Obojica smo pogledali novine koje su bile na njegovoj strani stola. Na prvoj strani bio je Osama bin Laden.
“Gadno, zar ne?”, rekao je, odmahujući glavom. „Baš maler. Ime sada ne možeš da menjaš. Da si tek na početku karijere, razumeš, mogao bi da uzmeš neki nadimak ili tako nešto. Ali ovako…“ Glas mu je utihnuo i, slegnuvši ramenima, kao da se izvinjava, pokazao je konobaru da donese račun.
Zadovoljstva politike – adrenalin rasprave, toplokrvnost rukovanja i kretanja kroz masu – polako su bledela u odnosu na sve ono što taj posao čini teškim – moljakanje za novac, duge vožnje do kuće posle banketa koji je trajao dva sata duže nego što je bilo planirano, loša hrana i ustajao vazduh i prekratki telefonski razgovori sa suprugom kojoj je već bilo preko glave da sama odgaja decu i koja je počela da dovodi u pitanje moje prioritete.
Počeo sam da sumnjam u ispravnost svojih izbora. Osećao sam se onako kako pretpostavljam da se osećaju glumci ili sportisti u trenutku kada, nakon godina posvećenih jednom snu, godina konobarisanja između dve audicije ili tavorenja u nižim ligama, shvate da su postigli sve što su im talenat i sreća namenili. San im se nikada neće ostvariti i sada im preostaje da izaberu – prihvatiti tu činjenicu kao odrasla osoba i okrenuti se nečemu razumnijem, ili se praviti da ona ne postoji i pretvoriti se u ogorčenu, preku i donekle jadnu osobu.
U jednom trenutku sam, ipak, došao do prihvatanja – prihvatanja svojih ograničenja i, u neku ruku, sopstvene smrtnosti. Vežbao sam, čitao, i počeo da cenim činjenicu da se Zemlja okreće oko Sunca i da godišnja doba dolaze i prolaze i bez moje pomoći i truda. Upravo me je prihvatanje te činjenice, rekao bih, dovelo do toga da mi na pamet padne suluda ideja da se kandidujem za Senat SAD.
Najviše sam vremena provodio u putu, često vozeći sam, prvo s jednog kraja Čikaga na drugi, zatim od okruga do okruga, od grada do grada, uzduž i popreko čitave države, kraj bekonačnih milja kukuruznih polja, pruga i sliosa. Efekat je izostao. Bez mašinerije koja podrazumeva organizaciju Demokratske partije, bez pravih adresa na koje je trebalo poslati obaveštenja i bez Interneta, morao sam da se oslonim na prijatelje i poznanike koji su bili spremni da u svoje domove prime sve koji bi se pojavili na skupovima, ili da organizuju moju posetu u svojim crkvama, sindikatima, ili lokalnim ograncima Rotari kluba.
Dešavalo mi se da, nakon višesatne vožnje, zateknem tek dvoje ili troje ljudi okupljeno oko kuhinjskog stola. Tada bih morao da uverim svoje domaćine kako sam zadovoljan odzivom i da im se zahvalim na osveženju koje su pripremili. Dešavalo mi se i to da odslušam čitavu službu, a da lokalni pastor zaboravi da me pomene, a jednom prilikom me je sindikalni vođa pozvao da se obratim članstvu nakon što je objavio da je njihov ogranak sindikata odlučio da na izborima podrži nekog drugog.
Svi ti meseci susreta i razgovora nisu doveli ni do kakvog zaslepljujućeg prosvetljenja. Ako sam nešto zaključio, bilo je to koliko su nadanja tih ljudi bila skromna, ali i to da ih sve ono u šta veruju povezuje uprkos rasnim, geografskim, verskim i klasnim jazovima. Premda su bili svesni toga da njihovi životi ponajviše zavise od njihovog sopstvenog truda – premda nisu od vlade očekivali da im reši sve probleme i svakako nisu želeli da se njihovi poreski dolari troše uzalud – verovali su da bi ta ista vlada trebalo da bude tu da im pomogne.
Ova knjiga je neposredni rezultat tih susreta tokom kampanje. Razgovori koje sam vodio s glasačima ne samo što su potvrdili moju veru u imanentnu čestitiost američkog naroda, već su me i podsetili na to da se američko nasleđe temelji na odreženim idealima koji i dalje utiču na našu kolektivnu savest. Radi se o zajedničkim vrednostima koje nas vezuju bez obzira na međusobne razlike, o jednoj niti nade kojoj možemo da zahvalimo za to što naš eksperiment s demokratijom i dalje funkcioniše.
Najozbiljniji problemi s kojima se kao nacija suočavamo bivaju ignorisani i može nam se desiti da, ukoliko ubrzo ne promenimo pravac, budemo prva generacija koja će, nakon mnogo vremena, u nasleđe ostaviti Ameriku slabiju i više podeljenu od one koju je nasledila. Možda u većoj meri nego bilo kada u našoj skorijoj istoriji, potrebna nam je nova politika, politika koja će biti u stanju da ponovo na svetlost iznese zajednička uverenja koja nas kao Amerikance povezuju i da na njima gradi budućnost.
Upravo je to tema ove knjige: kako bismo mogli da započnemo proces promene koji bi obuhvatio naš politički i građanski život. To ne znači da ja znam odgovor na to pitanje. Ne znam ga. Premda u svakom od poglavlja razmatram neke od najozbiljnijih političkih izazova, nagoveštavajući pritom u širokim potezima smer u kom bi trebalo da krenemo, način na koji se posvećujem ovim pitanjima često je parcijalan i nepotpun. Ja ne nudim ništa nalik sveobuhvatnoj teoriji o tome kako bi američka vlada trebalo da izgleda, niti na ovim stranicama predstavljam manifest opremljen tabelama, grafikonima i planovima od deset koraka, na osnovu kog bi trebalo delati.
Nema sumnje da ću zbog nekih od ovih stavova imati problema. Dovoljno sam mlad i nov na našoj političkoj sceni da bi ljudi različitih političkih gledišta mogli da me dožive kao prazan list papira po kome mogu da ispisuju svoje stavove. Kao takav, neću moći da izbegnem da neke od njih, ako ne i sve, razočaram. To možda ukazuje na drugu, donekle intimniju temu ove knjige. Pozabaviću se i time kako bih ja – ili bilo ko drugi na političkom položaju – mogao da savladam zamke slave, želju da se svi zadovolje i strah od poraza, uspevajući na taj način da sačuvam onu iskru istine, onaj jedinstveni glas koji nas sve podseća na ono na šta smo se suštinski obavezali.
Peščanik.net, 16.08.2008.