Levica i nuklearna energija

Pre nekoliko meseci Predrag Momčilović je ovde napisao tekst o eventualnoj potrebi Srbije za nuklearnom elektranom. Kao neko ko se zalaže za primenu nuklearne energije, makar kao prihvatljivo rešenje dok obnovljivi izvori energije ne budu stasali dovoljno da zadovolje potrebe planete (ako ikad toliko sazru – a to je veliko pitanje), moram reagovati (makar i sa ovoliko zakašnjenja).

Iako ovo u našoj javnosti nije u fokusu, i iako se, bivajući na margini Evrope, nalazimo i na margini trendova, pitanje (pozajmimo malo dosadnog EU jezika) dugotrajne i strukturne energetske tranzicije neizbežno dolazi – možemo se batrgati i izmišljati kerefeke, ali pod hitno moramo (i kao država i kao globalna zajednica) naći bezbedne i održive alternative korišćenju fosilnih goriva.

Pa iako sve što je Predrag rekao ima smisla – to je samo zato što je pitanje kojim se on bavi (treba li Srbiji nuklearna elektrana) postavljeno donekle iz pogrešnog rakursa: kako smo na margini, kod nas trendovi relativno retko dolaze u obliku izbora a daleko češće u obliku naređenja ili u tek nešto boljem slučaju u obliku neizbežnosti (koje često znaju da budu samo zaogrnuta naređenja), pa uopšte postaviti pitanje „da li nama treba“ ovo ili ono i nema mnogo smisla. Stoga je mnogo plodnije postaviti ovo pitanje iz rakursa globalne zajednice. A pitanje nuklearne energije već uveliko je pitanje oko kojeg se mnogi pitaju – i bolje bi bilo da se priključimo sad no kad već sve bude isporučivano na tacni.

A podaci su neumoljivi: u SAD se samo oko 3% ukupne električne energije dobija iz solarne i snage vetra a čak 80 i dalje iz fosilnih, nuklearnih i hidro izvora. Stavite na papir i nema tehnološkog rešenja koje će omogućiti da solarna snaga i snaga vetra (i svi ostali obnovljivi izvori isključiv nuklearni materijal) zadovolje takozvane bazne potrebe – dakle potrebe koje moraju u svakom trenutku da budu dostupne (nekad se jednostavno desi da nit vetar duva nit sunce sija) – 8 milijardi ljudskih bića.

Moja centralna teza je da je nuklearna energija na velikom broju nivoa zapravo daleko bolji izbor za bilo koje društvo koje ima kapaciteta da bude fasilitator ove tehnologije nego bilo kakve solarno–vetrene alternative i da je u najmanju ruku jedina prihvatljiva dopuna njima (mada bi ispravnije bilo reći da vetar i sunce mogu da budu prihvatljive dopune nuklearnoj energiji). Ali nešto konkretnija i trenutno bitnija teza za ovaj tekst (a o nuklearnoj energiji uopšte i kako ona stoji upoređenju sa solarnom energijom – valjda ćemo neki sledeći put) je da ne samo da nuklearna energija jedina održivo i trajno može da ispuni i obećanje radikalnog smanjenja karbonskog otiska i obećanje relativno sličnog životnog standarda,¹ već da je nuklearna energija zapravo politički za levicu jedno od retkih područja koje mogu da je strukturno potaknu (i u političkom i u organizacionom smislu) i osnaže.

U tom smislu, moramo podsetiti da baš ta levica ima jedan ogroman problem: pod pritiskom potpune dominacije desnice i popularnog zahteva za pacifikacijom svojih krajnjih političkih zahteva prinuđena je da sporo i sigurno odustaje od modernističkih utopijskih ideja (nekada je to možda politički korisno i lako, posebno ima li se u vidu da na nekim mestima levica u skorije vreme nema gotovo nikakve izglede da se dokopa pozicija moći, pa se može pričati sve i svašta). A opasni virus „pogrešne utopije“ najvidljiviji je možda upravo u njenim ekološkim politikama koje postaju jedna od ključnih tema oko kojih se okuplja sve ono što nekad pogrešno a nekad ispravno zovemo levica.

Dokle to može da dogura, pokazuju nemački zeleni (iako njih niko živ ne može da nazove levicom, ipak su oni donekle merilo obzirom da su verovatno najmoćnija evropska zelena partija oko koje de facto orbitiraju ostale evropske zelene – daleko više „leve“ – političke opcije a uz to su trenutno verovatno jedni od pejsmejkera svih onih pokreta koji se protive širokoj upotrebi nuklearne energije). Kako to zaista oštro primećuje Volfgang Štrik, oni su postali gotovo kancerogeni: kao što se to često zna i desiti – potpuno neobrazovani zilotizam ih je gurnuo u veoma opasne budalaštine i nemački zeleni jednostavno odbijaju da pristanu na elementarnu logiku (beskompromisno gurajući jednu industriju, prljavu pritom).

Na kraju krajeva iza mnogih zelenih politika koje se danas guraju stoje suptilne klasne politike (primerice: električni automobili fasilitiraju klasnu razliku – u krajnju ruku omogućavaju stanovnicima urbanih centara da dišu vazduh očišćen od podsećanja na cenu energije koju koriste. Ta se cena naravno, ispostavlja onima koji žive u okolini elektrana (ili budućih đubrišta solarnih panela). Zato često u delovanju zelenih političkih opcija postoji i jedan veoma jasan trag kapitala: upravo ovakav ekološki pokret nesvesno veoma ide na ruku i industriji ali i savremenim konzervativnim politikama: em ni pod tačkom razno ne podseća da u nekom trenutku možda treba razmišljati i o nekih milijardu i kusur ljudi koji nemaju dostupnost najosnovnijih stvari, em beskrajno individualizuju odgovornost za energetske politike (posebno kroz veoma savremene i prihvaćene „prozumerske“ prakse (jer ako su prihvaćene u ovom ekonomskom kontekstu – nešto sa njima nije u redu), em podržava toksičnu industriju (industriju solarnih panela), em pravi probleme dostupnim, realnim i bezbednim tehnološkim rešenjima.

Dalo bi se raspravljati, dakle, da zelena politička opcija, iako se jednim ramenom naslanja na levicu, drugim ramenom nesvesno pridržava trenutno potpuno dominantnu ideološku fuziju libertarijanizma, konzervativizma i/ili neoliberalizma ali i savremene, veoma štetne i opasne, kapital friendly politike. Na kraju krajeva, iako je poslednjih godina „zelena“ nekako postala jedna od nosećih boja levice, ja bih rekao da je sadržaj tih novih politika ništa više do svojevrsni oblik populizma eksploatacijom i antropološki ukorenjenih tropa o (poželjnom) „prirodnom“ i (ogađenom) „veštačkom“.

Ali ukoliko želi da bude relevantan faktor u budućnosti, pored revolucionarnog kapaciteta (koji je, usput, nikakav) – levici će biti potreban i ozbiljan odgovor na sve one realnije i svakodnevnije društvene probleme, uključujući tu i proizvodnju energije za sve one kojima su neka civilizacijska dostignuća nedostupna, za potrebe reprodukcije društva i održavanje određenog društvenog standarda, a bojim se da povratak na imaginarni oblik „primitivnijeg-a-funkcionalnijeg“ društvenog uređenja – jednostavno teško da je odgovor.

Na kraju krajeva, kao i sa ostalim kompleksnim tehnologijama (istraživanju svemira na primer) nuklearnoj energiji glave je došla veoma precizno usmerena i decenijska antiintelektualna kampanja protiv struktuiranih tehnologija: nuklearna tehnologija je nužno društveno kompleksna, iza nje nužno moraju da stoje specifični (i, pogađate: kompleksni i progresivni) oblici organizovanja, društvenih odnosa i socijalnih tehnologija – da bi jedno društvo moglo da napravi (lakonski rečeno) nuklearnu elektranu, ono mora imati tehnološku bazu, obrazovne institucije koje su osposobljene za reprodukciju kadrova, socijalnu i tehnološku infrastrukturu, socijalnu strukturu iz koje će se moći regrutovati kadar i štošta još nešto.²

A to sve nije lako u eri tik-tok naučnika: nauka se pretvorila u proizvodnju šarenih laža, ugodnih TED razgovora i komercijalnih ali krajnje beskorisnih gedžeta čija je prva funkcija vrlo često da demonstrira da TINA. No, ovde nismo da bi drobili ama baš sve probleme društva – no da bismo pričali o neutronskim presecima.

A cilj ovog teksta je jednostavan i direktan: moja je teza da levica pod hitno mora da počne da se zalaže za široku primenu nuklearnih tehnologija i proizvodnju energije iz nuklearnog materijala iz nekoliko razloga: prvo nuklearna je energija jedina koja zapravo može da pomiri energetske potrebe savremenog sveta (celog – dakle ne samo malko razmažene stanovnike urbanih centara) i potrebe za smanjenjem zagađenja (očitovanog u karbonskom otisku): sunce, vetar i tehnologije akumulacije to jednostavno ne mogu na ovom tehnološkom nivou, i pitanje je da li će ikada moći. Ali drugi je razlog onaj zbog kojeg sam se u stvari i dohvatio ove teme. Nuklearna tehnologija, naime, ne nudi levici samo to – nudi i onaj element koji je levica izgleda jako dugo već potpuno zaboravila pa joj pomalo čak i izmiče.

Utopija

Jer postoji par strukturnih stvari koje nuklearnu tehnologiju jednostavno guraju u ruke levice: prvo, nuklearna tehnologija je jedna velika utopija. Obećanje besplatne (ili „naizgled gotovo“ besplatne)³ a pritom i ekološki veoma prihvatljive (nuklearna energija tokom eksploatacije nema karbonski otisak, njega ima samo tokom gradnje i ekstrakcije goriva) energije dugo je vremena bilo jedna od najprivlačnijih stvari u nuklearnoj tehnologiji inače. Otuda i dominantni političko-estetski trend 50-ih i 60-ih godina – optimistično očekivanje društva budućnosti (a ne prošlosti).⁴

Koliko je ovaj antropološki optimizam politički ukorenjen pokazuje i činjenica da je baš Sovjetski Savez ludački smelo istraživao egzotične reaktorske projekte (reaktori brzog neutronskog spektra su komercijalni bili samo u Sovjetskom Savezu (BN porodica reaktora) i nešto kasnije u Francuskoj (Feniks i SuperFeniks).

Sovjetski Savez je (takođe brze) reaktore hlađene tečnim olovom ili eutektičkom mešavinom olova i bizmuta takođe prvi razvio, i baš se ti reaktori zbog malih gabarita, takođe daju i definisati kao prvi modeli modularnih reaktora obzirom na njihove jako male gabarite (primerice reaktori OK-550 i BM-40, snage po 155 MW su otprilike veličine jednog industrijskog zamrzivača). Na kraju krajeva (ali i da ne bude da vam samo mažem oči), na izvestan je način utopija dostupnosti bila neoprezno upisana i u najozloglašeniji od svih modela reaktora – grafitno moderirani RBMK, ali o tome drugi put.

Nije stoga ni čudno da se u egzotične projekte proizvodnje električne energije iz nuklearnog materijala najviše, najsmelije i najambicioznije ulagalo upravo u dve, po mnogo čemu, (iznutra) najprosvećenije države sveta: Francuskoj i Sovjetskom Savezu.

Internacionalizam

Sa druge strane, nuklearna tehnologija ima još nešto: ona je nužno internacionalna. Nalazišta (koja su ekonomski isplativa) su raštrkana tu i tamo po svetu, tehnološke baze su takođe raštrkane (ali su i koncentrisane u moćnim državama – pa bi bilo možda bolje da se počne hvatati korak?), proces obrade i neutralizacije nuklearnog otpada⁵ takođe je najefikasniji kada se odvija u što većem obimu (proizvodnja i ponovno korišćenje nuklearnog materijala iz, na primer, takozvanih „breeder“ reaktora zahteva međunarodnu saradnju jer brideri proizvode više nuklearnog goriva no što ga troše) – dakle kroz međunarodne mreže.⁶

Pritom, pre nego ispadne da bez ikakvog kriterijuma prihvatam sve argumente koji dolaze iz tabora onih koji se za nuklearnu energiju zalažu: smatram i da su tehnologije modularnih rektora opasne iz političkog aspekta – kao što mogu da fasilitiraju internacionalne oblike saradnje i integracije, mogu i da fasilitiraju neokolonijalne odnose dominacije i zavisnosti (i ne sumnjam da će u kontekstu u kojem se razvijaju baš njih i fasilitirati).

(Modularni) reaktor koji jednostavno donesete kamionom i stavite u izbetoniranu rupu i on radi desetak godina dok inženjeri njim upravljaju daljinski, te nema odveć kompleksne prateće socijalne infrastrukture – pojačava potencijalne oblike zavisnosti te obeshrabruje kompleksne oblike socijalnih i organizacionih tehnologija: obrazovnu infrastrukturu na primer (uz to što bi za Srbiju bilo neracionalno da se opredeli za ovu vrstu reaktora – ali i o tome verovatno drugi put). Uz to, potencijal za stvaranje neokolonijalnih oblika zavisnosti je vrlo verovatno i najozbiljniji razlog zbog kojeg se danas najviše energije i ulaže u dizajn budućih modularnih reaktora.

Ali to se svakako ne rešava povratkom na kremen i kamen, već naprotiv – strateškom investicijom u kapacitete društva da kompleksne tehnologije i tehnološke procese podnese i iz njih žanje neki boljitak.

Socijalizacija industrije

Ali ključna je stvar sledeća: najčešće se smatra da je javno mnjenje koje se jednostavno ne razume dovoljno razlog zbog kojeg je danas nuklearne tehnologije nekako teško progurati. Ali to nije potpuno tačno: razlog zbog kojeg su nuklearne tehnologije marginalizovane nalazi se u ekonomiji. Investicioni ciklus nuklearnih tehnologija je, naime, jako veliki i vremenski dug. Izgraditi jednu nuklearnu elektranu za desetak ili 15 godina, eksploatisati je 30, 40 ili 50 godina (a nuklearnim jedinicama koje dolaze do kraja svog radnog veka u SAD se trenutno produžavaju radni vekovi na 80 godina, dok će u nekim slučajevima biti razmatrano i produžavanje i na ciglo 100) čini investicioni ciklus jako dugačkim.

A kapital ne voli velike investicione cikluse: količina profita i brzina njegovog stvaranja su u obrnuto proporcionalnom odnosu – i kapital se uvek odlučuje za brzinu. Digresija: upravo je to, smatram, razlog zbog kojeg su vetar i posebno sunčeva energija dobijena putem solarnih panela danas privilegovani: organizovati proizvodnju (i lakonski rečno „napraviti fabriku“) solarnih panela i njihove instalacije, zbog jednostavnog proizvodnog procesa možete bukvalno za par meseci, radna snaga može biti i slabo obrazovana s obzirom da je proizvodni proces u velikoj meri prost i manuelan – pa profit možete početi obrtati već posle nekoliko meseci.⁷ A privatni kapital to voli.

A ne voli, sa druge strane, dugoročne projekte kojima se kraj potencijalno ne vidi i zavijen je u različite oblike nesigurnosti; ne voli one projekte u kojima u nekom trenutku može zavisiti od relativno malog broja nezamenjivih kadrova kojima ne može u svakom trenutku reći da neko čeka ispred vrata, ne voli projekte u koje društvo može da gura svoj nos – pogađate, zazire od tehnologija kao što je tehnologija dobijanja energije iz fisionih materijala.

Dakle, država je jedina (uz veoma mali broj izuzetaka) koja može i mora (i ekonomski i infrastrukturno – jer podsećam: za nuklearne tehnologije potrebna je i prateća socijalna infrastruktura) da nosi ove projekte – privatni ih se kapital nikada neće latiti, pa ih zato i izbegava. Drugim rečima ova industrija nužno mora da bude strukturno i sistemski socijalizovana. Trećim rečima, u pitanju je industrija koja možda može da stvori privilegovani tunel za reaproprijaciju one stvari koju je levica takođe – sanjajući hipi snove o komunama i gajenju biljčice paradajza na terasi – odveć lako pušta: državu. Jer baš tu državu, kao najkompleksniju tehnologiju organizovanja društva moramo da otmemo nazad.

Rečima ne-znam-ni-ja-kojim-po-redu, svaki politički predlog koji će inkorporirati (manje ili više skriveno ili otvoreno) prelazak na eventualne tehnički i tehnološki „niže“ (slobodno čitajte ovo i kao „primitivnije“) tehnološke procese uvek u krajnju ruku pogoduje kapitalu i njegovim agensima pa levica mora prvenstveno da grebe u pravcu podržavanja kompleksnih socijalnih tehnologija i, obzirom na karakter i karakteristike koje smo gore naveli, posebno u pravcu ponovnog oživljavanja i valorizacije tehnologija dobijanja energije iz nuklearnog materijala.

Dakle, nuklearne tehnologije su nužno – čiste, internacionalne, socijalne i utopijske. What‘s there not to like?

Mašina, 14.12.2022.

Peščanik.net, 16.12.2022.

1. A pod tim i ne mislim uopšte na „životni standard“ shvaćen kao „amerikanizacija“ i izvođenje besnih glista – već kao seriju temeljno civilizacijskih dostignuća: struja pokreće neke stvari bez kojih ovakav život kakvim ga zamišljamo nije moguć (uzmite tu najbanalnije stvari: javni prevoz, industrija, medicinska oprema…) a koji trenutno nije dostupan ogromnom delu svetske populacije.
2. Da, mislim na javno finansirano obrazovanje: iz ugla korisnika besplatno obrazovanje omogućava široku regrutnu bazu, ta baza zauzvrat fasilitira veliki broj tehnologija i gustu obrazovno naučnu strukturu. Nije ni čudo da se istorijski tehnološki najmoćniji razvoji dešavaju onda kada je obrazovanje dostupnije.
3. A u poređenju sa ostalim izvorima energije, nuklearna je poprilično jeftina zbog ogromne energetske gustine goriva.
4. Prema najvećem broju istraživanja za jedan megavat solarne energije proizvede se od 45 do 48 grama CO2, dok se za jedan megavat nuklearne energije proizvede oko 12 grama CO2 nusprodukta – čak i ako ne uračunamo da će životni vek sada operativnih reaktorskih jedinica biti daleko duži a da solarne i vetrene alternative, da bi zadovoljili potrebe, moraju pribegavati akumulaciji energije (koja je tek ekstremno veliki zagađivač – na kraju krajeva, nama zapadnu Srbiju i hoće da proždere Rio Tinto ne bi li dobio Litijum za baterije) i ako se ne računa da solarne farme zauzimaju ekstremno mnogo prostora.
5. A on postoji, samo je pitanje kada će biti ekonomski isplativ, to jest kada će nuklearna energija postati dovoljno široko implementirana – tako da: što pre zasučemo rukave – bolje.
6. Ukratko: nuklearna energija je uistinu economy of scale i što je šire implementirana – to je bolja, efikasnija, jeftinija i čistija.
7. A to je moguće i zbog toga što su se em svi naložili na ovaj – efektivno – budući ekonomski babl (mark my words), ali i zato što još uvek ne vidimo budući problem obrade tog otpada. A uskoro ćemo veoma početi da ga gledamo, jer efikasnog tehnološkog procesa za njegovu reciklažu nema. Niti ga iko razvija sa nekim osetnim entuzijazmom, niti će ga bilo ko razvijati dok problem ne bude toliko velik da njegovo rešavanje postane profitabilno (a to obično znači: prekasno).