Izbori u Rumuniji 2014. goo.gl/1gyE3H
Rumunija će 22. decembra proslaviti 25-godišnjicu revolucije 1989. i inauguracuju novog predsednika, Klausa Vernera Johanisa. On je Nemac iz Transilvanije, potomak saksonskih pa nemačkih kolonista koji naseljavaju Rumuniju od XII veka.
Šta znači izbor marginalnog luteranca za predsednika pretežno pravoslavne zemlje? Da li je to u današnjoj Evropi, u kojoj su prevladali populizam, povratak nacionalizmu i ksenofobija, znak tolerancije ili još jednog glasanja protiv?
Ono što znamo je da je pobeda Johanisovog desnog centra strateški poraz rumunske levice.
Viktor Ponta, 42-godišnji rumunski premijer i lider Socijaldemokratske partije – PSD, personifikuje mladu generaciju rumunskih političara, koji stupaju na scenu posle deset godina vladavine aktuelnog predsednika Rumunije, kontroverznog Trajana Baseskua, i slabljenja rumunske desnice.
Viktor Ponta je u prvom krugu ovih predsedničkih izbora osvojio 40%, a Johanis 30% glasova. Dve nedelje kasnije, Klaus Johanis je pobedio sa 55%, naspram Pontinih 45%.
Šta se dogodilo? Da li je u drugom krugu izbora ovaj priliv glasova Johanisu doneo otpor prema Viktoru Ponti ili prema celom PSD-u? Zašto PSD već treći put za redom gubi mesto predsednika?
Šta se dešava sa levicom u Rumuniji, jedinoj zemlji srednje i istočne Evrope u kojoj su socijaldemokrati ubedljivo najjača politička snaga?
Osvrnimo se na izbornu kampanju Vikora Ponte, jednu od najprljavijih u četvrt veka dugoj istoriji demokratskih izbora u Rumuniji. Žrtvujući fundamentalne vrednosti levice, Ponta je odlučio da svog protivnika napadne sredstvima Čaušeskuove propagandne mašinerije.
Napao je njegovo nemačko poreklo, veroispovest, njegove roditelje (koje je maltretirala TV stanica Pontinog saradnika iz gradića u Nemačkoj, u kojem oni žive). Išao je dotle da je Johanisa optužio za trgovinu decom i organima tokom devedesetih, kada je Johanis bio samo lokalni školski inspektor.
I javna podrška Viktoru Ponti od krajnjeg desničara Korneliua Vadima Tudora (4% u prvom krugu) navela je mađarsku manjinu u Rumuniji (sa dva kandidata u prvom krugu) da masovno (85%) glasa za Johanisa, uprkos tome što je mađarska partija UDMR koaliciioni partner PSD-a u aktuelnoj vladi.
Ali najgori potez u ovoj kampanji bila je loša (po nekima namerno loša) organizacija izbora za ogromnu rumunsku dijasporu u Evropi. U prvom krugu, na desetine hiljada Rumuna postrojenih u duge redove ispred ambasada i konzulata, nije uspelo da glasa. Pontina vlada ni u drugom krugu glasanja, 16. novembra, nije učinila ništa da rumunskoj dijaspori (broj glasača se u drugom krugu udvostručio) omogući normalne uslove glasanja.
Dugački redovi i sati čekanja građana iz dijaspore izazvali su nezadovoljstvo širom Rumunije, koja je tesno povezana sa oko 2,5 miliona svojih sunarodnika zaposlenih u Evropskoj uniji. Došlo je do sukoba gnevnih rumunskih glasača sa policijom na ulicama Milana, Torina i Pariza, a onda su po Rumuniji izbile masovne demonstracije protiv Viktora Ponte i njegove vlade. Proteste je mudro podržala PNL, partija desnog centra bliska Johanisu. U toku je krivična istraga o opstrukciji glasačkog prava rumunske dijaspore.
Ali da li je sramotna kampanja Ponte i njegovog tima jedini razlog za njegov poraz? Partidul-stat ili partijska država, jedna je od uobičajenih optužbi na račun PSD-a. Autokratske tendencije Viktora Ponte kao lidera partije samo su pojačale ovu zabrinutost. Tome nisu pomogle optužbe predsednika Baseskua da je Viktor Ponta radio za tajne službe dok je bio tužilac od 1997. do 2001. Za mnoge u zemlji i van nje mađarsko-rumunski duet moćnika Viktora i Viktora bio bi neprihvatljiv.
Jedna od velikih tema kampanje bila je i korupcija. Uz pomoć funkcionera PSD-a, Ponta je uspeo da nametne izmene zakona ili da odugovlači sa oduzimanjem poslaničkog imuniteta izvesnom broju istaknutih poslanika (iz svih partija). Rutinski otpisujući optužnice protiv poslanika kao lov na veštice u režiji Baseskuovih lojalista, Ponta je samo potvrdio staru sliku PSD-a kao organizacije koja štiti korumpirane političare.
Haotično i nekompetentno vođenje vlade otvorilo je još jednu liniju napada. Privilegovani status na tenderima uskog kruga poslovnih ljudi i medijskih magnata bliskih premijeru Ponteu, široko su kritikovani u zemlji kojoj su preko potrebne investicije i nova radna mesta.
Možda PSD ne može da dobije predsedničke izbore pri velikoj izlaznosti glasača. Optužbe za komunističku prošlost, aroganciju i korupciju gomilaju se 25 godina. Priča o upadu rudara u Bukurešt i nasilju koje je 1990-91. usledilo pod Ilijeskuom, osnivačem i počasnim predsednikom PSD-a, prenosi se s kolena na koleno.
Pod parolom Trećeg puta (Toni Bler je Pontin zvanični savetnik), vlade koje je formirao PSD sve više su klizile ka centru – neki kažu i udesno – sa ciljem (koji su rezultati izbora oštro opovrgli) da se osvoje glasovi liberala. To je izazvalo ideološku konfuziju i odbilo mlade, urbane i obrazovanije građane, dijasporu da ne spominjemo, ostavivši za sobom glasačku bazu sačinjenu uglavnom od starijeg, ruralnog i manje obrazovanog dela stanovništva, ovisnog od mreže gradonačelnika i načelnika okruga (takozvanih „lokalnih barona“).
Efikasnost i kredibiltet ove kohorte partijskih kadrova često je dovođena u pitanje mnoštvom optužbi i sumnjičenja za korupciju i sukob interesa. Uz lokalne i parlamentarne izbore koji nas čekaju 2016, a sa njima i novim predsednikom koji se u ispitivanjima javnog mnjenja visoko kotira, PSD-u se ne piše dobro.
Kako to da u zemlji koja je u dramatičnom socijalnom i ekonomskom stanju, levica ne može da postane vodeća politička snaga? Obratimo najpre pažnju na nepravednu etiketu „bivši komunisti“ koja krasi čela svih socijalističkih i socijaldemokratskih partija srednje i istočne Evrope.
Uprkos sve većem broju nostalgičnih građana koji čeznu za sigurnijim vremenima prethodnog režima, ogromna većina stanovništva kategorično je protiv bilo kakve veze, ma koliko labave – sa komunističkom prošlošću.
Sem toga, smatra se da je PSD najviše doprineo formiranju ekstremno nepravednog oblika „koktel“ kapitalizma, koji se u Rumuniji izgradio tokom poslednjih dvadeset pet godina, i da su socijaldemokrati morali da odole neoliberalnoj dogmi prekomerne deregulacije, privatizacije i državnog rasula. Mnogi tehnokratski orijentisani članovi uzastopnih Pontinih kabineta javno su se u poslednje tri godine hvalili svojim ultra-liberalnim sklonostima. Ono što je u vreme izbora delovalo kao potreba da se napusti tradicionalna osnova partije, u redovima „najposlovnije rumunske vlade“ dovelo je do udaljavanja od osnova društvene pravde.
Najzad, sama partija se sve više udaljavala od velikih promena u društvu, uključujući osnovne uzroke i posledice migracije miliona Rumuna tokom poslednje dekade. Sadašnja stopa nezaposlenosti od 7% iznosila bi 30%, da ulaskom u EU nije bila omogućena ekonomska migracija radno sposobnog stanovništva.
Dijaspora u nacionalnu ekonomiju uliva oko šest milijardi evra godišnje. Sa brojem radnih mesta i javnih službi dovoljnim da ljudi ostanu ili da se vrate, godišnji doprinos bruto društvenom proizvodu bio bi oko 50 milijardi evra veći (na sadašnjih 150 milijardi evra BDP).
Dugotrajna kriza izazvala je dodatne promene u javnoj sferi, koje se ogledaju u aktivnijem delovanju civilnog i društvenog sektora. Kada je reč o novim tehnikama izbornih kampanja, PSD deluje staromodno i prevaziđeno, uprkos svojoj zastrašujućoj mašineriji.
Ovo nije prvi put da se nakon izbornog poraza PSD nađe u nezavidnom položaju. Ali izgleda da su stari i novi lomovi i stereotipi koji prate ovu partiju i njenog kandidata, među građanima stvorili istinski otpor prema njima. Građani su ugledali sukobe i uzajamne optužbe u PSD-u, otežane izostajanjem analize i pronalaženja dubljih uzroka situacije u kojoj smo se našli.
Gluv na proteste javnosti, Viktor Ponta ostaje na čelu partije, koja je postala talac njegovog političkog opstanka. I oboje bi mogli da stradaju.
Šta bi moglo da se uradi? Puka promena imidža ili vođstva partije ovoga puta neće biti dovoljna. Nužno je duboko i iskreno preispitivanje, i povratak našim temeljnim uverenjima o jednakim mogućnostima i socijalnoj pravdi u 21. veku. Neophodna je i obnova ljudskih resursa, uz jasni otklon od korumpiranih ljudi i loših navika. Činjenica da i desni deo političkog spektra ima slične probleme ne treba da nas teši.
Kompetentnost, integritet i intelektualna hrabrost da se u evropskom i svetskom kontekstu stvore manje zavisna ekonomija i pristojno društvo, treba da postanu standardi rumunskih socijaldemokrata. Da li PSD može da se promeni i da postane istinski progresivna snaga? Da li može da privuče intelektualce levičare koji se ne prepoznaju u njenom staromodnom političkom diskursu? Ili će nove političke i građanske snage dovesti u pitanje monopol političke predstave o levici koji je držao PSD? Porota još uvek zaseda. Odluke koje će ta porota javnosti doneti, daće nam nagoveštaj u kom pravcu se kreću stvari.
Dvadeset pet godina nakon pada komunizma i pogubljenja Čaušeskuovih 22. decembra 1989, Rumunija započinje novi politički, istorijski i strateški ciklus. Bekstvo iz evropske periferije i siromaštva, korupcije i loše vlasti je moguće. Progresivne snage bi trebalo da budu predvodnice ove nove Rumunije.
Autor je rumunski senator, predsedavajući parlamentarne komisije za ulazak Rumunije u Šengen zonu i ugledna politička figura u Rumuniji.
Mircea Geoana, Social Europe Journal, 10.12.2014.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net, 18.12.2014.