Video sam naslov, Lazar Stojanović, čovek levice. Šta to uopšte znači? Lazara sam upoznao 1968, a posle sam samo nekoliko puta, sa velikim vremenskim razmacima, i ne nekim posebnim povodom, sa njim razgovarao. Gledao sam njegovu predstavu u Domu omladine. Ostalo na internetu. No, uzmimo samo „Plastičnog Isusa“. Levičarski film? Uostalom, koji bi bio kriterij pripadnosti levici?
Ovo je posebno zanimljivo 100 godina posle Oktobarske revolucije. Koji je njen značaj za levicu? To što je sa njom levica napustila slobodu kao politički cilj. I svi koji su se potom zalagali za slobodu nisu bili na levici, bili su udesno od politike, vlasti, ideologije onako kako ih je odredila Oktobarska revolucija. Svakako, „Misterije organizma“ i „Plastični Isus“ su ulevo od mnogo toga, ali nisu i na levoj strani političkog prostora onako kako ga je omeđila Oktobarska revolucija.
Tri karakteristike su dovoljne. Jedna jeste odbacivanje demokratije. Demokratija, čija demokratija, pitao je Lenjin, naša ili njihova? Ukoliko su oni u većini, naš bi glas trebalo da vredi, recimo, kao četiri njihova.1 Recimo da tako brojimo glasove, imali bismo ono što se kasnije zvalo narodna demokratija. U Beogradu, a i Jugoslaviji, demokrati na levici, oni koji su se pozivali na demokratiju kako bi kritikovali autokratski režim, neretko su zapravo bili zagovornici narodne demokratije.
Druga jeste kolektivizam, svojinski pre svega. Izvor je bio u Staljinovoj kolektivizaciji i državnoj svojini nad svime. U Jugoslaviji je to bila društvena svojina, koja je bila i opravdanje, a i osnova moći jednopartijskog sistema. Svako ko je živeo od rada, posebno na privatnom tržištu, bio je udesno od tog najdugovečnijeg Staljinovog nasleđa.
Treća i verovatno najvažnija jeste vladavina prava, a ne pravo na vlast. Ključno je to osporavanje legitimnosti vlasti kojoj je pravo bilo sredstvo, a ne ograničenje. Oktobarska revolucija je levicu ideološki ograničila na opravdavanje vlasti u narodnim demokratijama, socijalističkim državama, zemljama u kojima je na vlasti bila Komunistička partija i svugde gde je revolucija poput Oktobarske bila izgledna. Svako ko nije težio da relativizira vladavinu prava, bio je udesno od partija, pokreta, intelektualnih struja koji su bili inspirisani Oktobarskom revolucijom ili su u njoj nalazili opravdanje.
Test je konačno bio nacionalizam. Levici, recimo u Beogradu, nacionalizam je došao prirodno – nacionalna, naša demokratija; naša zemlja i narod; i srpska prava. Jer je levica odavno odustala da zastupa stvar slobode – stvar trulog individualizma. To je kriterij podele na levo i desno posle Oktobarske revolucije.
PS. Dobro, 1968. Ima li bolje potvrde da nije bilo mesta na levici jer je ono bilo zauzeto od Oktobra 1917. do samog kraja. Vrednosti su ostale onima koji do njih drže; levica, kao što je rekao Lazar Stojanović, mrtva je.
Peščanik.net, 11.03.2017.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Kraj istorije
Srđan Milošević – Liberalna kritika levice ili gordost i predrasude „kraja istorije”
Ivan Čolović – Lazar Stojanović, čovek levice
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU________________
- Uostalom, što bi rekao Lukač, budućnost legitimiše, a ne glasovi. Čitam da je Orban uklonio njegov spomenik u Budimpešti.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
