Visoki sud Engleske i Velsa završio je istragu o smrti Aleksandra Litvinjenka. Zaključak je da su Litvinjenka krajem 2006, koristeći izuzetno nestabilni radioaktivni polonijum-210, otrovali operativci Kovtun i Lugovoj, a likvidaciju su verovatno (!) odobrili šef FSB-a Patrušev i sam Putin. Od toga što je sudija ser Robert Oven u zaključku istrage pomenuo Patruševa nikoga neće zaboleti glava. Njegovo ime će se naći, ako već nije, na nekom od crnih spiskova za ulaske u zapadne zemlje i to je sve.
Što se Putina tiče, stvari su mnogo delikatnije. Naravno da nema nikakvih dokaza o njegovom neposrednom učešću ili izdatom naređenju za ubistvo Litvinjenka. Zato u zaključku sudije i stoji da su to tek „pretpostavke“. Međutim, to je samo na prvi pogled bezazleno. U zapadnim medijima već sutradan su se pojavila nagađanja o uvođenju novih sankcija protiv Rusije. Reklo bi se – apsurd. Jer kako je moguće uvoditi nove sankcije ako Putinovo direktno učešće nije dokazano. Pa moguće je, još kako je moguće. Zapad se u odnosu na Putina rukovodi drugačijom logikom, metodom koju bih nazvao „lociranje crne rupe“. Kao što znamo, crnu rupu je nemoguće videti. Ona je jako daleko od nas, a sem toga je i crna. Ali astronomi su se dosetili jednog trika. Oni svojim preciznim astronomskim instrumentima ne posmatraju mesto na kojem se po njihovim pretpostavkama crna rupa nalazi. Oni posmatraju njeno najbliže okruženje. Intenzivno prate ponašanje zvezda koje je okružuju. Na primer, u samom centru naše galaksije zvezde iz nekog razloga kruže ogromnom brzinom i po neobičnim orbitama. Tako je postalo jasno da tim netipičnim pojavama upravlja supermasivna crna rupa. Svet ne čuje nikakve direktne zle pretnje i naredbe od strane Putina. On je čak Jevrejima ponudio Rusiju kao sigurnu kuću od svetskog antisemitizma. Jednom rečju, dušica od čoveka. Ali vidi se i nešto drugo. Na primer, kada se ubrzo posle zločina ispostavilo da je glavni osumnjičeni za ubistvo Litvinjenka aktivni operativac FSB-a Lugovoj, on je odmah postavljen za deputata u državnoj Dumi i tako stekao imunitet. Pitam se je li to slučajna podudarnost? Biću slobodan da doslovno citiram klasika naše državne televizije Dmitrija Kiseljova: „Ne bih rekao!“
Kada su se začule pretnje Nemcovu Putin je ćutao. Potom su ubili Nemcova. Zatim su istražni organi hteli da saslušaju osumnjičene Čečene, ali su praktično sva saslušanja sa zavidnim uspehom sprečena. A Putin – ćuti. Sada se iz Čečenije čuju pretnje novinarima i velikom broju ljudi iz takozvane vansistemske opozicije. Putin opet ćuti.
Logika Kremlja je sasvim prosta: takvim sitnicama car se ne bavi. Pretpostavimo na trenutak da je ta logika legitimna u našim uslovima. Ali krivica lidera se ne definiše samo onim šta je učinio, već i onim šta nije. Lider je odgovoran i za sve one nemile događaje koje nije uspeo blagovremeno da spreči. Obaveza predsednika je da štiti slovo ustava, vrhovnog pravnog akta zemlje sročenog s ciljem zaštite bezbednosti njenih građana. Jesu li potrebne nekakve posebne potvrde da Putin to ne čini?
Svoju donbasku avanturu i učestvovanje Rusije u njoj Putin je priznao javno. Tu su i žrtve, mnoga imena ruskih oficira i vojnika. Kako vreme prolazi, sve više imena poginulih i osakaćenih vezuje se za prezime našeg predsednika. A on – ćuti. On se ne distancira. Zašto?
On očigledno ima neki svoj rezon koji zapad shvata na svoj način: ako Putin ćuti, ne odupire se – znači da odobrava. Ovu poziciju može da zauzme bilo koji građanin osim predsednika. I zato stav „umro – pa šta“, u vezi s ubistvima Litvinjenka i Nemcova neće tek tako proći. Posledice će se neizostavno pojaviti.
Naravno, može se za belo reći da je crno, baš kao što nam Kremlj ovih dana cinično i uvredljivo saopštava da nema nikakvog katastrofalnog pada rublje, već da je u pitanju izuzetna „volatilnost“ naše nacionalne valute. E sad nam je lakše, zar ne?
To što će nam se desiti možda i neće biti nazvano imenom sankcija, ali će u suštini to biti to.
A licenca za ubistvo se može izdati Džemsu Bondu, ali ne i predsedniku demokratske zemlje.
Matvej Ganapoljski, Радио Эхо Москвы, 21.01.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 25.01.2016.