Zebaldova poetika
Zebalda sam otkrio – nažalost – veoma kasno, tek 2006. u Berlinu. U mađarskoj književnoj svesti sve do tada je bio nepoznat, sada pak jedva da i ima ljubitelja književnosti kome ovaj nemački autor nije poznat. Njegovo ime je opšte poznato, ali nema nikakvog uticaja na formiranje književnog sistema vrednosti. Kad sam u Berlinu pročitao njegov roman Iseljenici, osetio sam potvrđenom poetiku mog Exterritoriuma.
Odanost zavičaju
Pal H. je proveo ovo leto u rodnoj varošici. Tačnije, svoj dvadesetodnevni godišnji odmor. Sredio je roditeljsku kuću, popravio krov koji je mestimično prokišnjavao i postavio oko dimnjaka limenu krganu, jer je mraz načeo cementni malter, zbog čega se i uz dimnjak širila vlaga. Sve je to uradio i pri tom nije ni reč izustio o ljubavi, privrženosti, odanosti zavičaju. Zašto bi i govorio o tome, kad mu je i instinktivno bilo jasno da o tome obično ne zaklapaju usta oni koji to osećanje ljubavi i odanosti, zapravo, i nemaju. Pal H. je dobro znao da je u današnjem svetu znatan deo građana, iz egzistencijalnih razloga, ili već i po svojoj profesiji, osuđen na seobe, na nomadski način života. Ali ipak ima svoj dom, kojem će popraviti krov, pa i kad ga tokom njegovih seoba neprestano muči osećanje bezdomnosti.
O uzajamnom poverenju
Dospevaju mi u ruke rukopisi – rukopisi prijatelja i poznanika kojima cenzura u štampi, ili na subvencionisanim veb-sajtovima, nije dala zeleno svetlo. Kod nas se, zapravo, nisu ni pojavili forumi koji bi, prvenstveno, negovali dijalog. Sve pokušaje u tom pravcu vlasti dočekuju s podozrenjem, i smesta intervenišu. Ako ikako može, čini to s ideološkim sredstvima zaostalim iz jednopartijskog sistema, ako pak to baš ne ide, naprosto, uskraćivanjem subvencija. Nije reč o cenzuri većinske, nego manjinske vlasti. Lideri manjih stranaka, onih koji su ostali izvan vlasti, često naglašavaju da su lišeni prava na javnu kritičku reč. To je svakako zabrinjavajuća pojava, s obzirom na to da je jedna od karakteristika višestranačkog sistema upravo prema vlastima kritički nastrojena opozicija, odnosno, postojanje i od vlasti, i od opozicije nezavisnih foruma s neosporivim pravom da se na njima javno iznose kritičke primedbe na postupke vlasti. Ovo pravo se ne bi smelo osporiti čak ni ako je kritika eventualno neosnovana, ili samo delom opravdana. Demokrate se ne boje kritike, oni veruju i trezvenu moć rasuđivanja građana, u našem konkretnom slučaju, imaju poverenja u građane-birače mađarske nacionalnosti. Stranačko nepoverenje rađa biračko nepovorenje, a poverenje generiše – poverenje. Ona politička elita, koja ima poverenja u građane, uživaće i podršku ogromne većine birača. Isključivo je poverenjem moguće zaustaviti dalje smanjivanje onog dela biračkog tela koji glasa za manjinske stranke. Zahvaljujući uzajamnom poverenju, već na predstojećim parlamentarnim izborima za manjinske stranke ne bi glasalo, kao do sada, svega 25-30 posto, već možda i dve trećine mađarskih birača. A na izbore za članove Mađarskog nacionanalnog saveta ne bi izašlo samo 28 posto, nego dve trećine Mađara. A iskreno suočavanje s ovom pojavom je – kad-tad – neminovnost. Moguće je, od prilike do prilike, postaviti letvicu nešto niže ili nešto više, ali nekakvog merila, neke mere vrednosti mora da bude. Utoliko pre, jer u manjinskoj zajednici nije stvar u tome, koja će manjinska stranka osvojiti vlast, već je bitna mobilizacija celine manjinske zajednice. Ne može da bude cilj, da jedni dobiju 30 posto, a svi ostali skoro ništa, već da zajedno ostvarimo dvotrećinsku izlaznost.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 20.08.2011.
Peščanik.net, 20.08.2011.