Kriza preti jedinstvu Evrope, Razdor među članicama u vezi sa ekonomijom, Svađa u evropskoj porodici – po naslovima iz novina moglo bi se zaključiti da je Evropska unija, u kojoj se toliko govori o uzajamnoj ekonomskoj saradnji, u krizi. To je tačno. Kada se pogledaju tekstovi ispod ovih naslova, stiče se utisak da je evropsko jedinstvo ugroženo pre svega krizom na istočnom delu kontinenta i da slabe privrede bivših komunističkih zemalja vuku u propast svoje bogatije susede sa zapada. Ali taj utisak je pogrešan.
Ako želimo da razumemo šta se dešava u pomalo nadrealnom svetu evropske političke ekonomije, moraćemo da napustimo stereoptipe političke geografije Evrope o Istoku, Zapadu, Severu i Jugu. Ako pažljivo pogledamo, videćemo da prvi udar krize nije zadesio države na istoku, već Island na zapadu Evrope. Najveća recesija nije pogodila tradicionalno nerazvijeni jug već Irsku koja pripada dinamičnom severu.
Ako pogledamo još pažljivije, videćemo demonstracije protiv bankrotirane vlade Letonije, koja jeste nova članica EU, ali i mnogo nasilnije proteste protiv vlade Grčke, koja je stara članica EU i koja je u evro zoni. Iako su Mađari tražili i nisu dobili zajam od 240 milijardi dolara, samo jedna banka, Kraljevska banka Škotske, tražila je i dobiće izdašnu pomoć od britanske vlade u iznosu od 425 milijardi dolara.
Zaostali dugovi britanskih finansijskih institucija za nekoliko desetina milijardi dolara premašuju nacionalne dugove Poljske i Češke, dveju zemalja u kojima nijedna domaća banka nije propala. (Češke banke su neto kreditori svojh uglavnom stranih vlasnika.) To nas dovodi do zanimljivog pitanja. Čiji kapitalisti su odgovorniji za krizu – londonski bankari koji su devedesetih skupo naplaćivali svoje savete o privatizaciji u Varšavi i Pragu, ili loše odeveni lokalni političari koji su ih za to plaćali?
Ova kriza ne obnavlja sukob između istoka i zapada (niti pravi „novu gvozdenu zavesu“, kako je to razumeo hiroviti i neuspešni mađarski premijer), već nam otkriva staru i očigledu istinu: većina ljudi ima običaj da za svoje probleme krivi nekog drugog, čak i kada je očigledno da su za njih krivi sami. Tako francuski predsednik nagoveštava da su za slabu industrijsku proizvodnju Francuske nekako krivi Česi, jer proizvode jeftiniji Reno; Mađari se ljute na svoje susede, jer su odbili da ih spasu od posledica dugogodišnje neodgovorne javne potrošnje; britanski radnici demonstriraju protiv stranaca, koji uglavnom rade poslove koje Britanci već godinama odbijaju. Nešto slično se dešava i u SAD-u – ljudi koji nikako nisu smeli da uzimaju kredite, besni su na one koji taj kredit nikako nisu smeli da im odobre – ali za razliku od Amerike, u Evropi ovakva ostrašćenost neizbežno ima i nacionalni prizvuk.
To znači da bi zaista moglo doći do podele Evropske unije, ali ne na liniji istok-zapad. Već godinama, zapravo decenijama, u evropskim institucijama vlada veliko licemerje. Dok su javno zagovarali međunarodnu saradnju, evropski lideri su ispod žita novac proturali za nacionalne ciljeve poput francuske poljoprivrede i španskih autoputeva. Govorilo se o većoj međunarodnoj ulozi Evrope, ali nije stvarana istinski zajednička spoljna i energetska politika. Umesto toga, evropski lideri su se takmičili jedni sa drugima i nastavljaju to da čine i u krizi. Neki od njih žele da iskoriste „Evropu“ za stvaranje protekcionističkog utočišta, nekima je ona poslednja slamka spasa, dok se neki žale da su svi njihovi problemi uvezeni iz „Evrope“.
Evropska unija treba da svede na minimum svaku intervenciju. Evropski lideri treba da nametnu pravila tržišta i konkurencije i da prestanu da optužuju svoje susede za nezaposlenost u svojim zemljama. Trebalo bi da podsete svoje sugrađane da su njihovi susedi kupci njihovih proizvoda i da oni subvencionišu domaće banke. Ne može se svima pomoći – nacionalne banke su i dalje odgovorne za svoje finansije. Ali možda je vreme da svi u Evropi počnu da se ponašaju kao da fraze jedinstveno tržište i zona slobodne trgovine zaista nešto znače.
Slate, 02.03.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 05.03.2009.