Medijima je odjeknula vest da je međunarodna nevladina organizacija Human Rights Watch (HRW) objavila izveštaj koji sadrži navode da policija u Srbiji zlostavlja, vređa, iznuđuje novac, otima telefone i na druge načine zagorčava život tražiocima azila i migrantima. Pre nego što ovaj izveštaj olako strpamo u koš još jednog pokušaja rušenja vlade, pogledajmo o čemu se zapravo radi.
Na početku bi trebalo pojasniti ko su ti iregularni migranti, tražioci azila i njima slični. Naime, tražioci azila su ljudi koji su zbog progona i straha za sopstvenu sigurnost bili primorani da napuste svoju zemlju i traže zaštitu druge zemlje. Iregularni migranti, koji se često pogrešno označavaju kao lažni azilanti, su ljudi koji u svojoj državi nisu bili izloženi progonu u strogom smislu te reči, već u potrazi za boljim životom u stranim državama borave nelegalno. U praksi je, međutim, teško razlučiti ko je migrant a ko tražilac azila, naročito zato što su razlozi napuštanja države često pomešani.
Ova dva pojma imaju još jedno značenje. Naime, kao tražioci azila se označavaju oni migranti koji su u određenoj državi podneli zahtev za azil, dok se kao iregularan smatra migrant koji nije tražio azil u državi u koju je nelegalno ušao. Ovo drugo značenje je takođe relativno, jer migrant koji je podneo zahtev za azil često nije napustio svoju zemlju zbog progona, dok onaj koji jeste iz praktičnih razloga ne želi da podnese zahtev za azil u državi u kojoj trenutno boravi. Ono što je zajedničko obema grupama je da njihovi pripadnici, generalno, imaju loše iskustvo sa vlašću, a naročito sa njenim aspektom koji predstavlja organizovanu silu, tj. policijom, raznoraznim milicijama i oružanim grupama.
Iako se ovaj stav često oprezno opisuje kao nepoverenje prema predstavnicima vlasti, on zapravo predstavlja strah, utemeljen na iskustvu, od kontakta sa bilo kojim predstavnicima države ili grupe koja pretenduje da vrši vlast, naročito onim naoružanim.
Šta se može pročitati u izveštaju HRW-a što ranije nije bilo poznato? Na početku izveštaja se navodi da on sadrži svedočanstva tražilaca azila i migranata o fizičkim napadima, pretnjama, uvredama i iznudama, odbijanju pružanja posebne zaštite maloletnim tražiocima azila bez pratnje, arbitrarnoj deportaciji u Makedoniju i boravku na otvorenom usled odbijanja registracije namere o traženju azila. Ostatak izveštaja sadrži detaljne opise navedenih incidenata i pozivanje Srbije da poštuje svoje međunarodne obaveze, ustav i zakone.
Boravak tražilaca azila i migranata na otvorenom usled nedostatka smeštajnih kapaciteta u centrima za azil ili formalnih nedostataka (odbijanje policije da izda potvrde o izraženoj nameri za tražioce azila, što predstavlja preduslov za njihov smeštaj u centre za azil) dobro je dokumentovan.1 Praksa nezakonitog vraćanja tražilaca azila “preko poljančeta” u Makedoniju takođe je od ranije poznata.2 Sada dolazimo do zlostavljanja i otimanja imovine tražilaca azila i migranata.
U svom saopštenju u kojem odbacuje optužbe iznete u izveštaju HRW, MUP Srbije kaže da se migranti dosad nisu žalili srpskim vlastima zbog navodnog maltretiranja.
Ovaj odgovor zaslužuje podrobniju analizu. Prvo treba naglasiti prethodno pomenuto nepoverenje migranata i tražilaca azila prema predstavnicima vlasti i činjenicu da ovi ljudi ne govore srpski, a često ni engleski. Srpski policajci s druge strane takođe ne vladaju engleskim jezikom. Prema tome, čak i da su, uprkos nepoverenju, pojedine žrtve nameravale da prijave zlostavljanje ili krađu počinjenu od strane naoružanih ljudi u plavom drugim naoružanim ljudima u plavom, to bi u najvećem broju slučajeva bilo nemoguće. Jedini trenutak kada tražioci azila mogu da iznesu žalbe nadležnim organima uz pomoć prevodioca je tokom samog saslušanju u postupku azila. Pogodite ko ovaj postupak vodi? Naravno, ljudi u plavom.
Prema tome, ne treba da čudi da se migranti nisu direktno žalili zbog navodnog maltretiranja. S druge strane, izgleda da je MUP ipak imao saznanja o navodnom maltretiranju migranata, ali da tim povodom ništa nije učinjeno.3
MUP u svom otpozdravu na izveštaj dalje navodi sledeće: Tvrdnje koje su migranti i tražioci azila izneli organizaciji HRW nisu podržana činjenicama i dokazima koji bi doprineli utvrđivanju konkretne odgovornosti zaposlenih u policiji i graničnoj policiji.
Ovaj stav MUP-a je tačan u smislu da većina žrtava ne poseduje „tvrde“ dokaze koji bi doveli do kažnjavanja odgovornih. Međutim njegove posledice ostaju nejasne. Da li to znači da se neprilaganjem dokaza stvar okončava, ili će nadležni organi preduzeti određene istražne radnje radi rasvetljavanja ovih navoda?
Ono što posebno zabrinjava, a što je zapravo suština problema, jeste velika verovatnoća nekažnjivosti u slučaju kršenja prava migranata i tražilaca azila od strane policije. Naime, najvažniji aspekt prevencije kriminaliteta je upravo realna mogućnost da će počinioci biti otkriveni i adekvatno kažnjeni. Teoretski se može govoriti o dva pola, gde na jednom stoji apsolutno efikasna država i pojedinac bez ikakvog podsticaja da vrši krivična dela, a na drugom apsolutno neefikasna država i maksimalna motivacija za prestupe. Tako bi većina ljudi verovatno opljačkala banku, ukoliko bi bili sigurni da neće biti otkriveni i kažnjeni. S druge strane, ako bi otkrivanje i kažnjavanje bilo izvesno, niko se nikada ne bi odlučio da opljačka banku. U ovom konkretnom slučaju, otimanje od nepoželjnih, nevidljivih i traumatizovanih ljudi koji ne govore jezik i u najvećem broju slučajeva ne žele da se zadržavaju u Srbiji, nosi sa sobom zanemarljivu verovatnoću otkrivanja i kažnjavanja.
Zadatak državnih organa, uključujći MUP, bi prema tome trebalo da bude uvećanje ove verovatnoće, to jest da pokaže da je otkrivanje i kažnjavanje ovih prestupa moguće. Iako je malo verovatno da će naprasno revnosne mere srpskih vlasti privoleti ove napaćene ljude da direktno prijavljuju incidente, određene smislene mere se mogu preduzeti. Ministar policije bi na primer mogao javno da saopšti da je ova praksa nedopustiva i da ohrabri policajce i druge građane da prijavljuju ovakve incidente o kojima imaju saznanja. Dalje, država može da odredi kontakt osobu u tužilaštvu ili drugom organu nezavisnom od policije koja bi, preko ljudi koji pružaju pravnu pomoć tražiocima azila i u koje oni obično imaju veće poverenje, primala pritužbe migranata na postupanje policije.
Nažalost, reakcija MUP-a se, po svemu sudeći, svela na saopštenje u kojem se demantuju navodi HRW-a koje je objavljeno gotovo istovremeno sa samim izveštajem. Ova neuobičajeno brza reakcija je utoliko čudnija ako imamo u vidu da je MUP prethodno odbio da se sastane sa predstavnicima HRW prilikom njihovog boravka u Srbiji. Sve ovo upućuje na zaključak da je svojevrsni demanti unapred pripremljen. S druge strane, da je MUP ranije istom brzinom reagovao na saznanja o lošem postupanju ili zlostavljanju migranata od strane svojih zaposlenih, potrebe za odbacivanjem optužbi danas ne bi ni bilo.
Na kraju treba pomenuti da je loše postupanje prema migrantima u različitim oblicima u većoj ili manjoj meri zastupljeno u čitavoj Evropi te da srpska policija na jedan bizaran način zapravo revnosno primenjuje “evropski standard”, u ovom slučaju svakako negativan.
Peščanik.net, 17.04.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI