Poslednji američki izbori zabeležili su nivo besa, straha i razočaranosti kakav nisam video u svom životu. Od kada su demokrati na vlasti, oni snose glavni teret nezadovoljstva trenutnom socio-ekonomskom i političkom situacijom.
Više od polovine „mainstream Amerikanaca“, po poslednjoj Rasmusenovoj anketi, odobravaju stavove pokreta Tea Party – to je pravi pokazatelj nivoa razočarenja.
Nezadovoljstvo je opravdano. Više od 30 godina realni prihodi su za većinu stanovništva stagnirali ili padali, dok su radno vreme i nesigurnost rasli, uporedo sa dugovima. Bogatstvo se akumuliralo, ali u sve manje džepova, vodeći ka nejednakosti bez presedana.
Ove posledice pretežno izviru iz finansijalizacije ekonomije koja je počela sedamdesetih i prateće erozije domaće proizvodnje. Proces je dodatno ubrzan manijom deregulacije podržanom od Wall Street-a i ekonomista hipnotisanih mitovima o efikasnom tržištu.
Ljudi vide da bankari, koji su u velikoj meri odgovorni za finansijsku krizu i koji su spaseni od bankrota državnim novcem, uživaju u rekordnim profitima i ogromnim bonusima. U međuvremenu, zvanična stopa nezaposlenosti je oko 10%, dok je u proizvodnji na nivou iz Velike depresije: jedan od šest radnika je bez posla, uz malo šansi da će se dobri poslovi vratiti.
Ljudi sa pravom zahtevaju odgovore i ne dobijaju ih, osim od onih koji pričaju priče zasnovane na iracionalnosti i obmanama.
Međutim, ismevanja baljezganja Čajanki je ozbiljna greška. Daleko prikladniji je pokušaj da se razume šta je uzrok njihove privlačnosti, i zašto su opravdano ljuti ljudi mobilisani od strane ekstremne desnice, a ne nekim konstruktivnijim aktivizmom, kao što je bio onaj tokom Velike depresije, kao što je CIO (Kongres industrijskih organizacija).
Pristalice Čajanki tvrde da su sve institucije – vlada, korporacija, profesija – trule i da ništa ne funkcioniše.
Usred nezaposlenosti i prinudnog iseljavanja ljudi iz njihovih kuća, demokrati nisu u prilici da krivicu prebacuju na politike koje su dovele do katastrofe. Možda su Regan i njegovi republikanski naslednici glavni krivci, ali ove politike počele su sa Džimi Karterom, a poseban zamah dobile pod Bil Klintonom. Tokom poslednjih predsedničkih izbora, najveći donatori Baraka Obame bile su finansijske institucije, koje su tokom nekoliko zadnjih decenija stekle ugroman uticaj.
Nepopravljivi radikal iz 18. veka, Adam Smit, govoreći o Engleskoj primetio je da su glavni arhitekti moći vlasnici društva – u njegovo vreme trgovci i manufakturisti – koji su se starali da vladina politika ozbiljno vodi računa o njihovim interesma, koliko god to predstavljalo težak udarac za Engleze.
Modernu i sofisticiranu verziju Smitove maksime izveo je politički ekonomista Tomas Ferguson. To je takozvana „investiciona teorija u politici“, koja posmatra izbore kao priliku za grupu investitora da se udruže, u cilju kontrolisanja države tako što biraju kreatore politike koji će služiti njihovim interesima.
Fergusonova teorija se pokazala kao dobar pokazatelj razvoja politike tokom dužeg perioda. To teško da nas iznenađuje. Koncentracija ekonomske moći će uvek nastojati da proširi svoj uticaj na politički proces. Ova dinamika je dostigla svoj ekstremni oblik u SAD.
Ipak, čini se kao da glavni ljudi u korporacijama imaju solidno opravdanje pred optužbama za „pohlepu“ i ignorisanje opšteg dobra. Njihov zadatak je da maksimizuju profit i udeo na tržištu; u stvari, to je njihova legalna obaveza. Ako to ne učine biće zamenjeni onima koji će to uraditi. Oni takođe ignorišu sistemski rizik: mogućnost da će takav način poslovanja štetiti ekonomiji u celini. Njih se to ne tiče – ne zato što su oni loši ljudi, već zbog institucionalnih razloga.
Kada mehur pukne, oni koji su preuzeli rizik beže u sklonište kod države dadilje. Bailout – vrsta vladine polise osiguranja – su jedan od mnogih perverznih podsticaja koji uvećavaju neefikasnost tržišta.
„Postoji rastuća zabrinutost da naš finansijski sistem trči svoj zadnji krug“, napisali su ekonomisti Piter Bun i Simon Džonson u januarskom izdanju New York Times-a. „Kada padnemo, oslonićemo se na laki novac i fiskalnu politiku. Ovaj odgovor poručuje finansijskom sektoru: kockajte se na veliko da bi bili plaćeni obilno, i ne brinite o troškovima – snosiće ih poreski obveznici, kroz bailout ili na druge načine, i finansijski sistem je uskrsnuo da se ponovo kocka, i ponovo sve izgubi.“
Metafora sudnjeg dana takođe važi i van finansijskog sveta. Američki Petrolejski institut, podržan od privredne komore i drugih poslovnih lobija, intenzivirao je napore da ubedi javnost da nema razloga za brigu zbog ljudima izazvanog globalnog zagrevanja. Gotovo svi republikanski kandidati na izborima za kongres i senat iz 2010. poriču globalno zagrevanje.
Oni znaju da je globalno zagrevanje stvarno, a naši izgledi sumorni. Ali sudbina ljudske vrste je eksternalija koju oni ignorišu, da bi tržišni sistem prevladao. A javnost neće moći da priskoči u pomoć ako se najgori scenario ostvari.
Dovoljno sam star da se sećam onih jezivih i pretećih dana pada Nemačke u nacistički varvarizam, da se izrazim rečima Frica Šterna, uvaženog poznavaoca nemačke istorije. U članku iz 2005. Štern ukazuje da misli na budućnost Amerike kada primećuje „istorijski proces u kome nezadovoljstvo sekularnim svetom nalazi izbavljenje u ekstatičkom bekstvu u ludilo“.
Svet je previše kompleksan da bi se istorija ponovila, ali ne treba zaboraviti njene lekcije dok posmatramo posledice poslednjeg izbornog ciklusa. Veliki zadatak je pred onima koji će pokušati da izlože alternativu ovom pogrešno vođenom gnevu i besu, pred onima koji će pokušati da organizuju ogromni broj nezadovoljnih ljudi i povedu ih u bolju budućnost.
In These Times, 04.11.2010.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.01.2012.