Srbija nema uređeno lobiranje, iako je jedna davna Vlada stavila sebi u zadatak da to pitanje uredi do kraja 2008, a druga Vlada koja još uvek traje, da će uputiti predlog zakona u Skupštinu do decembra 2014. To znači da nije u potpunosti uređeno ko, na koji način i kojim sredstvima može da pokuša da utiče na donošenje odluka u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti naše zemlje, bilo da to čini za sebe ili za klijenta i koje informacije o tom pokušaju uticaja moraju biti dostupne javnosti. Za razliku od lobiranja, mnogi drugi antikorupcijski zakoni u Srbiji postoje. Tako, Srbija ima stroga pravila o javnim nabavkama, pravila o raspolaganju budžetom, o kontroli imovine državnih funkcionera, o finansiranju političkih stranaka i pristupu informacijama. Pravila iz tih zakona mogu biti relevantna kada je reč o obrnutom slučaju lobiranja – pokušaju naših vlasti, partija ili političara da utiču na donosioce odluka u drugim zemljama.
Priča o tome da britanska lobistička agencija Bel Potindžer (Bell Pottinger) radi za Vladu Srbije pojavila se u medijima septembra 2014. Jedna opoziciona straka je od Vlade zatražila podatke o ugovoru i plaćenoj ceni za lobiranje, a Vlada je odgovorila da tu firmu nikad nije angažovala niti joj je „uplatila ijedan dinar“, te da je jedini ugovor Vlade Srbije i lobista zaključen u doba „prethodne vlasti“. Stvar je, međutim, u tome što su i u doba ovog saopštenja Vlade, pre tri godine, postojali čvrsti dokazi da je ova firma radila za potrebe Vlade Srbije – njihova sopstvena prijava britanskom i evropskom registru lobista, prema kojoj je vrednost angažmana za potrebe Vlade Srbije bila preko 200.000 evra godišnje, kao i pozivi za javne događaje u kojima su potpisnici Vlada i BP. Ovi podaci nisu demantovani, a pitanje je naprasno skinuto sa dnevnog reda, ne samo Vlade, već i opozicije i novinara istraživača.
Vlada Srbije ima pravnu mogućnost, a možda ima i potrebu da u nekim slučajevima angažuje lobiste, na primer radi popravljanja položaja Srbije u međunarodnim krugovima, privlačenja investitora ili turista. Taj se trošak mora planirati u skladu sa budžetskim pravilima. Odabir firme se, kao i za svaku drugu uslugu, mora obaviti u skladu sa pravilima o javnim nabavkama (definisanje uslova i kriterijuma za izbor lobista, prethodno utvrđivanje ciljeva koji se žele postići itd) i uz sprovođenje nekog od postupaka iz tog zakona. Ukoliko bi iz nekog razloga trebalo izbeći odavanje tajnih podataka ili ako određenu uslugu može da pruži samo jedna firma – i za to se može naći zakoniti odgovor: primena pregovaračkog postupka, zaštita podataka iz dokumentacije ili potpuno isključenje primene Zakona o javnim nabavkama (na osnovu nekog od postojećih izuzetaka iz člana 7. ili propisivanje novog izuzetka, u skladu sa dobrom uporednom praksom). Korišćenje takvih usluga, i kada se sve uradi po pravilima, objavi i podvrgne kontroli, veoma je osetljivo pitanje. Naime, kada Vlada ili neka druga državna institucija povećava vidljivost i poboljšava sliku o sebi u zemlji ili inostranstvu, nije uvek lako izbeći da se ujedno o trošku države promovišu i politički lideri. Da ne govorimo o brojnim situacijama kada je cilj upravo da se obezbedi politička promocija o državnom trošku, poput onih na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije u svojim izveštajima o kontroli medija, ili na obrazac „funkcionerske kampanje“ koji Transparentnost Srbija dokumentuje monitoringom tokom svake izborne kampanje.
Ako je verovati da Vlada Srbije nije ništa platila (ne samo „ni dinar“ kako je saopšteno, nego „ni evro, dolar, funtu, jen itd“) lobistima, onda to može da znači da je firma radila besplatno ili da je uslugu platio neko drugi. Ni jedno ni drugo nije zabranjeno, a ne mora da bude ni loše, ali mora postojati ugovor o donaciji ili nekom drugom pravnom poslu o kojem je reč. U vezi s tim, postoji i snažan javni interes da se zna ko je darodavac. Ako iz nekog razloga (čiju je opravdanost teško zamisliti) treba čuvati kao tajnu podatke o darodavcu, onda informaciju o tom poslu moraju imati makar državni kontrolni organi (na primer Državna revizorska institucija i skupštinski odbor za finansije). Naime, davanje poklona se u nekim situacijama koristi kao zamaskirano plaćanje neke usluge i stoga bi trebalo otkloniti sumnju da je Srbija za taj poklon na drugom mestu platila neku skuplju cenu. Iz istog razloga je propisana obaveza javnih funkcionera da prijavljuju poklone koje su dobili u vezi sa vršenjem funkcije, kao i obaveza objavljivanja podataka o prilozima koje primi politička stranka. Takođe, postoje i pravila o donacijama koje primaju državni organi i njihovom prikazivanju u godišnjem budžetu i u evidencijama javne svojine.
Na ovaj gotovo zaboravljeni i nerasvetljeni slučaj lobiranja, podseća nedavno objavljeni tekst sa sajta „Open source investigations“.Već u naslovu se tvrdi da je predsednik Vlade Vučić „nezakonito koristio javna sredstva za sopstvenu kampanju“. O nezakonitom korišćenju u samom tekstu nema dokaza, ali se iznose dva moguća razloga za sumnju. Naime, navodi se da su i Vlada Srbije i vladajuća SNS bili klijenti ove kompanije u isto doba, negde tokom 2014. Takođe se citiraju navodi jednog zaposlenog koji je radio na izmeni informacija o aktuelnom predsedniku Vlade Srbije na engleskoj stranici Vikipedije, uglavnom u pravcu jačanja njegovog pro-evropskog imidža.
Ni u ovom tekstu se ne mogu pronaći podaci o tome kakve je usluge, osim „umivanja“ biografije na Vikipediji (u tekstu OSI se koristi jedan grublji izraz) pružala lobistička kampanja bilo Vladi, bilo partiji, niti na koji način su javna sredstva, kako se tvrdi, zloupotrebljena. Naime, da bi bilo zloupotrebe javnih sredstava, za početak treba utvrditi da su neka javna sredstva uopšte plaćena, a to, za sada, nije slučaj. Da je bilo šta direktno plaćeno iz budžeta, dokaz o tome bi se valjda već pojavio. Ostaje mogućnost da je nešto plaćano iz budžeta ali posredno, kao što se bezbroj puta događalo da „Vlada pomogne“ (sportu, kulturi, zdravstvu, privredi…), a da u stvari nije reč o budžetskoj uplati, već o odricanju od profita ili pravljenju nepotrebnog troška preduzeću u državnom vlasništvu.
U kontekstu poštovanja domaćih propisa, nakon objavljivanja teksta OSI, bilo bi takođe potrebno proveriti da li je SNS kao politička stranka išta sama platila ovim lobistima. Političke stranke imaju zakonsko pravo da plaćaju za sopstvenu promociju u zemlji i inostranstvu, ali su u obavezi da te troškove navedu u finansijskim izveštajima. Neki od tih troškova (na primer plaćeni oglasi, troškovi promotivnih skupova) moraju se upisati u unapred predviđene rubrike, a drugi u širim kategorijama (na primer „ostali troškovi marketinških agencija“). Bez obzira na to što je kontrola izveštaja iz 2014 okončana na osnovu do tada poznatih podataka, objavljivanje informacije o tome da je Bel Potindžer pružao usluge SNS-u u 2014. jeste razlog da Agencija za borbu protiv korupciju proveri da li je ovaj trošak bio prijavljen u izveštajima o finansiranju ove političke stranke ili neke od izbornih kampanja iz te godine. Kakav god da je ishod te provere, tu informaciju bi trebalo objaviti.
Dakle, ni nakon objavljivanja teksta o angažovanju lobista početkom 2017. još uvek nema odgovora na glavno pitanje, koje figurira još od 2014 – ko je i zašto uopšte platio angažman firme BP i da li su građani Srbije zbog toga oštećeni. U međuvremenu, ovaj slučaj može da posluži kao dobar podsetnik sadašnjoj ili nekoj budućoj Vladi Srbije da treba da usvoji pravila o lobiranju (što je već ušlo u planove, pa će možda jednom doći na dnevni red), ali da ima i dosta drugih stvari koje moraju da se urade, a nisu našle svoje mesto ni na antikorupcijskoj ni na evropskoj agendi. To su, između ostalog, nepotpuna i nedosledna pravila o državnom oglašavanju, nedovoljno jasna pravila o kampanjama državnih organa i promotivnim aktivnostima javnih funkcionera, ali i stvar koja se sve češće pominje u problematičnom kontekstu – pokloni državi ili državnim organima koji sa sobom nose manje ili više skrivene rizike ili značajne troškove.
Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 20.01.2017.