Kao prvo, Velja Ilić razmislio je i odlučio da vrati pištolj i dozvolu za njega, što je postupak hvale vredan i uzorit, jer smanjuje onu „opštu opasnost“ iz Krivičnog zakona. Ali, ne bi on bio Velja da nije dodao i kako mu se smučilo kad je video ko sve ima dozvolu i pištolj: svi ortaci iz ondašnjeg DOS-a, to jest.
Onda sam se setio: to je bilo onda kad je Dulo Mihajlović, iz razloga sasvim dulovskih i prema tome neobjašnjivih, čim je postao ministar podelio te neke pištolje i dozvole celom DOS-u. Možda je hteo da pomogne FNP „Zastava“ da plasira robu sumnjivog kvaliteta.
Nego da se okrenemo ozbiljnijoj temi.
Kad su se ono dobri oci kaluđeri sasvim nehrišćanski, ali zato stručno, potukli u porti Gračanice uz sasluživanje laika iz „1389“ i „Obraza“, bilo je jasno da je Nečastivi „lupio kopitom“, što reče Mirko Đorđević pre neki dan. (Lopate nisu radile, mada su kaluđeri i laici iz Crne reke bili angažovani.) Nije tu bila reč o razlikama kanonskim i liturgijskim, teološkim i apologetičkim; čak ni o teodiceji. Dobro, nije to prvi put: šamari su pljuštali u Crkvi još od Nikejskog sabora, pa sve do pre neku godinu (2008; isti akteri); slično je i u Zapadnoj Hercegovini između tamošnjih franjevaca (ne mešati sa bosanskim franjevcima!) i „petrovaca“, običnih župnika.
Ne, sestre i braćo u Hristu. Ovde, oko tog Artemija, reč je – naravno – o novcima; simonija, ukratko. Kriminalistički gledano, stvar je, kako da kažemo… delikatna, je li, ali i sa debelom političkom pozadinom. Simeon zbrisao među Grcite sa torbom punom evrića; onaj opaki Atanasije upao i izuzima dokaze; čak je i jedno skupo auto privremeno oduzeo. Raskol je na vidiku: nije to mala stvar kad su tolike pare u pitanju; onda ni sabornost ni jerarhija više ne znače mnogo.
Onda se u celom tom kompromitantnom zamešateljstvu pojavio i onaj neki Džejms Džatras iz SAD, preventivno; izgleda da je naslutio da će trag novca dovesti i do njega. To lice prolazi kroz evidenciju još iz devedesetih, kad je bio „lobista za srpsku stvar“ i Srbstvo Vaskoliko, a po liniji Miloševićeve planetarne mreže za javnu podršku.
Ovaj Džatras, levantinsko-američki džentlmen od koga ja ne bih kupio polovno auto, dakle, oglasio se u podršku vladici Artemiju, jer da je Njegovo Preosveštenstvo „simbol otpora Srbije prema (valjda „protiv“?) nezakonitoj i nepravednoj politici zapadnih sila koje predvode SAD (čekaj: ko tu koga predvodi?), da se Kosovo oduzme Srbiji“. Onda se požalio na „jurišničku taktiku, upadanje u nečiji dom, zaplenu papira i zastrašivanje monaha“ (nešto mi nisu izgledali „zastrašeno“), jer da on Artemija zna već 12 godina i da je on jaganjac Božji.
E, sad dolazimo na glavno: jeste, kaže taj Levantinac, primio je nekih 600.000 (slovima: šesto hiljada) dolara od Artemija još 2006. da „lobira“ protiv priznanja Kosova od strane SAD, ali je, veli, bilo kasno. Još ima levantinske drskosti da tvrdi kako se oni jesu dogovorili za 100.000 dolara mesečno, ama da sada radi besplatno, na osnovu ljubavi prema Srpstvu, pravoslavlju i Artemiju. Eto, kaže čovek, kosovski Albanci imali su puno više para i bolji lobi, pa se desilo to priznanje, ali ja vas i dalje volim.
Gledam već 20 godina taj belosvetski ološ i grebatore, parazite i vaške koji se hrane narodnom mukom i ljudskom glupošću. Jedino što znaju je da iscede gotov novac za „lobiranje“, „medijski rat“, „propagandu“, „marketing“ itd. Imali su i Hrvati jednog takvog: Tuđmanovog i Šušakovog Dejvida Rifkina, takođe levantinsko-američku pojavu; taj im je ispumpao nekih šest miliona dolara, a bez vidljivih rezultata. Stradali su i neki drugi od takvih kriminalnih tipova, ali to je tako kad se vrh vlasti dade impresionirati velikim pričama o „lobiranju“, „medijskom ratu“ i ostalim prevarantskim poslima. Tu se nameću Marfijevi zakoni, tačnije moto Canada Bill Jonesa: „Moralno je nedopustivo dozvoliti budalama da zadrže svoj novac“; koliko se sećam, osnivač socijalističkog novinarstva Ostap Ibrahimovič Bender imao je sličan princip.
Ti međunarodni umetnici, po crti svog zanata, umeju odlično da uoče ko je budala, sujetan, pomahnitao i bolestan od umišljene veličine. To je prvi korak; onda traže srodnu dušu da s njom podele profit, jer im treba „ufur“ (u umetničkom žargonu: ulaz) u puteve novca: ljudi su, dogovoriće se. Nema, dakle, mesta čuđenju nad sasvim očekivanim savezništvom Džatrasa i Artemija. Ima, međutim, mesta čuđenju nad naivnošću države Srbije koja je lopatama trpala novac poreskih obveznika u Artemijeve poslove: od Džatrasa, preko Rada Neimara, pa do Džatrasa, ne tražeći račune, knjigovodstvo, pravdanje novca i rezultate.
Danas, 22.02.2010.
Peščanik.net, 22.02.2010.