Državina komisija za traženje i ako Bog da ekshumaciju posmrtnih ostataka neprežaljenog Čiče jedva čeka prve prolećne dane. Paori imaju dobar izraz za taj trenutak, kad će se nakon duge zime napokon opet obresti u polju: “Čim pukne proleće moram da preorem njivu kod vekternice”, e, Komisija jedva čeka da se vreme prolepša i prvog lepog dana, makar taj pao pre ravnodnevice, biće svečano zaboden prvi ovogodišnji ašov u sada već tradicionalnoj poteri za grobom tj. kostima prvog gerilca u porobljenoj Evropi (samim tim ja mislim prvog i u svetu).
Još malo pa će ova kampanja ući i u pismene zadatke: „Od sviju godišnjih doba koja su u našoj zemlji ravnopravna ipak najviše volim proleće. Laste i rode vraćaju se iz toplijih krajeva, dani postaju duži, dobri ljudi traže grob Draže Mihajlovića…“ – opsesivni hobi državnih činovnika ući će u ciklus prirode, kao berba vinograda, kao plima i oseka…
Ali našto se ograničavati samo na lepe dane i samo na radno vreme: postolje za spomenik Puškinu postavljeno je noću, po kiši, zato, Srbijo, ne škrtari sa neophodnim, daj arheolozima i sakupljačima kostiju nadnice za noćni rad, obezbedi im reflektore, plinske grejalice koje ima svaki gostioničar, isplati kopačima nadnicu za strah (partizani bi bili u stanju da tajnu grobnicu miniraju: koliko je filmova o tajnim nekropolama, riznicama faraona, gusara i drugih bogatih staleža ili pojedinica gde nezvane goste strpljivo čeka podmukli lanac smrtonosnih zamki!). Ako se neko iz unutrašnjosti ili dijaspore pridruži da pomogne u ispravljanju istorijske nepravde, dajmo mu naknadu za odvojeni život! Vlada je poplavljenima poslala novac, to je elegantnije nego proglasiti vanredno stanje i naterati nas da zajedno sa zaposlenima u državnoj službi besplatno nosimo džakove sa peskom, kad već nemamo solidne dolme, para znači imamo, stoga velim: ne čekajte proleće, jer da se Čiča sa Nemcima hvatao u koštac samo kad je bilo lepo vreme, Drugi svetski rat trajao bi sigurno još dve-tri godine!
&
Komisija velikodušno prepušta istoričarima da nabroje i opišu neprijateljske ofanzive protiv četnika, neka istoričari naprave makete svih terena na kojima je Draža kosio fašističke bataljone i po koju diviziju, pa ako je od tolikih bitaka u nekoj bio i poražen, i to bi moralo u čitanke: izgubili smo i boj na Kosovu, pa opet znamo imena mnogih učesnika, znamo tačan datum posle toliko godina! Ako su rehabilitovani Dražini vojnici, dobrovoljci i oficiri, ako im Srbija daje penzije i besplatne karte za pozorište, onda i njihovom Vrhovnom komandantu pripada zvanje Narodnog heroja! Na istoričarima je da Čiču rehabilituju pomoću novopredočenih istorijskih i pravnih činjenica, Komisijino je da nađe kosti: skelet ili delovi skeleta biće rečitiji od svake pravničke zavrzlame i viraža, kostur ili širit sa uniforme biće dovoljni da se vajni NOP već jedared smuči njegovim još uvek brojnim pristalicama, učesnicima i simpatizerima.
&
Draži smrtnu kaznu nije izrekla Srbija, nego Srbijina pravna prethodnica (moj termin?! nešto ga nisam ranije zapazio), i to prethodnica koja nije prvo koleno – šta posleratna Jugoslavija dođe Srbiji? SCG je mati naše matere, SRJ Srbiji dođe baba, ako SFRJ i FNRJ shvatamo kao jednu državu koja je samo menjala ime, što je bila njena umetnička sloboda i ljudsko pravo, onda je Dražu streljala Srbijina prababa; ako SFRJ i FNRJ knjižimo kao različite države onda je Đeneral pao od čukunbabine ruke, što bi mnogoj drugoj državi bilo dovoljno da kaže “bilo pa prošlo, šta ja imam s tim!”, Srbija međutim ne žali truda da kosti nađe. Nema novca za narodne kujne, nema za nasipe protiv poplava, nema za pristojne penzije, nema za pomoć nezaposlenima, ali za Kosovo i za Dražu mora da bude.
Dresiran sam kao i mnogi Titov pionir da prezirem domaće izdajnike, a da obožavam hajduke koji ostadoše bez noktiju, bez očiju pa na koncu i bez života, a ne odadoše druga ni jataka, pa opet kad sam čuo da je domaći izdajnik osuđen na smrt i da je streljan nije mi bilo pravo, bio sam protiv smrtne kazne, baš kao što sam bio i protiv žandarske torture kojoj su u istražnom postupku bili podvrgavani hajduci, ali na kraju Drugog svetskog rata streljanja su bila kao dobar dan, pa i po koje vešanje na osnovu pravosnažne presude.
&
Kad god treba da izabere između sadašnjosti i prošlosti, Srbija bira prošlost, staru slavu, staro mučeništvo, zar Jasenovac nije prijatnija tema od Srebrenice, em je zločin veći, em smo tamo žrtve, drugo, umesto da ispravlja milione tekućih nepravdi (od kojih mnoge sama i proizvodi!) državi je zgodnije da ispravi jednu, ali brate istorijsku!
&
Koštana groznica nevoljko je bila suspendovana zbog dušmanskog mraza i snega, ali će se nastaviti čim vreme dopusti. Šta će biti dokazano, ili šta će biti osporeno kad rukovodilac projekta bude sazvao konferenciju za štampu i kad novinarima bude pokazao deo skeleta? Kako šta?! Svak ko je čitao detektivske romane ili gledao krimiće zna za pravilo “nema leša, nema zločina”, zemni ostaci dokazaće i ilustrovaće zločin partizanske države pa će Homen reći: “Ovo je ostalo od srpskog Čiče… Da je preživeo takozvano Oslobođenje možda bi još bio sa nama, zašto da samo neka Japanka živi sto sedamnaest godina, a pogledajte kako su mu komunisti platili za onolike njegove bitke protiv Hitlerove brojčano i tehnički nadmoćnije armije!”
&
Najpre će biti prekopana Ada Ciganlija.
Ako ovaj lokalitet podbaci kopačite prelaze u Lisičiji potok, gde se od žitelja očekuje da svoju imovinu stave na raspolaganje istoriji i pravdi otelotvorenim u Homenovoj ekipi, ako bone collectors misle da je grobnica ispod tvoje kade, kada leti napolje, zajedno sa okolnim pločicama, a država će ti sagraditi još lepšu i još stariju kupaonu!
Ukoliko i Lisičiji potok izneveri očekivanja društvance će se vinuti do Centralnog groblja gde onda jao mrtvima.
&
Već sama potraga magijski je da se tako izrazim poduhvat, s onu stranu logike (osim naravno nakane da se napakosti NOB-u, a zašto ta naum cveta danas, kada zemljom vladaju udruženi sledbenici Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića, ne znam, nisam pametan), uglavnom će kad kosti budu nađene početi pregovori sa Svetom materom da ga primi za sveca: pa ne bi bio nađen, jer zlotvori su ga lišili opela, krsta i groba, samim tim i zadušnica, ne bi nikad bio nađen da nije svetac; pa ćemo onda danima živeti za sahranu, ako se tako može reći; deca i učitelji će tog dana biti oslobođeni nastave, zaposleni će se kurtalisati mrskog rada, nezaposleni će se tog dana spasti mrske dokolice… Odasvud će ka mestu večnog počinka, ovog puta javnog, stizati autobusi, automobili, crkveni džipovi, inokosni hodočasnici, đačke ekskurzije, strani turisti, Grob će postati svetilište, a ako spomenik bude lep može se naći i pod zaštitom UNESCO.
Sve tako živo zamislim, a onda se presečem – šta ako ga ne nađu?
Ništa!
Nenađenost je još ekskluzivnija nego otkriće tajne grobnice, ako nam je potreban mit, misterija je bolja nego parcela broj taj i taj. Čiča je odavno ikona, ranga Če Gevare, špice Metro Goldvin Majera, Merilin Monro ili supe koju je proslavio (i supa njega) Endi Vorhol, živi prvogerilac porobljene Evrope na fotografiji koja još malo pa će kod Ginisa po broju kopija, obitava u nebrojenim i neoporezovanim predmetima narodnog stvaralaštva, na majicama, pepeljarama, šoljama, tetovažama, u pesmi koja teško da ima istorijsku podlogu (“Morem plovi jedna mala barka”), živi na bocama za rakiju, na koricama noževa, na zippo upaljačima – mala trgovačka pažnja povodom spasavanja američkih pilota; živi u porazu, propasti i nestanku SPO-a. Mnogi bi pokojnik time bio zadovoljan.
Peščanik.net, 02.03.2010.