Ako se česta kvalifikacija nerazumnog u politici kvalifikuje kao ludilo onda se aktivnost političara projektuje u lično patološko za koje isti, zato što su duševno bolesni, nisu odgovorni. Ako je odgovoran samo mentalno zdrav čovek, onda izraz ludilo u politici treba izbegavati i koristiti pojmove kojima će se jasnije definisati odgovornost političara. Bolje je govoriti o iracionalizovanju politike, o ličnoj sumanutosti i somnabulizmu, o glumljenim i iskrenim sumanutim strategijama moćnih, pri čemu i u javnom iracionalnom ponašanju ima sistema. Premda irski novinar Fintan O’Tul kod analize politike koristi pojam ludilo, i iznosi niz zanimljivih psiholoških zapažanja (Peščanik 27.5. 2026), ovde bi trebalo političku iracionalnost vođa drugačije sociološki raščlaniti.
Treba poći od pojma političke sumanutosti koji obuhvata akutnu nerealnost praćenu megalomanijom, preuveličavanjem opasnosti i upotrebom straha. Reč je o različitoj srazmeri nekontrolisane iracionalnosti i planske manipulacije. Sumanuta isključivost je deo političke iracionalnosti, autoritarnog delanja lišenog finih diplomatskih podešavanja i promišljenih kompromisa. U ovom sklopu vidljive su različite manifestacije iracionalnog i sumanutog ponašanja političkog vođe: blef, gubljenje smisla za moguće, odsustvo samokontrole, zarobljenost sujetom, narcizam i bes narcizma, mesijansko spasiteljsko samoviđenje, spontana i glumljena opsesija radi pojačavanja pretnje neistomišljenicima. Različite kombinacije pomenutih ličnih crta mogu biti kriteriji za procenu iracionalnog ponašanja savremenih političkih vođa i za objašnjenje raznih stupnjeva njihove neumerenosti. Iracionalno ponašanje vođa je rezultat ličnih i situacionih činilaca, kombinacije psiholoških crta i odnosa političkih snaga. Pri tome su granice između iznuđenog realizma i nekontrolisane sumanutosti porozne zato što pomenute iracionalnosti mogu biti deo sračunatog planskog ponašanja vođe koji drži da pravovremena mera odlučne neodmerenosti može biti korisnija od odmerene popustljivosti.
Lako je pojmljivo da su kod lidera velikih zemalja krupnije posledice navedenih ličnih iracionalnosti i rizičnije nego kod lidera malih država. Narcizam vođa super sila ima globalne pretenzije i posledice, a bes je kod njih delotvorniji jer nema spoljnih izvandržavnih ograničenja. Premda D. Tramp često blefira, njegova sumanutost ima meru. Hitler je, međutim, bio lišen mere. Vojna moć Wehrmachta je kod njega brisala granice između realpolitike i sumanutosti kada je govorio da sa 6. armijom može i nebo da osvoji. Ni nakon poraza iste armije pred Staljingradom 1943. nije ga napuštala sumanuta iracionalnost. Nije to bilo ludilo nego najviše istražena lična iracionalnost kod moćnika 20. veka (slepilo za realnost prožeto mesijanstvom). Odmah treba dodati da je kod svih moćnika javno popuštanje rizično jer slabi autoritet vođe. Vođa deluje sigurnije što manje popušta. Možda se opasnošću od popuštanja može objasniti i Putinova iracionalna politika u Ukrajini koja traje više od četiri godine. Kao da su u tom pogledu u prednosti lideri manjih država jer ih na realizam goni strah od moćnog okruženja. Ovi su više pod konstruktivnim pritiskom okruženja koje im ograničava i sputava sumanutost. Zamislite kakvo bi bilo ponašanje psihološki labilnog predsednika Srbije da ga okruženje ne opominje! Međutim, uprkos sputanosti, to ne znači da i slabiji lideri ne mogu biti iracionalni i sumanuti kada uoče pukotine i nedoumice u pritisku okruženja. Vučić je uočio da EU ne podržava studentsko-građanski protest, pa je prostor njegovog blefa i besa širi. Uz to i ovde važi pravilo da što je vođa duže na vlasti to je neoprezniji, osioniji i više prkosi opoziciji. Imam svoje medije, ne strepim od izbora. Dakle, i kod vođa patuljastih država (Kim, Vučić, Netanjahu) može se uočiti sumanutost i gubljenje smisla za realnost, ali samo ukoliko ista odgovara interesima moćnih. Moćnicima manjih država se takođe toleriše iracionalno ponašanje i unutar njihovih država, opet, naravno, samo ukoliko ovo odgovara interesima velikih sila (Rusija i Kina štite Kima, Vučićev autoritarizam tolerišu EU, Kina i Rusija, Izrael je nosač aviona SAD, Orban je takođe imao međunarodnu podršku).
Odavno je rečeno da treba poštovati samo moćnike koji imaju moć nad sobom i odolevaju samoobmani i samoprecenjivanju. Češće su, međutim, različite kombinacije autoritarizma i nerealne sumanutosti (planske i nekontrolisane). Ima situacija kada glumljena sumanutost vođe preti da pređe u realnu (Tramp). Lako je prepoznati neumerenu samohvalu i slepilo za realpolitiku onih vođa koji se oslanjaju na poverenje u moć nadziranih i zavisnih medija kojima će uspešno uveriti javnost u vlastite fikcije (Vučić). Emotivno labilne vođe ne mogu skrivati ni tiraniju narcizma. Rezultat odsustva samokontrole je nezrelo nepolitičko razmetanje: „Ne plašim se“, „Neka me ubiju“, „Branim svoj narod“, „U lice ću da im kažem“, „Za mene je reč najvažnija“ (A. Vučić, Danas 4.6.2026). Nezreli prodori ličnog u javnim nastupima predsednika Srbije nisu prazna arogantna patetična samohvala, nego su i hazardan prodor iracionalnog prkosa u javne poslove. Ako je s jedne strane i realno procenjena opasnost od popuštanja, s druge strane nekontrolisani lični ponos često zaslepljuje moćnike. Koliko god izgledale nerazumne i sumanute, vođe nisu uvek narcisoidno arogantne ni samorefleksivno realne, nego su i profesionalno deformisane politikom kao osobenim pozivom u kom je i neisplativo nepopuštanje već po sebi dokaz suverene moći.
Zato deo iracionalnog ponašanja vođa treba tražiti i u strukturnim načelima politike kao poziva. Iako može biti upadljivo zahuktalo misionarstvo i samoprecenjivanje, ni ovo ponašanje vođa ne treba tumačiti isključivo psihološki. Zasenčeno samoviđenje kod političara jeste i profesionalna deformacija, jer je već po sebi lišeno samosumnje zato što je deo političkog poziva koji traži verovanje u veliko u sebi. Nema političara koji javno sumnja u sebe. Održivost politike traži imanentnu veru u uspeh vlastite misije. To političar obećava pristalicama, ali i sebi. Odlučniji je, što je uspešniji u samoubeđivanju. Otuda nadzor nad samoviđenjem u politici ne samo što nije koristan, nego je, naprotiv, svaka javna samosumnja političara kontraproduktivna. Ako je političar katkad i kadar da posumnja u vlastito delanje, isto nikada ne sme javno da prizna. Komandno mesto samopoštovanja političkog vođe je sinergija korupcije u samoviđenju koja se oslanja na institucionalno regulisano poštovanje vođine bezgrešnosti kod pristalica. U kodeks normalnog političkog ponašanja spadaju i temeljni zaokreti. Konverzije vođinih sledbenika su samo naizgled prekretnice, tj. oni trenuci kada pristalice koje su živele od vođinog autoriteta odmah nakon sunovrata vođe nastavljaju da žive od njegove demonizacije. Nisu to istinske prekretnice jer, dijalektički gledano, gipko političko delanje podrazumeva praštanje pomenute konverzije, elastičnu savitljivost, bez koje nema kontinuiteta u diskontinuitetu. Politička ekonomija bezuslovno korektnog je svojevremeno tražila preobražaj titoista u antititoiste intrinzičnom logikom političkog poziva u kom je statično opredeljenje zapravo opterećenje. Postojano opredeljenje je dignitet intelektualaca, fluidno, pak, je deo strukture političke delatnosti. Političar se prilagođava, za razliku od nezavisnog intelektualca čiji je poziv da izoštrava kriterije i da se u uzbunjivanju ne koleba. Intelektualac je u tom smislu blizak naučniku. U političkom manevarskom prostoru je, pak, kontekst (ne)kolebljivosti drugačiji, uprkos tome što antimoralističko tumačenje političkog poziva može zazvučati nekritički i konformistički. Ali to ne znači da politiku ne treba meriti kriterijima racionalnosti. Treba, ali istorično i višeslojno. Nekad je promena kursa racionalna, a nekada je to goli oportunizam i karijerizam. Zato u objašnjenju ponašanja u iracionalnom manevarskom prostoru politike (K. Manhajm) treba u svakom konkretnom slučaju tražiti meru između faktora vođine ličnosti i struktura okruženja koje ga pritiskaju, između snage kontramoći koja ga goni na realno i raznih iracionalnih ličnih crta koje sežu do nerealne sumanutosti.
Na kraju treba sociološki uočiti situacije koje pogoduju normalizaciji sumanutih vođa. To su pre svega stanja masovnog osećaja ugroženosti i nestabilnosti, koja mogu biti realna, ali se mogu i konstruisati. Potražnju za spasiteljem sa nesvakodnevnim sposobnostima budi partija. Uz spasitelja nužno je konstruisati i dovoljno aktivnog neprijatelja i kanalisati emocije. Vođa inscenira opasnost, hrabri uplašene i stiče poverenje. Političari tragaju za strahovima kod podvlašćenih, a najpronicljiviji među njima prepoznaju delatne strahove i planski ih raspiruju. Današnji političari u regionu vladaju upravljanjem nacionalnim strahovima od suseda. To je osnova nadmenosti takmičarskih etnomoralizama. Strah se istorizuje i moralizuje preko iskonstruisanih prošlosti koje se nadmeću oko monopola na žrtvu. Najvažniji korak je prepoznati koga se građani najviše boje. Drugi korak je buđenje i kanalisanje mržnje kao načina svladavanja straha. Političari koji javno mrze uspešno se probijaju kao samorazumljiva ponuda na potražnju za uništavanjem neprijatelja. Danas su to ekstremni desničari, nacionalni osvetnici borbenog morala. Na veštini buđenja i kanalisanja nacionalnog straha počiva duga vlast SNS-a u Srbiji. To je ponuda. A potražnja je masovna uznemirenost, ugroženost i strah podvlašćenih koji često veruju u obećanja moćnih samo zato što su ovi moćni. Zato se vlast često predstavlja kao nepobediva iako često sama ne veruje u pobedu. Uspešan otpor političkim iracionalnostima zavisi i od preciznosti pojmova kojima se objašnjavaju.
Peščanik.net, 08.07.2026.